Duda Alapača: Za kim zvona zvone

Četvrtak je. Jedan od onih dana kad ne znam gde ću pre. Gužva na mostu, kolona kilometarska, milim deset na sat. Spržiću lamelu, vidim već. Stiže mi poruka. Tata. Svrati na kafu, piše. Otkako je Milanka u banji, dosađuje se. Nemam mnogo vremena, kuckam mu. Ali svratiću. Ako ikada izađem iz ove glupe kolone. Zvonim na vrata. Šest, sedam, osam puta. Ne vredi. Čujem, s druge strane vrata – televizor pojačan do daske. Zovem ga na mobilni. Pa na fiksni. Pa opet na