Ноћни судови
Данас 27.01.2020 | Пише: Светислав Басара
Понукан прекјучерашњим поменом Франкфуртове студије „О просеравању“ , одлучих да обновим градиво, па речену књигу потражих у својој библиотеци, али је не нађох. Треба ли уопште рећи да ми прва помисао након безуспешне потраге била – „коме ли сам је позајмио, ко ли ми је није вратио“.
Та је помисао била класично аутопросеравање – мајка свих просеравања – јер не прође много времена, а ја доконах да Франкфуртову књигу никада нисам ни имао, него сам је вактиле позајмио од неког, прочитао, па вратио. Писац хоће да каже да се просеравање рађа 1. из фрустрираности и 2. жеље да се одговорност (за било шта) свали на неког другог. Уопштено говорећи просеравање је ментални маневар којим се нека тривијална (али и ниска) намера лансира у јавност
