Како је Сплит умало постао Спљет, а Београд — Биоград, и зашто су Река и Осек своје битке изгубили
Телеграф 15.02.2020 | П. Л.
Након Бечког договора 1850. између српских и хрватских језикословаца, до којег је дошло после победе Караџићеве реформе књижевног језика у Србији, талас лингвистичког тоталитаризма запретио је да у хрватским земљама потопи све изворне топониме који нису били у оквирима штокавског наречја и ијекавског изговора
„Ко не воли Ајдука из Сплита, дабогда му ћаћа поманита“, пошалица је навијача „мајстора с мора“ која никада не би могла бити изражена на такав начин да Сплићани нису крајем 19. и почетком 20. века добили, ако не најважнију а оно свакако најинтересантнију, битку која се икада водила за тај град — идентитетску. Та битка је била последица лингвистичког тоталитаризма који је захватио српске и хрватске земље након Бечког договора 1850., који је за циљ имао
