Ванредно стање у Србији: Све наше мартовске посебне мере

„Април је најокрутнији месец&qуот; стих је из чувене песме британско-америчког песника Томаса Елиота који би се у српској интерпретацији могао применити на месец који му претходи.

Чак три пута у последњих двадесетак година, управо у марту су у Србији уведена три посебна стања - једно ратно и два ванредна.

Године 1999. Србија је била део Савезне Републике Југославије (СРЈ) у којој је због НАТО бомбардовања уведено ратно стање.

„Све те мере треба ценити у контексту времена и опасности која је претила.

Када се погледа из перспективе после двадесет година, може то изгледати лако и једноставно - а није било нимало&qуот;, каже за ББЦ на српском Никола Шаиновић. тадашњи потпредседник Савезне владе СРЈ.

Четири године касније, на дан убиства премијера Зорана Ђинђића, у Србији је проглашено ванредно стање.

„Ми смо много размишљали о томе, звали смо правне стручњаке да нам објасне какве су нам могућности.

Суспендовање низа грађанских права је тешка одлука - ми смо били у ситуацији да нисмо знали размере онога што се десило&qуот;, присећа се тадашњи потпредседник Владе Србије Жарко Кораћ.

• У Србији уведено ванредно стање због корона вируса
• Две деценије од НАТО бомбардовања Југославије
• Шта би било да није било 12. марта

Коначно, 2020. године, заједничким потписом председника, премијерке и председнице Скупштине Србије уведено је ванредно стање због ширења корона вируса.

Ванредно стање може потрајати до 90 дана, и може бити продужено за још толико одлуком Скупштине Србије.

Ванредно стање, 12. март 2003. године

Убиство председника Владе Зорана Ђинђића Србију је затекло без још једног важног носиоца државне функције - серија неуспелих избора председника Србије значила је да је од три највише функције у држави, само председница Скупштине Наташа Мићић у пуном капацитету власти.

Пред новинарима се појавила у прес сали Владе Србије и прочитала троминутни говор.

„Донела сам одлуку да прихватим предлог Владе Републике Србије за проглашење ванредног стања са циљем да се очува безбедност људи, имовине и спроведе одлучан обрачун државних органа са организованим криминалом.

У том циљу држава ће употребити сва средства правне државе у условима ванредног стања док се починиоци и налогодавци овог, али и свих других злочина почињених у последње време не приведу правди&qуот;, рекла је тада вршитељка председничке дужности Наташа Мићић.

Тадашњи потпредседник Владе Жарко Кораћ каже да је оваквом предлогу претходила правна анализа, али и да се власт руководила чињеницом да није знала колики је обим опасности који прети држави.

„Може се отићи јако далеко у суспендовању права, али држава о томе мора да размишља јер то има озбиљне консеквенце на живот људи&qуот;, каже Кораћ.

Већ у првом дану, Влада је саопштила да се трага за више од две стотине људи оптужених за организовани криминал, а полицијска акција „Сабља&qуот; спровођена је у наредним седмицама.

До 22. априла 2003. године и окончања полицијске акције приведено је 11.665 особа које су се сумњичиле за повезаност са организованим криминалом.

„Ова 42 дана заувек су променила Србију.

На боље&qуот;, закључила је у говору приликом укидања ванредног стања Наташа Мићић.

У односу на те дане, Жарко Кораћ, по професији психолог, каже да се данашња ситуација значајно разликује.

Са психолошког становишта, указује да кључна мера актуелног ванредног стања - самоизолација, не мора бити у психолошком интересу људи, иако је здравствено корисна.

„Самоизолација је противна потребама људи у кризним ситуацијама - у тренуцима опасности, људи се често збијају, окрећу једни другима.

Друштвене мреже и телефони могу умањити последице, али велики број људи ће осећати велику тескобу и имаће велике последице по ментално здравље, посебно ако ванредно стање потраје месецима&qуот;, упозорава Кораћ.

Он додаје да је посебно осетљиво питање старих који се могу осетити дискриминисано, „посебно јер им се чак и прети уместо да се саветује да не излазе из кућа&qуот;, наводи он.

Демонстрације опозиције, 9. март 1991.

Србија је близу ванредног стања била и на почетку деведесетих, али оно тада није уведено - иако је било званичних захтева.

Присталице опозиције протестовали су на улицама Београда против режима тадашњег председника Слободана Милошевића, а митинг се завршио крвавим обрачуном демонстраната и полицијских снага - погинули су један демонстрант и један милиоционер.

На захтев српских власти, а по налогу Председништва СФРЈ на улице Београда су изашли тенкови и уследила су хапшења.

На заседању Председништва СФРЈ усвојен само предлог Штаба Врховне команде о подизању је борбене готовости Југословенске народне армије због погоршане политичке и безбедносне ситуације у земљи.

Сматрајући да је то недовољно, српски члан и председник Председништва Борисав Јовић пред камерама ТВ Београд поднео је оставку.

Ратно стање, 24. март 1999. године

Суочена са јасним назнакама да ће снаге НАТО почети бомбардовање СРЈ због ситуације на Косову, Савезна влада донела је 23. марта одлуку о проглашењу непосредне ратне опасности.

Дан касније, западни војни савез отпочео је ваздушне нападе на Југославију, а влада истог тренутка доноси одлуку о проглашењу ратног стања.

„Све је било у функцији одбране - од логистике, транспорта, снабдевања до производње, док је од цивилног сектора захтевана пуна снабдевеност.

Биле су и обавезне консултације на дневном нивоу државног тела са свим главним уредницима медија&qуот;, каже тадашњи савезни вицепремијер Никола Шаиновић.

Овај високи функционер Социјалистичке партије Србије (СПС) осуђен је пред Хашким трибуналом за ратне злочине на Косову најпре на 22 године, да би му казна после жалбе била смањена на 18 година затвора, из кога је изашао после две трећине одслужене казне 2015. године.

Шаиновић каже да су околности диктирале озбиљност мера.

„У току рата, очекиване су суспензије одређених слобода - кретања, путовања војних обвезника, слободе штампе у делу војних тајни и елемената одбране.

Није било значајнијих кршења проглашеног ратног стања, све виталне функције система су очуване, упркос тешким условима.&qуот;

Анализирајући актуелне одлуке о увођењу ванредног стања, Шаиновић, чији СПС је део владајуће коалиције у Србији, каже да су оне и сада вођене претпоставкама о најтежем сценарију.

„Ми треба да учинимо све да се не деси могући обим претњи, који је знатно већи него данас.

Зато је важно одмах донети ванредне мере у виду ванредног стања јер кад буде касно, и много строже мере буду прекасно донете&qуот;, закључује Шаиновић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 03.16.2020)