Кркобабић: У Србији постоје неискоришћени ресурси за гајење гљива
Министар, задужен за регионални развој Србије, Милан Кркобабић рекао је данас да у Србији постоје неискоришћени ресурси за производњу гљива у контролисаним условима, саопштио је његов кабинет.
Он је, одговарајући на питања повратника, са академиком Драганом Шкорићем, а после консултација са експертом за ту област Иванком Миленковић, рекао да улагање у производњу гљива може да буде исплатив посао.
"На путу до добре зараде наши домаћини би требало да се удруже у специјализоване печуркарске задруге, у којима ће имати истинску шансу да гљиве прерађују и малим допадљивим паковањима освајају европско и светско тржиште", рекао је Кркобабић који је и копредседник Националног тима за препород села Србије.
Додао је да ће "само удружени пољопривредници моћи лакше и брже да купе дехидратор, који ће им помоћи да продуже рок трајања шампињона, бирају купца и не зависе од накупаца и прекупаца".
У Србији се, на основу процене Иванке Миленковић, производи годишње од 3.500 до 4.000 тона шампињона.
Према подацима Завода за заштиту природе Србије, у 2017. години је, захваљујући добрим временским условима, сакупљено 9.441 тона печурака из природе, а 2018. године 9.203 тоне, што је три пута више у односу на 2015. годину, када је сакупљено свега 2.896 тона.
У периоду од 2015. до 2019. године Србија је просечно годишње извозила печурака у вредности од око 5,2 милиона евра и то на тржишта: Италије, Немачке, Швајцарске, Аустрије.
Највећи удео у извозу имају печурке које се сакупљају из природе и то: лисичарке свеже и расхлађене, вргањи свежи, расхлађени и сушени.
Током 2017. године Србија је само у Русију извезла 3.647 тона и инкасирала 4,3 милиона евра, највише извозом печурке рода Агарицус.
Увоз печурака је, како се наводи, неупоредиво мањи, Србија годишње увезе око 20 тона печурака.
У 2019. години за увоз печурака је плаћено више од 70.000 евра, печурке рода Агарицус се највише увозе из Хрватске, док се лисичарке увозе из Бугарске.
"Подаци да је извоз печурака Србије већи за чак 75 пута од увоза делује оптимистички", рекао је Кркобабић.
Додао је да је чињеница да највећи део извоза из Србије чине гљиве сакупљене из природе и да количина тих гљива драстично варира из године у годину у зависности од временских услова.
Саветник у Природњачком музеју Србије Борис Иванчевић рекао је да је осамдесетих година 20. века Југославија била највећи извозник сушених вргања на свету, а највећи део је долазио из Србије.
Најважније врсте које се, како се наводи, прикупљају су: вргањ, лисичарка, неколико врста млечица, црна труба и зачинска врста вилински клинчић, а све више се сакупљају и тартуфи који се могу производити на полувештачки начин на плантажама са посебним садницама дрвета, чији се род може очекивати након 8-10 година.
Иванчевић је рекао да прикупљање гљива из природе у комерцијалне сврхе не може обезбедити егзистенцију пољопривредног газдинства, првенствено због варирања у количинама које се могу сакупити различитих година, као и варирања њихових цена.
Стручњак за гљиве Иванка Миленковић, која је на челу едукативно-производног центра "Еко фунги" у Падинској Скели, рекла је да четворочлано пољопривредно газдинство у Србији може да има одрживу производњу шампињона на површини од најмање 400 квадрата за шта је неопходно уложити око 67.000 евра.
Миленковић је оценила да је реално очекивати враћање уложеног новца за око три године.
Према калкулацији Института за економику пољопривреде (ИЕП) варијабилни трошкови у производњи шампињона износе 19,79 евра по квадратном метру док су укупни приходи 41,38 евра по квадрату, а бруто зарада је 21,59 евра по квадрату, што на површини од 400 квадрата износи 8.636 евра.
Академик Шкорић изразио је задовољство што је едукативно-производни центар "Еко фунги" успоставио сарадњу са Фондом УН на универзитету у Токију, "што је добар пример споја науке и праксе за садашње и будуће одгајиваче гљива".
Национални тим за препород села Србије позвао је повратнике и све друге заинтересоване грађане да улажу у производњу гљива, да оснују пољопривредно газдинство и да се удруже у специјализоване задруге за гајење гљива.
Задруге ће, како се наводи, моћи да конкуришу за подстицајна средства у оквиру пројекта "500 задруга у 500 села", а за заинтересоване ће бити организоване стручне посете успешним печуркарским производним центрима, уз савете о томе како се удружити у задругу.
(Бета, 18.06.2020)
