Изолација због корона вируса: Јесу ли људска бића природно лења

Можда сте међу више од три милиона људи који су погледали кратки филм у продукцији канцеларије калифорнијског гувернера. Већ неко време кружи по друштвеним мрежама.

У том видеу, комичар Лери Дејвид, у свом препознатљиво заједљивом стилу, позива људе да следе званичне савете и остану код куће како би спречили ширење Ковида-19.

Шта је с вама, „идиотима&qуот;, каже он, пропуштате фантастичну прилику да седите у фотељи и гледате ТВ по цео дан!

• Савети које бих дао самом себи пре карантина
• Како боравак у затвореном утиче на наш имунитет
• Неочекивано извињење бившег дечка током изолације

Навикли смо на здравствена упозорења која нас терају да радимо ствари које заправо не желимо да радимо: да више вежбамо, да једемо пет, осам или чак 10 порција воћа и поврћа дневно.

Али једном у животу званични савет звучи савршено лако: излежавајте се на софи, бинџујте серије и филмове, останите код куће. Све то звучи као да би требало да одговара лењој страни наше природе.

А, заправо, није баш тако једноставно, као што сте вероватно већ и сами открили, после више недеља проведених у изолацији. Испоставља се да ми биолошки уопште нисмо програмирани тако да радимо што је мање могуће.

Штавише, цветамо кад смо активни. Или макар, од добре равнотеже између заузетости и прилике да одмарамо.

Истина је да често тражимо најлакше решење, линију мањег отпора, пречицу до успеха.

Ако имате даљински, зашто бисте устајали да мењате канале на самом телевизору?

Ако имате кола, зашто бисте ишли бициклом до супермаркета?

Ако може да вам прође да радите упола мање од колеге, зашто не бисте?

Свака врста рада или труда захтева ментални и физички напор, тако да има смисла избегавати га кад год је то могуће.

И понекад ми управо то и радимо.

А то је некад познато као принцип најмањег напора или Зифов закон, закон за који бисте помислили да нико никад неће желети да га крши.

Осим што ми све време то чинимо.

Да ли некада сањате да не радите апсолутно ништа? Љуљате се у лежаљци читаво поподе. Само зурите у таваницу, ослушкујете тишину.

Можда звучи као добра идеја, али ћете, заправо, схватити да је не радити апсолутно ништа - а ту избаците спавање из једначине - веома тешко.

У познатој студији спроведеној пре неколико година на Универзитету у Вирџинији, учесници су увођени један по један у потпуно огољену просторију из које је избачено све што би могло да им заокупи пажњу.

Нису имали телефоне, књиге, екране - и није им било допуштено да дремају. За чланке на ногама биле су им прикачене електроде и били су остављени насамо на по 15 минута.

Била је то идеална прилика да се завале и накратко опусте.

И, како је то прошло?

Е, па пре него што су их оставили саме, учесницима је показано да ће, ако притисну типку на компјутеру која је повезана са машином, доживети електрошок.

Помислили бисте да после једног покушаја, нико није пожелео да понови потез.

Грешите.

Штавише, 71 одсто мушкараца и 25 одсто жена дало је себи барем још један електрошок током боравка у самици - а један мушкарац је шокирао себе шокантних 190 пута.

Испоставило се да је не радити ништа било толико неподношљиво, да су многи учесници више волели да практично муче сами себе него да морају даље да трпе то да немају никакву занимацију.

Понекад бирамо најлакши пут и радимо најмање што можемо, али у другим приликама више ценимо ситуације уколико морамо да уложимо одређени напор.

Овај експеримент је екстреман пример, али из свакодневног живота знамо да људи редовно бирају да раде ствари које не морају и које су им понекад чак болне.

Сетите се само свих својих пријатеља који трче маратон или се излажу напорним режимима вежби у теретани. Они иду много даље од онога што се тражи од њих да би били здрави и у доброј форми.

А шта је с људима који путују преко ледених површина да би стигли до полова на Земљи или који оплове читав свет?

Мајкл Инцлихт са Универзитета у Торонту то зове парадоксом труда.

Понекад бирамо најлакши пут и радимо најмање што можемо, али у неким другим приликама више ценимо неке ситуације уколико морамо да уложимо одређени напор. Радост самог труда пружа нам толико задовољства да не желимо да пођемо пречицом.

Провешћемо сате лупајући главу над посебно тешким укрштеним речима уместо да се само послужимо претраживачем и пронађемо решење.

Ми ово научимо рано у животу. Као децу нас уче кроз искуство и понављање да труд доводи до награде и временом нас ово услови да уживамо у труду због њега самог. То је познато као стечена марљивост.

Док сам путовала с ранцем на леђима, пре више од 20 година, посетила сам невероватна обојена језера Келимуту на острву Флорес у Индонезији. Ова језера мењају боју сваких неколико година, што их чини мистериозним и спектакуларним призором

Али, макар делом, разлог зашто је то путовање остало урезано у моје сећање јесте труд који смо мој партнер и ја морали да уложимо да бисмо стигли тамо.

Путовали смо бродом и аутобусом данима, укључујући део пута од неколико сати у малом комбију, што је путовање које је било толико труцкаво и вијугаво да је један човек био задужен само да дели кесе за повраћање које је потом сакупљао и бацао кроз прозор.

После тога је уследила ноћ проведена у загушљивом, устајалом хостелу са грбавим душецима и бубашвабама, као и устанак у четири ујутро и одлазак на нови минибус за последњу деоницу пута до језера.

Пропатили смо поприлично да бисмо стигли до Келимутуа - али то је све било део искуства.

Недалеко од места за разгледање налазио се хелиодром, где су вероватно слетали богатији туристи. Али нисмо им завидели. Да ли су они умели да цене језера онолико колико и ми? Вероватно не.

На врхове многих светских планина можете се успети жичаром или успињачом.

Али, наравно, планинари више воле да бивакују преко ноћи на каменој литици, висећи у леденим условима, ризикујући промрзлине, него да иду туристичким путем.

Бихевиорални економиста Џорџ Ловенстин назвао је своју студију о овом синдрому „Зато што је тамо&qуот;, по славном цитату Џорџа Малорија.

Он објашњава да људи просто не могу да одоле прилици да постигну неке циљеве и овладају ситуацијом, чак и кад то не морају.

Док остајемо код куће у самоизолацији, лежање на софи и гледање ТВ-а чини само део онога како проводимо време.

А чак и ако се лично не идентификујете са планинарима који извлаче велико задовољство из напора и опасности током пењања, већина нас може да се идентификује са „Икеа ефектом&qуот;, открићем да људи више цене своје покућство уколико су га сами састављали.

Све ово значи да док остајемо код куће у самоизолацији, лежање на софи и гледање ТВ-а чини само део онога како проводимо време.

Можда мислимо да је забавно излежавати се неколико недеља заредом, али заправо ће нас то навести да ипак нађемо себи неку занимацију.

Принудни и продужени одмор, уколико нисмо болесни или наше тело то не захтева, не доводи до осећаја опуштености већ до немира и иритације.

Морамо током изолације да пронађемо начин да опонашамо колико год можемо ритам и осећај равнотеже који постижемо, у најидеалнијим условима, у обичном животу.

Дакле, вежбати, задавати себи задатке, радити ствари које изискују напор и тешке су веома је битно.

И сви би требало да тражимо активности или искуства која промовишу оно што психолог Михаљ Чиксентмихаљи зове протоком, у својој књизи „Проток: Психологија оптималног искуства&qуот;.

То су задаци, попут сликања, баштованства или састављања слагалица, који нас толико обузму да не приметимо проток времена и престајемо да бринемо о свему осталом.

У нормална времена, већина нас не схвата одмарање озбиљно.

И зато током овог изузетног периода, треба да пригрлимо могућност да одмарамо више уколико то заиста можемо - и пренесемо тај избалансиранији ритам одмора и заузетости у наше животе чак и после изолације.

Али током овог тешког периода, видећемо да нисмо инстиктивно лења створења. Заиста ћемо на необичан начин закључити да радити мање а одмарати више испрва изискује поприлично напора.

Клаудија Хамонд је ауторка књиге „Уметност одмарања: Како доћи до предаха у савремено доба&qуот;.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 06.25.2020)