Деца и родитељи: „Напустио сам је као бебу - 16 година касније ми је спасла живот“
Када је Метџејмс Метсон изгубио све после урагана Катрина, ћерка коју није видео 16 година му је преокренула живот.
Након што је изгубио све у урагану Катрини, уметник Метџејмс Метсон остао је без ичега, истраумиран и „спреман за крај&qуот;, кад је примио неочекивани телефонски позив. Звала га је ћерка коју није видео откако је била беба и то му је дало разлог да живи.
Метсон је имао 16 година кад је упознао будућу мајку свог детета.
„Селани је ушла на мој час америчке историје и просто ме одувала. Био сам у фазону: 'Ох, мој боже, ко је то?' Одмах сам рекао себи: 'Морам да сазнам ко је та особа.'&qуот;
Метџејмсови родитељи су били уметници, а његов очух је радио као професор сликарства у разним уметничким школама.
- „ФБИ је тврдио да сам отета беба - али ја сам открио праву истину“
- „Наши родитељи су водили тајну империју геј порнића“
- Како је дечак из Вијетнама постао роб на британској фарми канабиса
„Чинило ми се да смо се само бескрајно сељакали&qуот;, каже Метџејмс. „Никад нисам имао прилику да стекнем праве пријатеље. Упознао бих људе, а онда бисмо ми само отишли и то ми је увек пружало ту дистанцу коју мислим да одржавам и данас.&qуот;
Након боравка на југу Француске, породица се преселила у градић Јелоу Спрингс у Охају, где је упознао прву девојку Селани.
„Смували смо се и били у вези неколико година, а онда се све завршило. Али смо се још једном, како данас кажу, 'смували' и Селани је затруднела, иако више нисмо били пар&qуот;, каже Метџејмс,
Метџејмс је имао 18 година и сматрао је да није спреман да постане отац.
„Потпуно сам се престравио. То је окренуло мој свет наглавачке&qуот;, каже он.
„Нисам био способан да са тим изађем на крај на било који начин. Био сам премлад, сувише наиван и нисам знао шта да радим.&qуот;
Селани је родила девојчицу Тајлер.
Након што је рођена, Метџејмс се сусрео са Селани на улазу Природног резервата „Глен Хелен&qуот; и први пут узео бебу у наручје.
„Држао сам Тајлер у рукама око 30 секунди и то је било то.&qуот;
„Нисам емотивно могао да појмим да је то моје дете. Знао сам да сам биолошки учествовао у њеном настанку и био сам у фазону: 'О, мој боже, ово је стварно тешко. Не знам како да реагујем на ово. Не знам шта да радим.'&qуот;
Метџејмс каже да је тиме започело његово доживотно бежање - од свега.
„Била је то класична ситуација 'бори се или бежи'. Немајући нимало самопоштовања у то време, одлучио сам да бежим и наставио то да радим и даље.&qуот;
Након боравка у Монтреалу и Бостону, Метџејмс је стигао у узаврели, живахни Њу Орлеанс са 19 или 20 година.
„Био сам дете, млад у емотивном смислу, и одједном сам се нашао на веома егзотичном, другачијем месту. Било је то добро место за скривање, претпостављам.&qуот;
Али иако се крио од прошлости, није могао у потпуности да побегне од ње.
У графичком роману који је Метџејмс касније направио о животу, на нацртаној слици види се како је погрбљен док носи тежак терет кривице на плећима.
Осећао се као да носи „бетонски блок од 16 тона&qуот;, каже он.
То је довело до нервног слома после ког је провео „поприлично много времена&qуот; у менталној институцији, каже он.
Кад је отпуштен из болнице, постепено је постајао познато лице у градском Француском кварту, славном по ноћном животу, музици и бурбону који се точи у потоцима.
„Ушао сам у болницу као прилично анонимни становник Њу Орлеанса, али кад сам изашао, то ми је подарило некакву мистичност и одједном сам знао свакога&qуот;, каже он.
„Живео сам у нечијем плакару и нисам имао ништа сем својих оловака, тако да бих одлазио у кафетерију, кафић или где год да су већ били људи, и био бих прихваћен као лик и као спектакл&qуот;, додаје.
Одувек је био уметник, али сада је почео да стиче већу пажњу. Пошто није имао сталан дом, сав његов рад морао је да буде на папиру.
Касније, кад је постао „одомаћенија животиња&qуот;, почео је да прави монтажну уметност - да проналази разне предмете и да их спаја у скулптуре.
Њу Орлеанс је био ризница блага за тако нешто, присећа се он. Гдегод да сте погледали - чак и на земљу - пронашли бисте неки уметнички еквивалент златне прашине - као што су 100 година старе ране америчке фотографије.
Проналазио би лепоту у поновном искоришћавању материјала као што су дрвене шибице или штапићи од лилихипа.
- Усвајање у Србији: Држава дала, држава и узела дете
- Дан када су дошли пирати
- „Пријавили су нас јер смо дозволили петогодишњем сину да носи женску одећу“
И био је успешан у томе, стварајући уметничка дела „као поседнут&qуот;, излажући их на изложбама по граду, истовремено се издржавајући радом у кафићима и возећи се по граду на бициклу испоручујући пицу.
За то време, његова ћерка Тајлер Хурвиц одрастала је у Јелоу Спрингсу са мајком Селани, још једном талентованом уметницом.
Она се сећа да је са четири године ишла са мајком на обуку за пресвлачење намештаја.
„Уронила сам у креативно окружење практично од рођења и то се никад није завршило&qуот;, каже она.
Њен дом је срећан. Селани се удала и добила још једну ћерку и, одрастајући у овој блиској породичној јединици, Тајлер каже да се није превише интересовала за биолошког оца.
„Имала сам толико људи, чланова породице и пријатеља који су ме све време окруживали да претпостављам да нисам просто размишљала о томе&qуот;, каже она.
„Није то било нешто што ми се мотало по глави, тако да никад није било неко огромно питање ко ми је отац, или где је, или зашто није ту.&qуот;
„Никад нисам питала, па онда нисам ни знала.&qуот;
Као и њена мајка, постала је стручњакиња за пресвлачење намештаја и умешна уметница.
- „Тешио сам мајку док је умирала - преко видео позива“
- Како да помогнете деци са сметњама у развоју у време корона вируса
- „Зашто су ме родитељи оставили на брду да умрем&qуот;
У тридесетој години, Метџејмс је био сматран једним од домаћих градских уметника, упркос чињеници да је проживео прве две деценије живота негде другде.
Имао је и сталан посао поправљања старих грађевинских алата. Његова два пса, Пикачу и Перл, били су му све у животу.
„Одједном сам био у фазону… Не могу да верујем да сам успео да доживим тридесету&qуот;, каже он.
Имао је ментални склоп „живи брзо, умри млад&qуот; и одлучио је да је дошло време да мало успори.
Прво се иселио из Француског кварта, потом је на неколико година скроз напустио Њу Орлеанс, вративши се у пролеће 2005. године.
„Нашао сам стан, распаковао ствари и тад је ударила Катрина&qуот;, каже он.
Ураган Катрина похарао је Њу Орлеанс у августу 2005. године, поплавивши велике делове града. Страдало је скоро 2.000 људи а скоро милион њих је расељено, и дошло је до застрашујућег слома реда и закона.
„Дошло је до потпуног разарања&qуот;, каже Метџејмс, још увек потресен оним што је доживео. „Кад затворим очи, и даље могу све то да видим пред очима.&qуот;
„Било је много изгубљених живота, све се распало. Продавнице нису радиле, пиљарнице нису радиле, злочин је био ван контроле. Много људи је изгубило куће и имовину, био је то чист очај за свакога.&qуот;
Матџејмсов стан је био поплављен и он је изгубио већину ствари, укључујући скоро све своје радове.
Плашећи се да неће моћи да поведе вољене псе, Метџејмс је остао у разрушеном граду осам дана, док није нашао телефонску говорницу, назвао мајку да јој каже да је добро, а потом пријатеља, који му је помогао да пребаце њега, Пикачуа и Перл у Лос Анђелес.
Уселио се у веома мали стан на прометној раскрсници у лосанђелеском кварту Кореатаун, док су се свуда око њега водили грађевински радови рушења.
„Кад сам се уселио у тај стан, буквално су срушили сваку зграду око мене. И одједном се мала четвороспратница у којој сам био нашла под најездом мишева, бубашваба и зависника од мета&qуот;, каже он.
„Неко ми је поклонио лежај, имао сам мали црно-бели телевизор, можда пар мајица и то је било то.&qуот;
Метџејмс каже да му његови пси нису били само најбољи пријатељи у животу, већ и његова деца, његово раме за плакање, па чак и партнери у јелу.
„Кад бих добио нормалну храну, и они би је добијали&qуот;, каже он. „А кад нисам имао нормалну храну, ја бих јео њихову. Завукао бих руку у кесу са псећом храном и извукао шаку сувих гранула.&qуот;
Нашао је посао у другом крају града, радећи као „добављач&qуот; за продавницу сликарске опреме за шест долара на сат, али је морао да проси за ситнину да би могао да плати аутобуску карту до тамо.
Кад год би зазвонио телефон, била би то лоша вест о неком пријатељу из Њу Орлеанса који се мучио са последицама олује.
Он верује да су многи од њих патили од пост-трауматског стресног поремећаја, чије последице умеју да буду погубне.
„Неки људи су пили, неки су узимали наркотике, неки су починили самоубиство.&qуот;
Метџејмс каже да се затворио у себе и само седео у свом стану и зурио у телевизор, чак ни не мењајући канал. Није могао да ствара и „припремио се за крај&qуот;.
„Моја способност самоодржања пропадала је и пропадала, и нисам имао куда да се окренем&qуот;, каже он, „све док није уследио телефонски позив који не само да ми је спасао живот, већ га је и потпуно променио.&qуот;
Тајлер, која је тада имала 16 година, спремала је собу кад је ушла њена мајка и пружила јој парче папира.
На једној страни се налазио број поштанског претинца, а на другој број мобилног телефона.
Мајка јој је рекла да тако може да контактира биолошког оца.
„Мислим да је само наишла на то на гомили некаквих папира и рекла себи: 'Ох, боље да дам ово Тајлер у случају да жели да га позове'&qуот;, каже Тајлер.
„Урадила је то веома ноншалантно и посебно ме је замолила да му пишем а не да га зовем, али свега неколико минута након што ми је дала папир, ја сам назвала тај број. Мислим да напола нисам очекивала да ће се неко јавити, тако да се нисам много удубљивала у то.&qуот;
„Наступила сам са ставом: 'Немам шта да изгубим.' Тако да када се јавио, нисам била емотивна и нисам била нервозна.&qуот;
Она каже да чак није донела ни свесну одлуку да позове, просто је то спонтано урадила.
Метџејмс се плашио да га чека још лоших вести од неког од његових пријатеља, а онда је чуо Тајлерин глас.
„Јеси ли већ чуо за име Тајлер раније?&qуот;, питала је она.
Метџејмс је одговорио: „Тајлер, чекам овај позив већ 16 година.&qуот;
„Потом сам рекла: 'Да ли ме мрзиш?'&qуот;, каже Тајлер.
„Рекао сам: 'Стварно те не мрзим. Да ли ти мрзиш мене?'&qуот;, каже Метјџејмс.
„А она је рекла: 'Не.' Оно, био сам тотално погубљени, истраумирани уметник који нема ништа да јој понуди, али смо причали о музици, и причали смо помало о свему и свачему.&qуот;
Тајлер каже да кад су завршили разговор, нису испланирали како да остану у контакту, већ су само знали да могу да назову једно друго уколико то пожеле и то им је било довољно.
Метџејмсу је тај позив преобратио живот.
„Буквално сам осетио како ми се кичма исправила, очи отвориле, како сам престао да зурим у земљу и почео себи да говорим: 'Добро, сад сам у Лос Анђелесу, моја ћерка мисли да сам изузетан, можда бих и ја требало да мислим о себи да сам изузетан?'&qуот;
Он каже да је желео да импресионира Тајлер и да је осећао да је једини начин да то уради кроз своју креативност.
„Нисам то могао да урадим кућом или банковним рачуном или одећом. Бићу најбољи уметник што могу, а то је нешто што сам давно узео у руке и никад нисам испустио, и све то дугујем Тајлер.&qуот;
Како је полако почео да се враћа на ноге, кренуо је поново да ствара и излаже.
Успео је да се пресели у бољи стан и неколико година касније, кад му се отворила нова изложба радова, Тајлер је одлетела у Лос Анђелес да се први пут сретне с њим.
„Била сам нервозна, што мислим да је било разумљиво&qуот;, каже Тајлер, „али исте секунде кад смо се упознали, осећај је био добар, било је природно и нормално и била сам савршено у миру са собом.&qуот;
- Зарадио милионе продајући камење као кућне љубимце
- Криптокраљица: Како је ова жена израдила цео свет, а онда нестала
Одмах је приметила и физичке сличности између њих двоје.
„Имам коврџаву косу, а моја мама има савршено равну и увек сам имала проблема како да укротим своју косу&qуот;, каже она.
„И зато кад сам срела Метџејмса, била сам у фазону: 'Види, обоје имамо коврџаву косу, то све објашњава.' А имамо и сличне руке и обоје имамо зелене очи.&qуот;
Један од првих уметничких радова за који Тајлер каже да јој је Метџејмс показао био је сложена скулптура куле састављене од разних саставних делова.
„Ако отворите ова врата, откачите ону пречку и померите онај део у страну, можете да завирите унутра и тамо међу гомилом ексера пронађете моје име&qуот;, каже она.
„Дакле, моје име је скривено у многим његовим делима, морате да га тражите, али је дефинитивно тамо и просто је кул знати где да га тражите.&qуот;
Она верује да то симболише мотивацију која је пружила Метџејмсу да настави са радом као уметник.
Посетивши Мејџејмса у његовом уметничком окружењу, Тајлер је касније позвала њега да он дође и посети њено у Охају.
„Знао сам да је у праву и да то морам да урадим. Било је то као да смо ресетовали неку машину&qуот;, каже он.
„Био је то начин за мене да одједном почнем да се понашам у складу са својим годинама, да одрастем и да престанем да будем тинејџер који је побегао.&qуот;
Док је био тамо, Тајлер је пресвлачила једну софу и Метјџејмс је добио прилику да јој помогне са тим пројектом и да се увери у ћеркину умешност на делу.
„Моју читаву инспирацију за пресвлачење намештаја и моју љубав према намештају и текстилима првобитно је инспирисала моја мајка&qуот;, каже Тајлер, која данас има 29 година.
„И тако је софа постала пројекат који је објединио умове нас троје.&qуот;
Упознавши се са Метџејмсом, то је такође значило да је успоставила контакт са његовим родитељима - његовом мајком, очухом и оцем - а сви су они били уметници.
„Кад сте креативна особа и одједном пронађете давно изгубљену породицу, само да бисте сазнали да је буквално свако од њих уметник - то је стварно фантастично&qуот;, каже Тајлер.
Инспирисана баком и дедама, сада поново студира на катедри за занате и материјале на Универзитету у Вирџинији.
Током година, Метџејмс и Тајлер су разговарали много о томе зашто ју је напустио.
„Она разуме зашто сам морао да одем&qуот;, каже Метџејмс.
„Причали смо о томе пре само пар недеља. Рекла ми је: 'Ти не би могао да живиш овде, то не би било добро за тебе, без обзира на све.'&qуот;
Тајлер признаје да постоји друштвена стигма око очева који напусте породицу, али каже да је Метџејмс урадио оно што је било исправно за њега, а, кад се све сабере и одузме, и за њу.
Да се држала „друштвених стандарда&qуот; и осуђивала га, тиме се не би постигло ништа, каже она. Уместо тога, стекла је нову породицу, нови извор инспирације и „живи сјајним животом&qуот;.
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 07.21.2020)
