“Испао сам нечовек. Гледао је даље од мене, видео је више. А ето, он је био у затвору, а ја на функцији… То није људски”: Анатомија једног пленума

Профимедиа “Али нико, а најмање та млада жена, не би могао ни слутити да ће живот наједном постати тако невесео, и то баш у тој сређини, која је, гледана одоздо, из масе, изгледала тако чиста, продуховљена и чак астрална, без оних ситних, грубих и очевидних пакости и грамзивости, што су природно расле из немаштине и заосталости, кроз које се тако мучно пробијало њено дјетињство, па и младост, ето све до удаје, до тих љетних и у сјећању тако тмурних и немилих