„Требало ми је 32 године, али сам коначно пронашла отетог сина“

Ли Ђингзи је провела више од три деценије тражећи сина Мао Јина, који је отет 1988. године и продат. Малтене је одустала од наде да ће га икад поново видети, али у мају је коначно примила позив који је све време чекала.

Викендима би Ђингзи и њен муж водили њиховог малишана Мао Јина у зоолошки врт или у један од многобројних паркова у њиховом граду Ксијану, престоници провинције Шанкси у централној Кини. И једна од тих локација заувек је остала посебно живописно урезана у њеном сећању.

„У то време имао је једну и по годину. Одвели смо га у градски зоолошки врт у Ксијану. Видео је црва на земљи. Био је веома радознао, показао је прстом на црва и рекао: 'Мама, црв!' И док сам га водила из зоолошког врта, држао је црва у руци и принео га уз моје лице&qуот;, каже Ђингзи.

• Мој отац свештеник не жели да чује за мене
• Мистерија бебе у кутији
• „ФБИ је тврдио да сам отета беба - али ја сам открио праву истину“

Мао Јин је био њен син јединац - кинеска политика једног детета била је у пуном јеку, тако да није ни могла да има више деце. Желела је да он учи марљиво и да буде успешан, тако да му је наденула надимак Ђиа Ђиа, што значи „велики&qуот;.

„Ђиа Ђиа је било веома лепо васпитано, паметно, послушно и разумно дете. Није волео да плаче. Био је веома живахан и шармантан. Био је она врста детета које се одмах допадне сваком чим га види&qуот;, каже Ђингзи.

Он и њен муж би га остављали у вртићу ујутро и одлазили по њега после посла.

„Сваког дана после посла бих се играла са својим дететом&qуот;, каже Ђингзи. „Била сам веома срећна.&qуот;

Ђингзи је радила за компанију за извоз пшенице и у време жетве морала би да оде из града на неколико дана да посети добављаче на селу. Ђиа Ђиа би остајао код куће са татом. Током једног таквог путовања, добила је поруку од послодаваца да мора хитно да се врати кући.

„У то време, телекомуникација није била напредна&qуот;, каже Ђингзи. „Тако да сам добила телеграм са само шест речи: Ванредно код куће, вратите се сместа.' Нисам знала шта се десило.&qуот;

Журно се вратила у Ксијан, где јој је шеф саопштио поражавајућу вест.

„Наш газда је изговорио само једну реченицу: 'Ваш син је нестао'&qуот;, каже Ђингзи. „Мозак ми се заблокирао. Помислила сам да се можда изгубио. Није ми пало на памет да нећу моћи да га нађем.&qуот;

Било је то у октобру 1988. године, а Ђиа Ђиа је имао две године и осам месеци.

Ђингзин муж је објаснио да је покупио Ђиу Ђиу из вртића и стао на путу до куће да му донесе чашу воде из малог хотела који је био у власништву породице. Оставио је дете само минут-два како би охладио воду, а кад се окренуо Ђие Ђие више није било.

Ђингзи је претпоставила да ће он брзо бити пронађен.

„Помислила сам да се мој син можда изгубио и да не може да нађе пут до куће и да ће га добронамерни људи наћи и вратити ми га&qуот;, каже она.

Али кад је прошло недељу дана а нико га није довео у полицијску станицу, знала је да је ситуација озбиљна.

• „Осећала сам се као да умирем“: Острво на ком жене отимају да би биле невесте
• Дневник о мами: Љубав и опраштање у фотографијама
• Усвајање у Србији: Држава дала, држава и узела дете

Почела је да се распитује да ли је неко видео Ђиу Ђиу у околини хотела. Одштампала је 100.000 летака са његовом сликом и поделила их по аутобуским и железничким станицама Ксије, а објавила је и огласе о несталој особи у локалним новинама. Све без успеха.

„Срце ме је болело… Желела сам да плачем. Желела сам да вриштим&qуот;, каже Ђингзи. „Осећала сам се као да ми је неко исцедио срце.&qуот;

Плакала би кад год би угледала одећу несталог сина, његове ципелице и играчке са којима се играо.

У то време, Ђингзи није знала да је трафикинг деце велики проблем у Кини.

Политика једног детета уведена је 1979. године као покушај да се заузда рапидно нарастајуће становништво Кине и да се ублажи сиромаштво. Парови који су живели у градовима могли су да имају само једно дете, док су они у руралним крајевима могли да имају друго ако је прво била девојчица.

Парови који су желели сина да би продужио лозу и старао се о њима у старости нису могли да наставе да покушавају да добију дечака; суочавали су се са строгим казнама и њихова прекобројна деца не би добијала никакве социјалне погодности.

Сматра се да је ова политика допринела порасту отмице деце, нарочито дечака. Али Ђингзи није знала ништа о томе.

„Понекад би се на телевизији појавиле објаве о несталој деци, али никад нисам помислила да су она отета и продата. Само сам мислила да су се изгубила&qуот;, каже она.

Њен први инстинкт, кад је сазнала за Ђиа Ђиин нестанак, био је да окриви мужа. Онда је схватила да треба да раде заједно на проналажењу њиховог сина. Како је време пролазило, њихова опсесија значила је да су ретко причали о било чему другом и после четири године они су се развели.

Али Ђингзи никад није престала да тражи. Сваког петка после подне кад би завршила са послом, одлазила би возом у оближње покрајине да тражи Ђиу Ђиу, враћајући се у недељу увече спремна да се у понедељак ујутро врати на посао.

Кад год је имала неки траг - вест о дечаку који је изгледао као Ђиа Ђиа - одлазила би тамо и истражила.

Током једног путовања које је потрајало дуже него обично у години кад је нестао Ђиа Ђиа, она је међуградским аутобусом отпутовала у други град у Шанксију, а потом аутобусом на село у потрази за паром који је тврдио да је усвојио дечака из Ксијана а који је изгледао баш као Ђиа Ђиа. Али након што је сачекала да падне мрак да би се сељани вратили из поља, сазнала је да је пар одвео дечака у Ксијан. И зато је одмах пожурила назад, стигавши тамо у раним јутарњим часовима.

Потом је провела сате и сате тражећи стан који је пар изнајмљивао, само да би од њиховог станодавца сазнала да су отишли два дана раније у неки други град. И зато је пожурила у тај град и кад је тамо стигла, поново по ноћи, провела је сате и сате идући од једног хотела до другог, покушавајући да их нађе. Кад је коначно нашла прави хотел, пар се већ био одјавио одатле.

Чак ни тад није одустала. Иако је сад поново било усред ноћи, отпутовала је у други град да пронађе мужевљеве родитеље, али пар није био тамо. Желела је да оде право у женино родно место, али у том тренутку већ је прошло два дана а она није спавала нити је јела нешто озбиљно.

Након што се одморила, пошла је и пронашла жену и дете. Али на њено велико разочарање, дечак није био њен син.

Зорица Јовановић је пре 35 година родила сина у Ћуприји.Наредног јутра, медицинска сестра ју је пробудила вешћу - да јој је дете умрло.

Зорица и данас тврди да јој је дете отето. Погледајте видео.

„Била сам сигурна да је то дете Ђиа Ђиа. Била сам веома разочарана. То је оставило великог трага на мени., После тога, упорно бих свуда чула глас свога сина. Моја мајка се бринула да ћу доживети нервни слом&qуот;, каже Ђингзи.

Њен син је био прва ствар на коју је помислила свако јутро кад би се пробудила, а ноћу је сањала да је он дозива: „Мама, мама!&qуот; - баш као што би раније то чинио кад год би га она оставила макар накратко.

По савету бившег школског друга која је био лекар, тражила је да је приме у болницу.

„Доктор ми је рекао нешто што је оставило велики утисак на мене. Рекао ми је: 'Могу да те лечим од физичких болести, али што се тиче болести твоје душе, то зависи само од тебе.&qуот;

„Његове речи су ме те вечери навеле на размишљање. Осећала сам да не могу даље овако. Уколико не покушам да контролишем своје емоције, стварно бих могла да полудим. Уколико полудим, нећу моћи да идем даље да тражим своје дете и једног дана ако се моје дете врати и види луду мајку, биће то веома лоше по њега&qуот;, каже Ђингзи.

Од тог тренутка надаље уложила је свестан напор да избегне да се узрујава и да сву енергију усмери на потрагу.

За то време, Ђингзина сестра је спаковала све Ђиа Ђиине ствари и играчке у кутију, јер је њихов призор сламао Ђингзино срце.

Негде у то време Ђингзи је постала свесна да има много родитеља чија су деца нестала, не само у Ксијану већ и шире, и почела је да сарађује с њима. Оформили су мрежу која покрива већину провинција у Кини. Слали су велике кесе летака једни другима и лепили их у провинцијама за које су они били задужени.

Мрежа је такође успевала да дође до много више трагова, иако нажалост ниједан није успео да је доведе ближе Ђиа Ђии. Свеукупно, Ђингзи је током своје потраге посетила 10 кинеских провинција.

Кад њеног сина није било већ 19 година, Ђингзи је започела добровољни рад са својим сајтом, Бебо, врати се кући, који помаже да се породице повежу са њиховом несталом децом.

„Више се нисам осећала усамљено. Било је много добровољаца који су нам помагали да пронађемо нашу децу - била сам веома дирнута тиме&qуот;, каже Ђингзи. Била је то још једна предност: „Помислила сам, чак и ако моје дете не буде пронађено, могу да помогнем да друга деца нађу пут до своје куће.&qуот;

Потом је 2009. године кинеска влада основала базу података ДНК, у којој су парови који су изгубили дете и деца која сумњају да су отета могли да региструју свој ДНК. Био је то велики корак напред, који је помогао да се реши хиљаде случајева.

Већина нестале деце за које је Ђингзи чула била су мушка. Парови који их купују немају децу или имају ћерке, али не и синове, а већина потиче са села.

Преко њеног рада са Бебо, врати се кући и другим организацијама у последње две деценије, Ђингзи је помогла да 29 деце нађе пут назад до својих родитеља. Она каже да је тешко описати осећања која би је опхрвала кад је присуствовала тим сусретима.

„Питала бих се: 'Зашто ово не може да буде мој син?' Али кад бих видела друге родитеље како грле своју децу, била бих срећна због њих. Осећала сам и да ако они могу да доживе овај дан, онда и ја то дефинитивно могу. Осећала сам наду. Кад сам видела како им се враћа њихово дете, имала сам наду да ће једног дана моје дете да се врати мени&qуот;, каже Ђингзи.

• Отмице у Србији некад и сад: „Отмичарима данас и није битан новац&qуот;
• „Најдужа и најспектакуларнија отмица авиона“

Било је тренутака, међутим, кад је скоро изгубила наду.

„Сваки пут кад би се неки траг изјаловио, осећала сам се веома разочарано&qуот;, каже она. „Али нисам желела да се осећам разочарано. Ако бих се осећала разочарано, било би ми тешко да наставим да живим. И тако сам одржавала наду да бих могла да наставим да живим.&qуот;

Њен постарија мајка такође јој је служила као подсетник да настави да тражи сина.

„Моја мајка је умрла 2015. године у 94. години, али пре него што је преминула, јако јој је недостајао Ђиа Ђиа. Једном ми је испричала да је сањала да се Ђиа Ђиа вратио. Рекла је: 'Прошло је скоро 30 година, сад би већ требало да се врати'&qуот;, каже Ђингзи.

Кад је њена мајка изгубила свест непосредно пред смрт, Ђингзи је претпоставила да је мислила на унука.

„Шапнула сам на уво моје мајке: 'Мама, не брини, дефинитивно ћу наћи Ђиу Ђиу'&qуот;, каже она. „Није то било само да бих испунила властиту жељу, било је то и да бих испунила жељу моје мајке и нашла Ђиу Ђиу. Моја мајка је умрла 2015. године и то 15. јануара по лунарном календару - на Ђиа Ђиин рођендан. Осећала сам да ме то Бог подсећа да не заборавим мајку која ме је родила и сина ког сам родила. Истог дана је једна умрла, а други се родио.&qуот;

А онда је 10. маја ове године - на Дан мајки - добила позив из Управе за јавну безбедност Ксијана са невероватном вешћу: „Мао Јин је пронађен.&qуот;

„Нисам се усудила да поверујем да је то истина&qуот;, каже Ђингзи.

У априлу јој је неко дојавио за човека који је пре много година одведен из Ксијана. Та особа јој је дала слику тог дечака као одрасле особе. Ђингзи је предала слику полицији, а они су употребили технологију за препознавање лица да би га идентификовали као човека који живи у Ченгду Ситију, у суседној провинцији Сечуан, на око 700 километара одатле.

Полиција га је тада убедила да уради ДНК тест. Десетог маја су се резултати вратили као поклапање.

Наредне недеље, полиција је узела узорке крви да уради нови ДНК тест и резултати су показали ван сваке сумње да су они мајка и син.

„Тек кад сам добила резултате ДНК теста заиста сам поверовала да је мој син пронађен&qуот;, каже Ђингзи.

После 32 године и више од 300 лажних трагова, потрага је коначно била окончана.

Као дан њиховог поновног сусрета одабран је понедељак 18. мај. Ђингзи је била нервозна. Није била сигурна шта ће њен син мислити о њој. Он је сада био одрастао човек, ожењен, и водио је властиту фирму за унутрашњу декорацију.

„Пре сусрета ме је много тога бринуло. Можда ме неће препознати или ме неће прихватити, а можда ми је у свом срцу опростио. Веома сам се плашила да кад пођем да загрлим сина, он неће прихватити мој загрљај. Осећала сам да би ме то још више повредило, да син ког сам тражила 32 године неће прихватити љубав и загрљај који му нудим&qуот;, каже Ђингзи.

Због њених честих појављивања на телевизији како би говорила о проблему нестале деце, њен случај је постао добро познат и медији су желели да пишу о њеној причи.

На дан поновног сусрета, Кинеска централна телевизија (ЦЦТВ) емитовала је уживо пренос који је приказао Ђиу Ђиу како улази у церемонијалну салу Управе за јавну безбедност Ксијана и виче: „Мајко!&qуот; док јој трчи у загрљај. Мајка, син и отац су заједно плакали.

„Тачно је тако имао обичај да потрчи према мени док је био дете&qуот;, каже Ђингзи.

Ђингзи је касније сазнала да је Ђиа Ђиа продат пару без деце у провинцији Сечуан за 6.000 јена (840 долара у данашњем новцу), годину дана након што је отет. Родитељи који су га усвојили променили су му име у Гу Нингнинг и одгојили га као властитог сина јединца.

Основну и средњу школу, као и колеџ, похађао је у Ченгду Ситију. Да иронија буде већа, видео је Ђингзи на телевизији неколико година раније и помислио како је она једна добродушна особа. Помислио је и како њен син на слици коју је показала личи на њега док је био дете. Али није повезао ствари.

Што се тиче особе која је јавила Ђингзи где јој се налази син, она жели да остане анонимна.

Након њиховог поновног сусрета, Ђиа Ђиа је провео месец дана у Ксијану, оставши на смену са биолошком мајком и оцем.

Током тог времена, мајка и син су проводили време гледајући старе фотографије, за које су се обоје надали да ће пробудити Ђиа Ђиина сећања на његово детињство пре него што је нестао.

Али нажалост по њих, Ђиа Ђиа се не сећа ничега што му се десило пре његове четврте године, кад је отишао да живи са родитељима који су га усвојили.

„Због тога ме срце боли&qуот;, каже Ђингзи. „Након што ми се мој син вратио, он је желео да пронађе слику или успомену из живота који је водио док је још био са мном, али за сада их још није пронашао.&qуот;

Ђингзи је схватила, вративши се са једне шетње по природи у Ксијану, и да је немогуће поново проживети прошлост.

„Тога дана смо се попели на планину а кад смо се враћали, рекла сам: 'Ђиа Ђиа, дај ми да те мама носи.' Али нисам могла да га понесем. Био је сувише велик.&qуот;

„Осећала сам да кад би могао да ми се врати у наручје, могли бисмо да кренемо све испочетка од времена кад је био дете, могли бисмо да испунимо ову рупу од 32 године. Рекла сам свом сину: 'Ђиа Ђиа, можеш ли да се смањиш да будеш онакав какав си био некад? Ти крени од друге године и осам месеци, а мајка ће кренути од 28 године - ајде да проживимо наше животе још једном.&qуот;

Али Ђингзи зна да је у стварности то немогуће.

Ђиа Ђиа је наставио живот у Ченгдуу, док Ђингзи и даље живи у Ксијану. Многи људи су јој предложили да га наговори да се врати у Ксијан да би био крај ње, али иако би она волела да се то деси, каже да не жели додатно да му компликује живот.

„Он је сада одрастао човек. Он мисли својом главом. Има свој живот. Ђиа Ђиа се оженио и има властиту породицу. Могу само да му желим добро, из даљине. Знам где ми је син. Знам да је још жив. Толико је довољно.&qуот;

У сваком случају, они могу свакодневно да причају на популарној кинеској друштвеној мрежи Вичет.

„Мој син има веома сличан карактер мом. Мисли на мене често и ја често мислим на њега&qуот;, каже Ђингзи. „Након свих ових година, и даље ме много воли. Имам утисак као да се никад нисмо раздвајали. Веома смо блиски.&qуот;

Ђиа Ђиа не жели да даје интервјуе, а полиција не сме да обелодани информације о родитељима који су га усвојили.

Што се тиче тога ко је отео Ђиу Ђиу пре 32 године и како је то урадио, Ђингзи каже да се нада да ће полиција то успети да открије. Она жели да починиоци буду кажњени зато што је су јој приредили 32 године патње и променили њен и Ђиа Ђиин живот.

Она је сада заузета стварањем нових успомена са њеним давно изгубљеним сином. Направили су много фотографија откако су се поново срели.

Њена омиљена слика је прва коју су направили заједно, дан након њиховог поновног сусрета, кад су проводили време сами у парку.

На слици, мајка и син стоје једно поред другог, практично идентичне копије, пресрећни што су коначно поново заједно.

Ђингзи каже да је у последњих неколико година захваљујући напорима кинеске владе и кинеских медија који су писали о овом проблему, број отмица деце опао.

Али има још много породица које траже несталу децу и много одрасле деце која траже биолошке родитеље. А то значи да Ђингзи има још много посла.

„Наставићу да помажем људима да проналазе своје породице&qуот;, каже она.

Фотографије посредством Ли Ђонгзи сем уколико није наведено другачије

Ли Џингзи је интервјуисала Емили Веб за Аутлук на ББЦ-јевом Светском сервису (продуцент Деиниол Бакстон)

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 08.12.2020)