Кратки водич кроз међународно право: Ко од званичника и шта може да потпише у име грађана Србије

Акт, споразум, билатерално, трилатерално, мултилатерално, овера, параф, ратификација...

Сви ови правни термини, иако их често срећемо у медијима када се говори о потписивању међународних споразума, могу бити збуњујући за све који немају образовање у области права.

Недавно потписивање такозваног „економског споразума између Србије и Косова у Белој кући&qуот;, покренуло је низ питања у јавности - да ли је документ који је у Вашингтону потписао председник Александар Вучић правно обавезујући за Србију, да ли је имао овлашћења да га потпише и да ли је то уопште споразум.

Професор др Зоран Радовановић са Катедре за међународноправне науке Правног факултета Универзитета у Нишу за ББЦ на српском објашњава шта је шта у међународном праву.

• Београд и Приштина у Белој кући: Вучић и Хоти потписали економски споразум
• Три препреке сарадњи предузетника Србије и Косова
• Ко су људи у врху досадашње црногорске опозиције

Шта је међународни споразум и како се склапа?

„Са становишта међународног права, споразум је двострани или вишестрани уговор који је резултат сагласности воља између страна које га потписују&qуот;, објашњава професор Радовановић.

Постоје две врсте уговора - свечани уговори, који се односе на најважнија питања у међународним односима и уговори у упрошћеној форми, којима се регулишу питања од мањег значаја за односе две или више држава, као што су трговински споразуми.

Са разликом у значају одређеног споразума долазе и разлике у процедури како се склапају.

„Свечани уговори пролазе кроз четири фазе и то обично траје између шест месеци и годину дана&qуот;, каже Радовановић.

„Прво се воде преговори између држава, које углавном започињу нижи државни представници&qуот;.

Затим се текст споразума усваја - што значи да су се стране усагласиле о садржају уговора.

Потом свака страна оверава уговор - што значи да садржај од тог тренутка не може да се мења.

„Ниједна од ових фаза није правно обавезујућа за државу, све док споразум не прође ратификацију - процес потврде - пред Народном скупштином&qуот;.

---

• Неки од свечаних уговора чија је Србија потписница:
• Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском унијом - потписан 2008, ратификован 2013
• Повеља Уједињених нација
• Истанбулска конвенција
• Међународна енергетска повеља
• Глобални споразум за борбу против климатских промена - Париски споразум

---

Уговори са упрошћеном формом, додаје Радовановић, закључују се на основу размене дипломатских нота - службених писама које размењују државни представници.

„Једна страна шаље текст другој, онда се договарају око садржаја и на крају обе стране потпишу, па се то сматра споразумом&qуот;.

Он истиче да се овакви уговори потписују када се ради о државним питањима од мањег значаја, као што су споразуми у области трговине, комуникација и слично.

• Дритан Абазовић: „Ми смо срушили балканског Лукашенка&qуот;
• Ко су људи у врху досадашње црногорске опозиције
• Трамп представио дуго очекивани план за Блиски исток, ПЛО одбија

Ко може да потписује међународне споразуме у име државе?

Радовановић објашњава да се одговор на то питање зависи од функције потписа.

„Код најважнијих уговора, потпис званичника је само начин овере текста - то значи да сте се усагласили о свему и да више не можете да мењате текст споразума, али се тим потписом још се ни на шта нисте обавезали&qуот;, каже и подсећа да коначну потврду у овим случајевима даје Народна скупштина.

До фазе коначног обавезивања, додаје Радовановић, постоје „лица која су по природи функције овлашћена да потписују споразуме у име Србије, а да за то не треба да набаве посебно пуномоћје&qуот;.

„Они, дакле, могу да овере текст, али без Народне скупштине не могу да дају коначни пристанак&qуот;, закључује професор.

---

Ко може да потписује међународне споразуме у име Србије без додатних овлашћења

• Премијер;
• Председник;
• Министар спољних послова.

---

Међутим, код мање важних уговора, потпис има функцију ратификације, јер се у тим случајевима не консултује Народна скупштина.

„Потписивањем се уједно и правно обавезујете&qуот;, истиче Радовановић и наводи да „уколико потпис значи коначно обавезивање, њега мора да стави лице које према Уставу има овлашћења за тако нешто&qуот;.

Он такође наводи пример амбасадора, који имају овлашћења да потписују споразуме између Србије и држава у којима раде као дипломатски представници.

„Ипак&qуот;, истиче Радовановић, „они не могу да потписују ништа друго без посебног пуномоћја&qуот;.

Који споразуми морају да се потврђују пред Народном скупштином?

Радовановић каже да Влада може сама да одлучује код мање важних уговора, као што су били Споразум о међународној трговини са Белорусијом, Меморандум о сарадњи у области иновација у истраживању свемира у мирне сврхе потписан са Кином и други.

„У осталим случајевима, задатак Владе је да поднесе предлог закона о ратификацији одређеног споразума&qуот;, наводи.

Тај предлог закона затим пролази процедуру усвајања која важи и за било који други закон.

„Тек када Народна скуштина то ратификује - а Устав Србије користи термин &qуот;потврда&qуот; - онда споразум постаје правно обавезујући&qуот;, закључује Радовановић.

Шта су лидери Србије и Косова заправо потписали у Вашингтону?

хттпс://ввв.инстаграм.цом/п/ЦЕуБqЈМпЕаЦ/

Радовановић сматра да се документ који је председник Србије Александар Вучић 4. септембра потписао у Вашингтону „из угла међународног права не може назвати споразумом&qуот;.

Према његовим речима, ради се о другој врсти документа, под називом једнострани правни акт.

„У прилог томе говори и да су представници Србије, Косова и САД потписали три различита папира, који се разликују по својој садржини&qуот;, наводи професор.

Он наглашава да „три засебна акта никако не могу да се изједначавају са билатералним или трилатералним споразумом&qуот;.

Радовановић додаје да постоје разне врсте аката, „који се могу односити на обећање, обавештење, признање и слично&qуот;.

„У случају Вашингтона ради о релативно новој врсти акта, о такозваном обећању да ће се нешто учинити у односу на неког трећег&qуот;.

Да ли је тај документ правно обавезујући по Србију?

Радовановић истиче да међу стручњацима има дилема.

„Неки кажу да јесте, неки да није, али преовлађује став да ту пресуђује начело савесног поступања - да ћете испунити оно што сте обећали&qуот;.

„Међутим, то је чисто политичка и морална обавеза, а не правна&qуот;, закључује професор.

Он сматра да, у случају неиспуњавања обећања датих у Вашингтону, стране не могу да туже једна другу - могу „само да размењују моралне и политичке критике&qуот;.

---

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 09.08.2020)