Један је отац
Политика 11.10.2020
Тешко је то описати мојој деци. Да се сигурност, љубав и блискост преносе путем математике, Теорије Поузданости. Или да је најважнија сврха мојих посета Београду била да седим поред њега на том каучу док читамо свако свој део „Политике”. У тишини, без коментара, да смо тако највише и најлепше заједно.
Наш отац је нестајао полако, пред нашим очима, као када се бруси камен. Природно, као што је његова болест била природна, истовремено и стрпљива и немилосрдна. Ја сам из Србије отишла пре више од двадесет година, а брат и сестра су остали у Београду. Моју слику држао је на витрини, тамо где је поглед завршавао са његовог места на каучу. Првих година смо причали преко телефона, једном недељно по правилу. Када му је слух ослабио, писали смо једно другом преко
