Lanina mama slomljena bolom: Nema ničega, sve je nestalo…

Ne znam… mislim da u mom slučaju nije tako, jer ja više ne mogu da podnesem. Lana samo spava, ne smeje se, ona je toliko umorna. Nemam snage više da je gledam tako. Želim njen mio osmeh, želim da opet okice sijaju. Želim svoj dom, svoga sina. Telo više ne može da izdrži, osećam se tako izlomljeno. Snage nema, kao utvara sam. Što ona, što ne ja? Što ne mogu da nosim njenu bol? Dokle??? Dala bih sve na svetu da ovo prestane. Nema nade… nema ničega, sve je nestalo…”