Za njima će vjekovi hramati (12): Danas je samo danas
Vesti online 24.10.2020 | Budo Simonović - Vesti
U jesen, sada već daleke 1967. godine, na obalama Neve u Lenjingradu sreli su se mladi, dvadesetšestogodišnji pravnik Vasilije Marković, rodom sa Stijene Piperske, i trinaest godina stariji pesnik, Beograđanin Slobodan Marković. Slučajno, ali srdačno kako to već biva kad se „zemljaci“ sretnu u dalekom svetu. Nije im se ispunila želja da u hotelu „Angleter“ zadovolje znatiželju i na drugom spratu vide sobu u kojoj je skončao Sergej Jesenjin. U gostionici u prizemlju, onoj istoj u kojoj je Jesenjin ispio
„On (Slobodan Marković) razbarušen, komotan, ja (Vasilije Marković) suzdržan. On plodan pisac, ja cedim suvu drenovinu. On jasan kao dobro jutro, ja hermetičan mimo sopstvenog htenja. On malo malo pa u kafanski štimung, ja trezvenjak po sili naravi…“ Kad je to nikad pomućeno prijateljstvo surovo i pod ni do danas rasvetljenim okolnostima iznenada prekraćeno pretposlednjeg januarskog dana 1990. godine zagonetnom smrću Slobodana Markovića na stepenicama između petog
