Јужна Африка и расизам: Како данас изгледа живот - готово 30 година после апартхејда

Готово 30 година после званичног укидања апартхејда у Јужноафричкој Републици, проблем расног раслојавања није ишчезао, а због високе стопе криминала та земља спада у једну од најнесигурнијих за живот на планети.

У Јужноафричкој Републици је 17. новембра 1993. године усвојен Устав којим је окончан апартхејд - најдуговечнија и законима легализована расистичка држава на свету. Трајала је 46 година.

Белци се јесу извинили, али је то „лажно обећање, јер су им остале све привилегије&qуот;, каже 34-годишња тамнопута стјуардеса која се представила као Мери.

Међутим, Рубен Барн, бели Јужноафриканац, авиоинжењер који ради у Занзибару каже за ББЦ на српском да на тај датум не гледа благонаколно.

„Од када су црнци преузели земљу све се распало. Убиства и пљачке су свакоднева појава. Нико није сигуран.&qуот;

• Како се расправљати са расистом: Пет оборених митова
• Како бити антирасиста
• Зашто је настао покрет „Животи црнаца су важни“

Током апартхејда становништво Јужноафричке Републике је до 1993. године било подељено на „белце, црнце, Индијце и мулате&qуот;.

Породице Рубена Барна и његовог колеге биле су привилеговане и захваљујући боји коже уживале пуна политичка и људска права.

Осим тога, на располагању им је било богатство које им је према расним и сегрегационим законима припадало.

Једна петина становништа имала је право да користи четири петине богатства земље.

---

Погледајте видео: Корона вирус смирио и банде у Кејптауну

---

Према подацима мичигенске студије „Превазилажење апартхејда&qуот; (Оверцоминг апартхеид), за 46 година постојања расистичке државе, сваки црни становник Јужноафричке Републике био је у просеку једном годишње приведен у полицију на испитивање и у највећем броју случајева физички малтретиран.

О погубним резултатима расистичке политике сведоче информације из исте публикације да је сваки други тамнопути човек за време апартхејда био неписмен, сваки пети без запослења, ниједан са правом гласа, а да је сваки други дечак умирао пре своје 10 године.

Мери, која се у Дубаи доселила из Преторије, каже да жели да прошлост остави иза себе.

„Тешко ми је о томе да причам. Мој отац је провео пет година у затвору. Није било једног разлога за то. Али, не само он.

„Хиљаде људи су годинама били у затворима, били су малтретирани, шиканирани, бичевани, омаловажавани, третирани као пси. Много људи је убијено. Због чега? Због боје коже?&qуот;.

Њен отац је био ухапшен, јер се у погрешно време нашао у погрешном кварту града.

„Тачно је да су нам се извинили после 1993. године&qуот;, каже Мери.

„Али то је лажно извињење. Они то не мисле. Ми то осећамо. Они и даље нису изгубили привилегије.

„У авиокомпанији у којој радим има око 30 људи из ЈАР. Сви белци су пилоти и копилоти. Стјуардесама је боја коже црна. Је л' мислите да је то случајно?&qуот;.

• Моја мајка је дата на усвајање јер је изгледала као белкиња
• Једноставно питање које разоткрива расизам у Америци
• Зашто је 19. јун важан за Афроамериканце

Како је све почело

Иако је политика апартхејда озваничена 1948. године, историчари се слажу да је расизам према домороцима био уочљив од тренутка када су се први Холанђани у 17. веку искрцали на Рт добре наде (данашњи Кејптаун) где су основали колонију одакле су их касније протерали Британци.

Холанђани су отишли на север земље и тамо основали бурске републике (холандске државе).

Из разних списа и дневника које су Холађани оставили за собом могло је да се прочита да су локалне људе доживљавали као „дивљаке&qуот; и „људе недостојне поштовања&qуот;.

Лењост им је, веровали су, урођена, склони су сплеткама, уценама, вараваризму, пијанству…

„Њихово урођено вараварство и лењост, те неупућеност у било какаве врлине чине их подложним многим прорчним задовољствима.

„Ти су простаци непоуздани и подмукли. Лажови су и варалице&qуот;, записао је Вилијем Тен Рајн, један од првих Холанђана на Рту добре наде.

Европљани су убрзо своје домаћине претворили у робове што је био зачетак апартхејда који ће три века касније бити и легализован.

---

Погледајте видео: Мухамед Али се пита - „Зашто је све беле боје?&qуот;

---

Почетак институцинализованог пакла

Само три године после завршетка Другог светског рата - после свих страхота кроз које су Европа и свет прошли „захваљујући&qуот; управо расисзму и нетрпељивости - дискриминаторни закони су преко ноћи институционализовани у ЈАР.

Расистичка Бурска Национална партија дошла је на власт у Јужноафричкој Републици 1948. године захваљујући чињеници да тамнопути људи нису имали право гласа.

„Када је 1948. године дошла на власт, Бурска Национална партија је почела да учвршћује систем који је већ постојао. Они су га само легализовали&qуот;, каже за ББЦ на српском Немања Радоњић са Института за савремену историју.

Један од првих апартхејд закона који је ступио на снагу била је забрана мешовитих бракова.

„Ти закони су смишљени како би се и белци држали са стране и како би свака идеја која је 'мирисала'на мултирасно друштво била у корену пресечена&qуот;, каже Радоњић.

• Зашто је 19. јун важан за Афроамериканце
• Твитер избацује речи „господар&qуот;, „роб&qуот; и „црна листа&qуот; из програмерског говора
• Овако неједнакост изгледа из ваздуха

У надолазећим годинама, како показује студија „Оверкоминг Апартхејд&qуот; Универзитета у Мичигену, од белачке мањине изабрана влада крајње деснице донела је низ расистичких закона чиме су на бруталан начин вођство и чланови партије и владе, али и обични људи, војничком чизмом погазили најосновнија права већинског тамнопутог народа - Африканера.

Извори из исте студије процењују да је у периоду од 1960. до 1983. године чак 3,5 милиона људи насилно пресељано из својих домова.

Црнопутом становништу је наређено да се из својих кућа одсели у гета, што се сматра једним од најмасовнијих насилиних пресељања у историји света.

У каснијим годинама апартхејд је ојачан законима који су небелцима забранили приступ у одређене зоне градова.

Црни Африканци су седели одвојено у аутобусима, на клупама у парковима, било им је дозовољено да иду само одређеном страном улице…

Годишње је око 250.000 тамнопутих људи било хапшено и затварано најчешће зато што нису поштовали забрану кретања.

Намеће се питање како је било могуће да једна у пуном облику расистичка држава траје пуних 46 година.

„Оно што је кључно је да се све то дешава у време Хладног рата. Није случајно што се крај апартхејда поклопио са падом комунизма&qуот;, каже Радоњић.

Додаје да је, када су Мозамбик и Ангола постале комунистичке земље, наступила паника и страх да би и у Јужноафричкој Републици могло доћи до сличне промене уколико би се влада променила.

Из тог разлога западни свет, предвођен САД, жмурио је на једно око када су у питању била људска права и нехумано третирање вечине становништва у ЈАР, истиче Радоњић.

Побуна

Како су апартхејд закони постајали репресивнији, тако је ситуација у у Јужноафричкој Републици, како пише награђивани аутор Том Лоџ у својој књизи „Политика према црнцима у Јужној Африци&qуот; (Блацк политицс ин Соутх Африца) почела да задобија све већу пажњу светске јавности.

Демонстрације против владе у Преторији почеле су да се организују широм светских и европских градова, а тежак положај већинског црног народа у ЈАР постала је и неизбежна тема на седницама Уједињених Нација.

Серије састанака у Њујорку на крају су резултирале ембаргом на оружје и делимичним економским санкцијама према влади ове земље, о чему је подробно извештавао Њујорк Тајмс, али и остали светски медији.

Упоредо, у земљи су се све чешће организовани протести.

Унутрашњи отпор апартхејду се временом радикализовао и постајао све милитантнији.

Влада је одговорила насилничким деловањем, убијањем, премлаћивањем и хапшењем демонстраната и тиме покушавала да револуцију сасече у корену.

Било је на хиљаде мртвих, али већ је било касно - било је јасно да повратка на старо нема.

Када се репресија показала као неефикасно оруђе у борби са демонстрантима, влада је устукнула и покушала да понуди мрвице са стола потлаченој већини.

Зец којег је извукла из шешира није импресионирао никога - понуду да делимично реформише систем побуњеници нису прихватили и властима није преостало ништа друго него да уђу у разговоре са водећим антиапартхејд политичким покретом.

То је уједно значило да је влада поражена.

У неравноправној борби са државом, побуњеници су имали тајно оружје. Оно које им је свакодневно било на врху језика. Име које су са поносом изговарали: Мадиба. Отац нације.

Створен је мит, мистификација, култ. Нелсон Ролихлахла Мандела.

Његовом уздизању погодовала је и чињеница да се радило о дугогодишњем политичком затворенику и антиапртхејд револуционару.

• Чак Ди - зашто је песма „Фигхт тхе Повер&qуот; и даље важна
• Да ли су Маза и Луња расистички цртани филм

Колико је Мандела променио Јужноафричку Републику?

Мандела је био револуционар благе нарави, кога су критиковали и са леве и са десне стране политичког спектра, али који јесте један од највећих лидера 20. века према часопису Тајмс, раме уз раме са Махатма Гандијем.

Био је осуђен на доживотни затвор због покушаја извођена државног удара и свргавања са власти расистичке владе.

Његов утицај међу побуњеницима растао је из године у годину и на крају је под притиском светске јавности, али и зато што се уплашио од грађанског рата, председник Јужноафричке Републике Вилијам Де Клерк одлучио да га помилује.

Мандела се 1990. године, после 27 година служења тешке затворске казне напокон нашао на слободи.

Према извештавању светских медија, није била тајна да су милитантније групе побуњеника очекивале да их Мадиба поведе у рат за повратак контроле над њиховом земљом.

Били су разочарани када је бивши политички затвореник сео за сто са председником Де Клерком и после неколико година преговарања успешно договорио укидања апархејда, најмрачнијег периода у историји Јужноафричке Републике.

Годину дана после званичног окончања апртхејда, 17. новембра 1993. године, Нелсон Мандела је после демократских избора постао први црни председник земље,

И касније, заједно са бившим председником земље Вилијамом Фредериком Де Клерком, добио је Нобелову награду за мир.

„Нећемо се светити, морамо да научимо да живимо заједно&qуот;, поручио је.

Мандела је умро 2013. године.

Његова политика мира, политика без освете давала је резултате за време његовог живота.

Поред Нобелове награде за мир био је добитник више од 250 вредних награда и признања свуда у свету.

Иако је умро пре седам година, он наставља да буде инспирација многим људима у свету, као човек који је ненасилним методама променио свет.

Ипак, остаје питање колико је успео да промени своју земљу.

„Јужноафричка Република је данас земља са једном од највећих стопа криминала&qуот;, каже стјуардеса Мери.

---

Погледајте видео: Кејптаун - град у коме се догоди осам убистава дневно

---

Према званичним подацима владе Јужноафричке Републике, у Преторији, Јоханесбургу и другим већим градовима у просеку дневно од уличног криминала буде убијено 58 особа.

Насиље и пљачке су свакодневна појава.

„Некада се знао ред&qуот;, каже Рубен.

Он тврди да је бело становништво сада угрожено и поручује да су „црнци криви за све&qуот;.

И за 46 година апартхејда?

„Ми смо се за то извинили, и то је довољно.&qуот;

Мери каже да је „тачно да су белци често жртве.&qуот;

„Али, не очекујете ваљда да људи краду од црних Африканаца? Па они немају ништа. Богатство је и даље у рукама белаца&qуот;, завршава Мери.

„И тачно је да су белци често жртве. Али, не очекујете ваљда да људи краду од црних Африканаца? Па они немају ништа. Богатство је и даље у рукама белаца&qуот;, завршава Мери.

---

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 11.18.2020)