Зашто плачемо ми који сада плачемо за Балашевићем
Блиц 19.02.2021 | Нина Гавриловић
Седим у потпуној тишини у стану у којем је пао мрак али делује непристојно устати и упалити светло.
Умро је Ђорђе Балашевић. Делује немогуће, окрутно, непоштено. Као да је неко поцепао део ткања наше стварности, чист лист папира на којем је некако, кроз све флеке прошлости и крваве странице Балашевић успевао да испише стихове љубави, мира и нормалности. Нисам плакала за познатима када су одлазили али Балашевић није тек тамо неко име са насловне стране. Нисмо ми њега слушали - он је умео да ослушне нас. Када је корона однела Балашевића однела је стуб ове вечито
