Рат око Нагорно-Карабаха: „Размена бола"- да ли је могуће помирење Јермена и Азербејџанаца после новог крвавог сукоба

Могу ли Јермени и Азербејџанци остварити суживот после новог сукоба око спорне територије?

BBC News 03.03.2021

Током деценија, колико траје сукоб око спорне територије Нагорно-Карабах, позиви на мир Јерменима и Азербејџанцима претварали су се у оптужбе сународника за издају.

Упркос томе, активисти су наставили да снимају филмове и организују сусрете како би подстакли људе на разговор о заједничкој, трагичној историји.

Нови рат натерао је победнике и губитнике да замене улоге и заправо је анулирао оно мало успеха који су постигли „ненаоружани миротворци&qуот;.

У јеку првог рата у Карабаху - мртвачки сандук са војником унутра довозе са фронта у Баку.

Међутим, направљена је грешка: преминули војник је био Јерменин и његово тело су пренели у Азербејџан, на стару адресу на којој је живео до рата.

Хероји филма одлучују да га у знак мира сахране у Грузији.

Тако почиње кратка трагикомедија „Иде на боље&qуот;, позната зараћеним странама.

Снимљена је у Азербејџану 1997, три године пошто је Баку претрпео тежак пораз, изгубивши не само Нагорно-Карабах него и суседне области.

Губитничка страна снимила је филм којим је позивала на мир.

Режирао га је Вагиф Мустафајев, а улоге су припале најбољим глумцима Азербејџана.

Скоро 30 година Јермени и Азербејџанци састајали су се на неутралној територији како би постигли мир, али и делили бол.

Снимали су заједничке филмове, истраживали, писали чланке.

Међутим, њихови напори нису збижили народе, па тако ни зауставили други рат.

Погледајте видео: Изгубљени животи Јермена и Азербејџанаца у најдужем сукобу у Европи

Протерани миротворци

„Желела сам да схватим зашто једни друге презиру и постоји ли неки начин да се то промени&qуот;, објашњава своју жељу да се бави мировним пројектима тридесетседмогодишња Азербејџанка, Арзу Гејбула.

Почела је у новинарству, када је 2009, заједно са јерменским колегом, написала репортажу о мирном суживоту Јермена и Азербејџанаца.

Живећи на релацији Баку-Истанбул, 2013. године почела је да пише за јерменско-турске новине Агос, између осталог и о Нагорно-Карабаху.

Тако је Арзу постала једна од главних мета напада азербејџанских медија, али и узнемиравања на друштвеним мрежама.

Оптуживали су је за издају земље и космополитизам.

Писали су да јој ништа није свето.

После само годину дана била је приморана да се пресели у Турску.

Лета 2014. у Азербејџану је уследио талас хапшења бораца за људска права и новинара, значајно су пооштрена правила за добијање страних грантова, а невладине организације престајале су са радом.

„Од како је почела кампања против мене, нисам била у Азербејџану&qуот;, присећа се Арзу.

„Кривичних поступака против мене није било, али поруке које сам добијала од пријатеља из Бакуа поручивале су да су они (власт) били спремни на нешто&qуот;.

Игром случаја, исте године Јерменин, Геогриј Вањан, иначе оснивач Кавкаског центра мировних иницијатива, морао је напустити Јереван.

С обзиром да је центар организовао сусрете Јермена и Азербејџанаца, Вањан је добијао анонимне претње, а на друштвеним мрежама су га називали издајником и страним плаћеником.

Националистичке групације и локална власт су више пута спречавале његове покушаје да одржи фестивал азербејџанског филма у Јерменији.

Као резултат тога, Вањан је пре шест година затворио Кавкаски центар и преселио се у кућу у планинама, одакле је голим оком могао да види азербејџанско село.

„Отишао сам 2014, у јеку репресија против мене и наше организације, када су на све начине покушавали да ме отерају&qуот;, говори он.

„Сада сам шофер, возим туре у Грузију. Живим као пустињак, а не осећам се тако&qуот;.

Погледајте видео: Трогодишњакиња - сироче рата

Неколико дана уочи завршетка новог рата крајем 2020. године, написао је отворено писмо премијеру Јерменије, позивајући га да заустави војне акције и да започне дијалог са Азербејџаном.

Према речима Вањана, после тога полиција му је затражила да обрише објаву на Фејбсуку и да плати казну за критиковање поступака власти за време ратног стања.

Име Арзу Гејбула спомињало се за време последњег рата, када су је у објави на једном азербејџанском сајту оптужили за мржњу према сопственом народу, пријатељство са етничким Јерменима и за ширење информација да је Азербејџан у рату наводно унајмио сиријске плаћенике.

„Ово све је иницирало нови талас мржње и претњи, почели су да ми пишу на свим друштвеним мрежама&qуот;, каже Арзу.

„Пошто сам закључала Инстаграм налог, видела сам да имам хиљаду захтева, поруке сам добијала и на Фејсбуку и на Твитеру.

„После лавине порука, стварно је било немогуће ишта икоме објаснити&qуот;.

У његову заштиту је децембра 2020. године иступио Савет Европе.

„Схватила сам са колико жара су људи у стању да мрзе и колико је лако направити мету од некога&qуот;, каже Арзу.

„Довољна је једна једина реч да људи крену да упиру прстом у тебе, а уопште их не занима да чују твоју страну приче&qуот;.

„Рат као истина&qуот;

Нагорно-Карабах регион је у саставу Азербејџана, а насељен је претежно Јерменима.

Први рат у овом региону почео је 1992. године.

Претходили су му жестоки спорови око тога коме ће припасти аутономија након распада СССР-а, као и прогон етничких Јермена и Азербејџанаца који „нису живели у својој&qуот; републици.

Геогриј Вањан, који је у то време маштао да постане позоришни редитељ, као да је доживео откровење док је посматрао како се Покрет за независност совјетских република претвара у етнички конфликт.

Тада је он написао свој први чланак, иступивши против конфликта који је узимао све више маха.

„Реакцију мојих родитеља и старијих пријатеља памтим као јуче да је било: 'Све си у праву, али сада о овоме не треба јавно говорити'&qуот;, прича Вањан.

„Никада нећу заборавити лежерну опаску звезде националног позоришта и биоскопа: 'Ма, брате, какво писање чланака. Сада морамо да ратујемо, истина је у рату'&qуот;.

Први рат трајао је нешто више од две године, а животе је изгубило више од 15 хиљада људи.

Баку је изгубио контролу не само над Карабахом, него и над седам околних рајона.

Скоро 30 година после рата, окршаји су се наставили на тој територији, а војници и цивили су губили животе.

Власти зараћених страна међусобно су оптуживали једни друге за етничка чишћења, одбацујући било какву одговорност за почињене злочине.

Такође, утицале су и на ширење теорија завере.

Конструктивни, мировни преговори нису вођени, а ретки састанци лидера земаља сводили су се на расправе о томе који народ је старији.

„Тада се чинило да је време неограничено, да ћу се изборити са свим проблемима и да ћу се вратити у позориште&qуот;, присећа се Георгиј Вањан почетка деведесетих година прошлог века.

Није успео да се врати у позориште, али је 2002. отворио Кавкаски центар мировних иницијатива и дао је целог себе да помири народе.

Затворена каста

„Заправо цело питање очувања мира почивало је на једноставној комуникацији међу људима&qуот;, сматра јерменски новинар Марк Григорјан.

За њега је очување мира било повод да се сретне са старим пријатељима, уз чашу вина.

Новинари, писци и активисти из других професија сусретали су се у неутралним земљама, најчешће у Грузији и тада су дискутовали о заједничким пројектима.

Увече су излазили у шетњу, на пример по улици Шардени у старом Тбилисију где су свраћали у омиљени ресторан и разговарали о Карабаху.

„Политичари нису дозвољавали људима 30 година да разговарају.

„Испоставило се да су људи, без обзира на то, остајали у контакту једни са другима, и патриоте Јермени и патриоте Азербејџанци&qуот;, каже Григорјан.

„Ово миротворство било је покушај да одржимо контакт, размену мишљења, а не псовања на друштвеним мрежама.

„Оно је подржало оно заједничко у нама: није потребно да Јермени и Азербејџанци све време говоре само о сукобу или да расправљају чија је долма [врста сармица у зељу]&qуот;.

Ове сусрете и пројекте најчешће финансирале су стране, непрофитне организације или владе западних земља - отуда и етикета „страни плаћеник&qуот;, коју су лепили учесницима.

Организација Имеџин дајалог, са којом је сарађивала и Арзу Гејбулла, радила је захваљујући помоћи САД-а и европских влада.

Њихови главни пројекти базирали су се на заједничком разговору о историји: Јермене и Азербејџанце су позивали на семинаре и ту су саопштавали да ће тих неколико дана, колико трају предавања, они радити заједно, у паровима.

Међу учесницима били су и они који су се рата веома добро сећали, па је самим тим било тешко предвидети како ће људи реаговати на тешке теме.

Како говори Арзу, није се сусрела са озбиљнијим испадима.

„Нисмо покушавали да апсолутно свима створимо свест о конфликту, али ако су троје, четворо или петоро учесника чули и разумели другу страну - то је већ био успех&qуот;, каже она.

„Једном је био и програм за новинаре. Били смо позитивно изненађени њиховим резултатима, али када су се вратили у своје земље, наставили су да пишу као раније, не мењајући реторику.

„Осећали смо се преварено&qуот;, истиче Арзу.

Како је изостајала државна подршка, мировне организације нису могле допрети до широких народних маса, а круг људи који је био заинтересован за ову тему био је попут „затворене касте&qуот;, сматра азербејџански социолог Сергеј Румјанцев, који је учествовао у мировним пројектима од 2005. године.

„Мировни пројекти захватали су веома мали део популације и никада нису могли бити масовним, - потврђује Арзу Гејбулл. - Људи јесу долазили, причали своје приче, одлазили, али након тога се нису враћали&qуот;.

Према речима Сегеја Румјанцева, држава је покушавала да контролише учеснике: „Сви су сумњали да ће их неко, после састанка, пријавити државним органима&qуот;.

Ретки су били ти који су учествовали у пројектима и који су гласно говорили да подржавају мир са Јерменима.

„Били смо на маргини&qуот;, уздише Керим, запослен у једној државној институцији Азербејџана.

Ставове јасно износи на друштвеним мрежама, али је замолио да остане анониман јер се плаши да не изгуби посао.

„Једна ствар је бити на маргини, а друга ствар је бити национални издајник&qуот;.

У то да власт никада није била заинтересована за цивилне, мировне пројекте уверен је јерменски новинар Марк Григорјан.

„Мени је јасно зашто - јер владе имају своју политику, а миротворци своју. Владе желе дипломатске преговоре, а не да се друштво меша&qуот;, каже он.

Погледајте видео: Јермени спалили домове пре егзодуса из Нагорно-Карабаха

„Пракса некажњавања&qуот;

Дипломатски преговори нису уродили плодом.

Врхунац жеље за осветом Бакуа и непажња према статусу кво којег су се држали у Јеревану довели су до другог рата који је почео 27. септембра 2020. године офанзивом Азербејџана.

Према званичним подацима, за 44 дана колико је ратовање трајало, погинуло је најмање шест хиљада људи.

Јерменија је изгубила велики део територија које је освојила у претходном рату.

Упркос полицијском часу, касно у ноћ 9. новембра потписан је мировни споразум у Бакуу.

Потписивање споразума дочекано је спонтаним слављем које се наставило и следећег дана.

У Јеревану су избили нереди, а премијера Никола Пашињана оптужили су за предају и називали га издајником.

Победници и губитници заменили су улоге.

Чувари мира обе стране ову сложену ситуацију пореде са огледалом и говоре да су зараћене стране „размениле бол&qуот;.

„Рат не решава ништа, проблем није нестао, само је прешао са једне стране на другу&qуот;, говори Марк Григорјан.

„Бринем се да ће нас овај проблем поново једном вратити у узаврелу фазу сукоба&qуот;.

„Ово што сада гледамо, ово тренутно величање победе, представља моћан легитимни ресурс који се може користити деценијама&qуот;, сматра социолог Сергеј Румјанцев.

„Користиће га у Азербејџану, баш као што су га раније користили у Јерменији&qуот;, додаје.

Оно мало што су грађански активисти постигли у деценијама између ратова, избрисано је новим ратом: поједини учесници мировних пројеката јавно су се претворили у свирепе патриоте, победници исмевају губитнике, а медији највише пажње придају злочинима противника.

„Возим се таксијем и чујем како на радију водитељ говори нешто типа: 'Никада нећемо заборавити, нити опростити'&qуот;, прича државни службеник Керим.

Све се то прелива и на друштвене мреже где Јермени и Азербејџанци, као и до рата, приписују једни другима свакакве злочине.

„Једна од трагедија јерменско-азербејџанских односа је пракса некажњавања ратних злочина која је успостављена за време првог и која је додатно утицала на други рат&qуот;, истиче Лоренс Бројерс, британски истраживач сукоба у Карабаху.

„Питања о одговорности изгубила су се у међусобним захтевима у којима се свака страна ограђује од почињених злочина или их одбацује као лажне вести&qуот;.

Обе стране покушавају, на овај начин, да испадну жртве, уместо да захтевају да конкретни злочинци сносе одговорност.

„Не треба признавати злочине због друге стране. То треба да чините због здравља сопственог друштва&qуот;, говори Бројерс.

„Неопходно је признати бол који је претрпела друга страна, али исто тако потребно је и сносити одговорност.

„Без овога следе тишина, табу, изманипулисана сећања и нови циклуси некажњавања&qуот;.

„Qуо Вадис, Аида&qуот;: Филм о Сребреници

Управо је овим проблемима организација Имагине Диалогуе покушала да се бави.

Од Јермена и Азербејџанаца тражили су да припреме списак за њих важних датума и догађаја, после чега су им организовали заједничке дискусије.

„Они су радили оно што друге организације нису желеле - разговарали су о историји обе државе, покушавали су да објасне порекло сукоба и зашто он и даље траје&qуот;, каже Арзу Гејбулла.

„Сада ћемо изгледа морати све испочетка&qуот;, истиче она.

„Потребно је масовно променити размишљање људи, објаснити зашто се не сме разговарати на тај начин и гледати нормално на то што у рату неко неког коље и говори да је то 'исправно'. Не знам како ћемо даље… и то је поражавајуће&qуот;.

У једно је сигурна - без помоћи државе неће бити успеха.

„Лик миротворца који ради у тајности крајње је бесмислен&qуот;, говори јерменски борац за људска права Георгиј Вањан.

„Било који мировни пројекат подразумева акцију, јавну акцију&qуот;.

Јерменин у Бакуу

Поставља се питање да ли су стране уопште спремне за јавне акције.

Једна од тачака мировног споразума било је поновно успостављање комуникације, јер су у последњих 30 година Јермени и Азербејџанци били одсечени једни од других.

Совјетске пруге су зарђале, а аутопутеви посути минама.

Поједини оптимисти у Бакуу и Јеревану сматрају да ће обновљање комуникације између држава подстаћи и људе на разговор.

Међутим, јасно им је да ће за то бити потребне године.

Члан азербејџанског парламента Расим Мусабеков сматра да ће бити потребно најмање 10 година.

„Потребно је обновити односе. Јермени треба да одустану од психологије реванша&qуот;, говори он за ББЦ.

„Исто тако мислим да и ми треба да се удаљимо од победничке еуфорије уколико желимо себи, деци и унуцима миран живот&qуот;.

На питање да ли је држава спремна да помогне цивилном друштву у успостављању овакве комуникације, Мусабеков одговара да друштво и даље није спремно на такав корак.

Према његовом мишљењу, о томе ће се моћи говорити само после уклањања мина и обнове региона, као и успостављања економских веза.

„У рату се неки резултат може постићи за кратак временски период. Међутим, мир се не гради преко ноћи. Данас се чини незамисливим да Јерменин слободно, без страха, шета Бакуом, или да Азербејџанац прошета Јереваном.

„За 10 година то ће бити природно, као што у Паризу шета Немац, или Француз у Берлину&qуот;, убеђен је Мусабеков.

Да је сукоб далеко од нормализације, потврђују и са јерменске стране, али при томе указују да Азербејџан није спреман за мир због „константних претњи председника Алијева&qуот; и „препрека које спречавају повратак јерменских ратних заробљеника&qуот;.

„Јерменска страна увек је била за то да се успоставе контакти између друштава региона, који треба да почивају на узајамном поштовању и толеранцији како би се изградило међусобно поверење, казала је за ББЦ ПР јерменског Министарства спољашњих послова, Ана Нагдаљан.

„Наравно, за такве програме потребно је створити одговарајуће предуслове&qуот;.

„Овде сам се посаветовао са психијатром - сахранићемо га у брдима Грузије, у знак мира између три братска народа&qуот;, говори на крају филма „Иде на боље&qуот; локални лудак.

Хероји одвозе ковчег ка граници.

Јерменски борац за људска права Георгиј Вањан сматра да је, упркос свим својим заслугама, после оволиких година филм ипак застарео и да сада изгледа као реликвија и повод најстаријима да се сете како су Јермени и Азербејџанци живели заједно.

Редитељ филма Вагиф Мустафајев данас снима углавном документарне филмове, од којих њих 13 говори о животу бившег председника Азербејџана Гејдара Алијева.

Мустафајев није желео да говори за ББЦ.

Филм за 10 година на Јутјубу има нешто мање од 40 хиљада прегледа, али зато представља једно од ретких места на интернету где Јермени и Азербејџанци не вређају једни друге.

Постоји још једно такво место - део филма „Подлац&qуот;, такође Вагифа Мустафајева.

Лик Грузијца, Мамуки Кикалејшвили, путује метроом у Бакуу у којем локални Јерменин Бока Давидјан пева љубавну песму о томе како је „за све крив ђурђевак&qуот;.

Година 1988, ратови на Кавказу само што нису почели.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 03.03.2021)