Svemir, budućnost i Artur Klark: Književna dela koja su predvidela putovanja u kosmos

Mnoga predviđena naučnika Artura Klarka o budućnosti su se obistinila.

Ali njegovo najveće nasleđe ipak ostaju izuzetno maštovite naučnofantastične knjige.

Artur Klark nikad nije bio sramežljiv kad je u pitanju prihvatanje njegovih vlastitih dostignuća.

Sopstvenu radnu sobu zvao je „ego komorom", a kupio je englesku vilu da bi u nju smestio sve arhive, koje je zvao „Klarkive".

• Leteći automobil je stigao – i mogao bi da promeni svet
• Kako je naučnik iz Bečeja stigao do najvećeg teleskopa na svetu u Kini
• Ako želite na Mesec javite se ovom milijarderu

A opet, kad je u pitanju zamišljanje budućnosti, tvrdoglavo je odbijao da preuzme zasluge za bilo kakva predviđanja.

Internet, 3D štampači, imejl: možda ih je opisao mnogo pre nego što su izumljeni, ali to nisu bila njegova predviđanja.

Bila su to, insistirao je on, ekstrapolacije.

Na stranu terminologija, Klark je uradio verovatno više od bilo kog drugog književnog autora posle H.Dž. Velsa i Žila Verna na katapultiranju vlastitog uma u budućnost, povevši na taj put sa sobom i ogromno globalno čitateljstvo.

Kao naučni pisac, osmislio je „lični primopredajnik", dovoljno mali da se nosi okolo sa sobom.

Omogućavao mu je kontakt sa svima na svetu, istovremeno sadržavši globalno pozicioniranje, zbog čega je izgubiti se bila stvar prošlosti.

Ovaj esej napisan je 1959. godine i praktično je opisao mobilni telefon.

Samo pet godina kasnije, u intervjuu za BBC emisiju „Horizont", govorio je o telekomunikacijama i čak telemedicini.

Na jednom drugom mestu, predvideo je sve, od onlajn bankarstva do višekratnih svemirskih letilica i „milenijumske bube".

Pred kraj života, Klark je naveo 2001. kao jedno od njegovih najvećih dostignuća.

A opet više od decenije posle njegove smrti, najviše je ostao upamćen kao autor naučne fantastike; a njegovo najznačajnije prozno delo od svih je 2001. Odiseja u svemiru.

Ideja je nastala na osnovu Čuvara, kratke priče napisane za BBC konkurs 1948. godine.

Ona tada nije pobedila, ali su 1964. godine on i Stenli Kjubrik odlučili da je pretvore paralelno u roman i scenario.

To ostaje najveći svemirski film svih vremena.

On je tu usput predvideo ajped, kompjuterski softver koji ume da čita sa usana i svemirske stanice.

Ima toga još, naravno, i nije sve ispalo tačno - ili makar ne još.

Svemirski turizam? Polako stižemo tamo.

Anabioza? Recimo samo da čitava stvar ostaje izuzetno eksperimentalna.

Pred kraj života, Klark je navodio 2001. kao jedno od sopstvenih najznačajnijih dostignuća.

Po proročkoj snazi, ona je bila daleko od jedinstvenog slučaja među njegovim brojnim proznim delima.

Na primer, u prvom romanu, Preludijum za svemir iz 1947. godine, tačno je predvideo godinu prvog slanja rakete na mesec 1959. godine.

A dugi spisak inventivnih uređaja, sokoćala i ideja koja se pojavljuju na stranicama njegovih romana i kratkih priča počinje sa „automobilima sa automatskom kontrolom" (mi ih zovemo „bez vozača") i kroz čitavu abecedu stižemo do „nulte gravitacije", izraza, ako ne i koncepta, koji je skovao sam Klark.

Rođen kao sin farmera iz Somerseta 1917. godine, stigao je u svet u kom su sonar, ukrštene reči i grudnjaci bili relativno novi izumi.

Njegovo dečaštvo bilo je obeleženo naučnofantastičnim časopisima, posmatranjem zvezda (sačinio je vlastiti teleskop od kartona) i fosila, izvorom fascinacije od trenutka kad mu je otac poklonio karton od cigareta sa slikom dinosaurusa.

Imao je kristalni prijemnik, a njegova majka, koja je vodila lokalnu poštu, naučila ga je kako da kuca poruke Morzeovom azbukom.

Predviđanje budućnosti je obeshrabrujuće i rizično zanimanje - Artur Klark.

On nikad neće izgubiti akcenat zapadne Engleske, ali je zato sa 13 godina ostao bez oca.

U vreme kad je završio školu nekoliko godina kasnije, novca koji je mogao da se iskoristi za njegov odlazak na fakultet više nije bilo.

Umesto toga, završio je u Londonu 1936. godine, radeći kao državni službenik.

Tada je već bio zvanični član Britanskog interplanetarnog društva, grupe fascinirane idejom svemirskog putovanja mnogo pre nego što je to izgledalo moguće.

Pisao je za njihov bilten i slao kratke priče u fanzine.

Po izbijanju Drugog svetskog rata, javio se kao dobrovoljac u RAF i postao rani ekspert za radarsku tehnologiju.

Taj rad je 1945. doveo do članka u časopisu Vajerles vorld, u kom je vazduhoplovni poručnik Klark demonstrirao mogućnost pronalaženja orbite, nekih 23.000 milja od Zemlje, koja bi omogućila da satelit ostane fiksiran u mestu i odašilje radio i televizijske signale.

Sateliti danas zaista kruže u nečemu što se naziva Klarkovom orbitom.

Posle rata, stipendija za Kraljevski koledž u Londonu dovela je do diplome iz matematike i fizike.

Pedesetih je objavljivao i prozu i publicistiku, i osvajao nagrade pride.

Biće slavan više od pola veka, naučne zajednice će mu tražiti savete i provodiće čitave dane odgovarajući na korespondenciju iz svih krajeva sveta.

U kasnijim godinama, delovao je kao relikvija iz davnih, sa načinom života oslobođenim od poreza u Šri Lanki, koji je omogućavalo osoblje sačinjeno od sobara i sluga.

A onda su tu, naravno, bile i one tabloidske optužbe za pedofiliju.

• Misterije svemira i nestanak džinovske zvezde
• Kakve veze imaju opština Jezero u Bosni i sletanje Nasine letelice na Mars
• U fotografijama: Kako se rover Istrajnost provodi na Marsu

Budućnost je fantastična

Da sve bude zanimljivije, njegova vizija budućnosti jedva da je nešto ostarila.

Dobro, neka njegova predviđanja i dalje deluju nemoguće daleko.

Na primer, život u Šri Lanki inspirisao je njegov roman iz 1979. godine, Rajski vodoskoci, u kom se pojavljuje „svemirski lift", transportni sistem sa planete u svemir koji bi nas lišio potrebe za putovanjem raketama.

Te ljudske kolonije na Marsu i Veneri značajno kasne (od nas ljudi očekivalo se da kročimo na obe do 1980. godine), a još tražimo ključ koji je trebalo do kraja da nam rastumači jezik kitova i delfina do 1970.

Budući da je bio pisac upućen na radni sto, a kasnije vezan za invalidska kolica zbog post-polio sindroma, u značajnoj meri bio je opsednut putovanjima.

Sanjao je o teleportaciji godinama pre Zvezdanih staza - koje je, štaviše, inspirisao.

Predvideo je (propali) projekat Hotol iz osamdesetih, zamisao o svemirskom avionu koji bi mogao da stigne od Engleske do Australije za 48 minuta i celokupno gledano mnogo uspešnija sletanja Apolo programa na Mesec.

Zamislio je i mašine koje će prenositi ogromne tovare na vazdušnim jastucima, a kasnije kupio i vlastiti hoverkraft.

„Mislio sam da će hoverkraft postati stvarno velik. Čak sam i kupio jednog.

„To je bila greška.

„Hoverkraft je divan na ledu i sjajan je u vojne svrhe, ali nije postao onoliko rasprostranjen kao što sam mislio da će biti", izjavio je jednom za Dejli telegraf.

Kako mu je, dakle, to polazilo za rukom?

Kao što je objasnio u epizodi Horizonta 1964. godine: „Predviđanje budućnosti je obeshrabrujuće i rizično zanimanje".

Ako predviđanje zvuči iole razumno, dodao je, tehnološki napredak će ga zasigurno učiniti „smešno konzervativnim".

Ali ako, nekim čudom, čovek uspe da opiše budućnost tačno onako kako će ona izgledati, „njena predviđanja će zvučati toliko apsurdno i preterano, da će biti izložena podsmehu i poruzi".

Iako možda mnoge od njih deluju zavidno preterane, Klarkove vlastite „ekstrapolacije" uglavnom bi uzemljile ono fantastično svakodnevnim detaljima.

U predviđanju međuzvezdanih putovanja koja bi išla mnogo dalje od našeg Sunčevog sistema, na primer, obratio je pažnju na detalje kao što su troškovi hrane i zabave tokom leta.

To je način razmišljanja koji je verovatno bio motivisan njegovom nemogućnošću da bude bilo šta drugo sem potpuno posvećen svemu onome što ga zanima.

Na samom početku karijere, delio je stan na londonskom Grej In Roudu sa kolegama piscima naučne fantastike, koji su mu nadenuli nadimak Ego, zbog njegove sklonosti da se isključi iz svega što bi moglo da mu odvrati pažnju.

Jednom kad je postao dovoljno veliko ime da ga intervjuišu, slao bi novinare kući natovarene studijama.

I dok bi neko drugi počeo da se bavi ronjenjem samo iz hobija, Klark je postao toliko opsednut njime da se preselio na Šri Lanku, gde je otkrio drevne podvodne ruševine, vodio kampanje da zaštiti koralne grebene i otvorio vlastitu školu ronjenja.

Od ranog detinjstva, potpuno se posvećivao i svom žanru.

Kao što je napisao u i dalje fascinantnoj zbirci eseja Profili budućnosti (objavljenih u knjiškom formatu 1962. godine):

„Činjenice budućnosti teško mogu da zamisle ab initio oni koji nisu upoznati sa fantazijama prošlosti."

I to nas dovodi do onoga što je zasigurno prava tajna koja se krije iza Klarkove neverovatne moći vidovnjaštva svemirskog doba: njegove mašte.

U tom pogledu, iako je ozbiljnija predviđanja sačuvao za naučne radove, njegova naučna fantastika bila je apsolutno ključna za taj proces.

Omogućila je njegovom umu da se protegne mnogo dalje od svega onoga što je delovalo neposredno moguće.

Jednom je izjavio da, iako bi ne više od jedan odsto čitalaca naučne fantastike činilo pouzdane proroke, skoro 100 odsto pouzdanih proroka bi činilo dobre čitaoce - ili pisce - naučne fantastike.

Kao što je to rekao 1962. godine:

„Jedna stvar u vezi sa budućnošću u koju možemo da budemo apsolutno sigurni jeste da će biti krajnje fantastična."

To je često citirana rečenica, ali je nije zgoreg ponoviti, ako ništa drugo zato što je Klark upotrebio reč „fantastično" ne toliko da bi dočarao začudnost svega što nas čeka koliko njegovu preteranu prirodu.

Ko zna - kad bismo svi uspeli da prizovemo Klarkovu sposobnost zamišljanja, možda bi naši svakodnevni životi još više ličili na budućnost o kojoj je sanjao.

---

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 03.19.2021)