Увод у панохолију: Реквијем за Ђорђа Балашевића
Талас 19.03.2021 | Милан Крстић
Како да се речима опростиш од некога коме су управо речи биле „играчке које му се цакле у глави као они шарени комадићи калеидоскопа“? То је као да дриблингом треба да направиш Ин Мемориам Марадони.
Колико год да си добар фудбалер, зна се да би Марадона то урадио боље. Али, „вуче те ђаво на ту стазу“, осећаш потребу да нешто ипак кажеш, иако ти недостаје кључна реч којом би започео своју мисао. Можда је та реч – панохолија. Читао сам недавно текст који је на Фејсбуку објавио Стефан Јањић о непостојећим речима за мале туге. Реферишући на „Речник опскурних туга“ Џона Кенига, указао је на бројне нијансе туге за које не постоји адекватна реч, као што је
