Сурова земља
Данас 01.04.2021 | Пише: Владимир Матковић
Имамо свега и свачега; Бога, молитве, музику, технику, науку, сваког дана нове изуме, савршеније мобилне телефоне, јаче телескопе, а онда неко умре и више немаш ништа, пружаш руке тражећи Бога, а хваташ разочарања, хваташ његову шољу за кафу, четку на којој још има њене косе, чуваш као утеху, као чари, као сузе, као оно што се више никада неће вратити.
Шта на то рећи, вероватно ништа, живот је неразумљив, то није фер, али ми и даље живимо, нема нам друге, не знамо ништа друго, живот је једина извесност, да га имамо, то благо, ту јефтину бижутерију. Након живота вероватно нема ничег. А све је ипак почело од смрти. Овај цитат није део никакве кратке приче настале у доба короне, овим мудрим и пророчким речима започиње одличан роман исландског књижевника Јона Калма Стефансона „Рибе немају ноге“, који је са
