Strahinja iz detinjstva ima samo ružne uspomene: Morao sam da prosim, smrzavao sam se na ulici, do petog razreda nisam znao ni da čitam, ni da pišem

Zašto sam osuđen da prosim, pitao sam se, i molio da se to prekine. Dok su druga deca prolazila pored mene i išla u školu, ja do petog razreda nisam znao ni da čitam ni da pišem. Tako opisuje svoje detinjstvo Strahinje (18) iz Beograda, i umesto najlepšeg, pamti ga kao najgori period svog života. Sam, uplašen, nesrećan - dane je provodio na ivičnjaku Bulevara kralja Aleksandra, s jedne strane okružen tramvajima, a s druge automobilima, svakodnevno u opasnosti da ga