Авганистан и преговори у Дохи: Како је бити новинарка и интервјуисати Талибане

„Ја нисам убица, али сам вам представљен као убица. Нећу говорити о политици, али хајде да се нађемо, попијемо чај а могао бих да вам рецитујем поезију&qуот;, рекао је са благим осмехом и сталожено.

То уопште нисам очекивала од једног важног припадника Талибана.

Обратила сам му се са молбом за интервју последњег дана историјских преговора у Дохи, у Катару, између милитаната и авганистанске владе.

Већ сам била пошла на аеродром кад сам спазила део талибанске делегације у предворју хотела, окружен новинарима.

Указала ми се последња прилика да дођем до тог драгуља који би неко од њих могао да ми саопшти и одједном да инспирацију за сјајан чланак.

Али он није допутовао у Доху да би говорио о поезији. А нисам ни ја.

• Све што треба да знате о рату у Авганистану
• Амерички изгубљени рат против дроге
• „Мали Меси“ поново остао без дреса

„Нећу вам ништа рећи&qуот;

Извештавање о преговорима иза затворених врата увек представља изазов, а ствари баш нису обећавале испочетка.

Кад сам први пут стигла у луксузни хотел Шератон који гледа на залив у Дохи, спазила сам старије припаднике Талибана како се мувају около.

Бацила сам торбу на земљу и похитала им са молбом за непланирани интервју.

Погледајте: У инат Талибанима - картање и ноћни живот у епицентру рата

Некада можете да наведете људе да се отворе ако их затекнете неспремне и то је понекад једини начин да добијете употребљив цитат мимо пажљиво сроченог саопштења за медије.

„Нећу вам ништа рећи&qуот;, одмах је казао талибански делегат - није ме очекивао док сам му прилазила, са камером у руци.

Приметила сам да му је неугодно и одмах сам се повукла.

Поздравила сам га с осмехом и рекла му да га нећу интервјуисати ја већ мој мушки колега - ја сам била ту само да држим камеру.

Тежина мог задатка у Дохи одмах је постала очигледна.

Избегавање погледа

На крају сам добила прилику да разговарам баш са тим лидером, али током свих интервјуа које сам водила са њим и другим члановима талибанске делегације, приметила сам да ме неки представници не гледају у очи и постало је јасно да они нису толико опуштени у друштву жена као када разговарају са мушкарцем.

Они верују да ако не познајете жену и гледате је у очи, то би могло да јој укаже непоштовање и сматра се грехом.

Интервјуисала сам једног вишег талибанског портпарола читава три минута и он ниједном није дигао поглед ка мени.

Искрено верујем да ако ме некада још једном буде срео, можда се неће ни сећати да ми је дао интервју.

Али ништа од тога ме није превише изненадило, јер само видети уживо групу која се годинама крила и ратовала, ту испред вас, и чак и кад вам одговара на питања - било је пре свега неколико месеци потпуно незамисливо.

И зато сам се припремила за још неочекиваног.

Историјски догађај

Кад су се авганистанска влада и талибанско вођство, после више месеци неуспешних договора, сложили око датума и локације првог сусрета лицем у лице, деловало ми је од кључне важности - баш као и многим другим авганистанским новинарима - извештавати са тог историјског догађаја.

После више деценија крвопролића и убијања, две стране су се коначно сагласиле да преговорима покушају да окончају силне године ратовања.

Пред очима ми се одвијала историја.

Видела сам много разних промена и догађаја од 2002. године, кад је настао пост-талибански Авганистан, и одмах морао да настави борбе против милитаната.

Сада, неких 18 година касније, заклети непријатељи су се сусрели на преговорима о помирењу.

• Наоружава ли Русија авганистанске Талибане
• Бомбаш се разнео на предавању, 48 жртава
• Авганистан: Експлодирала бомба на свадби, страдало 63 људи

Шта обући?

Од тренутка кад је авион узлетео из Кабула за Доху, размишљала сам о сваком аспекту тог догађаја, од женских права до судбине грађанских слобода, устава и других тема на обе стране.

Док сам планирала како ћу извештавати, размишљала о идејама, интервјуима и питањима, нешто друго ми се јавило као много битније.

„Шта да обучем?&qуот;, запитала сам се.

Питање није имало никакве везе са таштином и можда чак не би ни пало на памет неком мом мушком колеги.

Али као новинарка свесна строгих талибанских закона у вези са женским слободама и правима, морала сам да преиспитам властити кодекс облачења, упркос чињеници да сам покривена од главе до пете, у мојој уобичајеној канцеларијској одећи, о којој друге девојке ни не застају да размисле док је носе сваки дан на улицама Кабула.

Дошла сам да интервјуишем највиши ешалон талибанског вођства, а лични приступ био је кључан на том тродневном задатку.

Пре само осамнаест година, нисам смела да ходам улицама у ономе што сам носила током ове конференције.

У то време, Талибани су увели строги кодекс облачења који се састојао од плавог чадарија (одежде налик хиџабу која покрива особу од главе до пете) и кажњавали су оне које се тога нису придржавале.

Колико су се променили, запитала сам се, и како ће ме примити сада?

„Грешке су чињене&qуот;

Имала сам добар разлог да се надам да су смекшали.

Кад сам имала отприлике четири године, пошла сам једног дана до теткине куће са мајком, која је носила чадари.

Док смо пристизали, она га је подигла, откривши лице, а неки Талибан ју је на моје очи ударио бичем. „Покриј лице&qуот;, повикао је.

Тога се најживље сећам из детињства - не могу да заборавим тај дан, а чак и кад смо ушли у теткину кућу, упорно сам вирила кроз прозор, изнова питајући мајку: „Да ли нас је пратио? Хоће ли доћи по нас?&qуот;

На конференцији сам у разговору са једним представником Талибана поделила ову успомену с њим и питала га шта мисли о њој.

„У прошлости су чињене грешке које се неће поновити&qуот;, одговорио је он смирено.

Кад би талибанска делегација данас отпутовала у Кабул, видела би многе промене.

Значајан напредак био би видније присуство жена на разним пољима: најмање 25 места у парламенту морају да заузимају жене, имају истакнуто место у медијима и забавним емисија, а сада имамо и много младих званичница.

Повратак у школу

Оно што заиста можете да приметите јесте све веће учешће девојчица и жена у образовању.

Моја породица је провела неколико месеци у Пакистану, а вратила се након што је Америка напала Авганистан, а на власт дошла прелазна влада.

Сећам се како сам широм Кабула виђала огласе за образовање и свуда су били излепљени плакати срећних дечака и девојчица како у редовима иду ка школи на којима је писала: „Учимо.&qуот;

Мојој старијој сестри није било дозвољено да иде у школу под Талибанима, али сам питала оца да ли бих сада ја могла и уписала сам се.

Данас има готово десет милиона ђака који похађају часове, укључујући велики број девојчица.

До које мере би ова достигнућа могла да буду жртвована у било каквом мировном договору?

„Ако постигнете мировни договор и вратите се у Кабул, мислите ли да ће се ово поновити, ја са камером и микрофон стојим пред вама и постављам вам питања?&qуот;, питала сам Суахила Шашина, портпарола талибанске политичке канцеларије у Катару.

„Наравно да можете, али мораћете да носите исламски хиџаб&qуот;, одговорио је он с осмехом.

Угрожене слободе

У хотелским ходницима могла сам да видим како су талибански делегати опуштени док странкиње ходају свуд око њих у различитој одећи и запитала се да ли би милитантни били исто толико опуштени кад би свака жена у Авганистану живела онако како то стварно жели.

Женска права и слободе биће једна од најтежих области преговора између две стране.

Пет чланова преговарачког тима који заступа владу на овој конференцији су жене, насупрот групи састављеној искључиво од мушкараца, који инсистирају да према женама мора да се опходи по исламском шеријатском закону.

Ове жене ће инсистирати да сазнају, између осталих осетљивих питања, да ли ће две деценије њихових достигнућа бити поштоване и узимане у обзир током преговора.

Питала сам другог члана талибанске делегације за његове ставове о женама и зашто нема жена које заступају Талибане.

„Ми имамо образоване жене; оне раде иза кулиса и сада није време да оне буду овде&qуот;, рекао је он.

Потом је рекао да талибанска група нема проблема с тим ако жене желе да раде, али група жели да женама буде пријатно и да буду поштоване.

„А не као ви, новинарка која овде ради напорно и умара се&qуот;, додао је он, у шали.

Генерацијски јаз

Било је веома занимљиво видети две различите генерације Талибана у Дохи: групу озбиљних старијих званичника како седе усправно у првом реду, у јаком контрасту са неозбиљним и опуштеним млађим представницима у задњим редовима.

Кад је Мула Барадар, шеф талибанске делегације, ушао у салу, могли сте одмах да се осетите како се атмосфера променила и постала строга, али док он није био присутан, талибански учесници су били опуштенији.

Говорила сам са око девет чланова талибанске делегације, а млађи учесници били су веома приступачни, срдачни и говорљиви, и није им сметало што сам жена.

Млади и жене скоро да и немају никакву улогу у доношењу одлука у овој групи, а опет Талибани прихватају чињеницу да млади људи чине већину становника у Авганистану данас.

Они су генерација са приступом образовању, интернету и паметним телефонима - генерација која захтева да има глас у одлучивању о будућности у својој земљи.

Какву ће будућност они имати?

Е, па на основу онога што сам видела у Дохи, свакако има неких оптимистичних знакова.

Али непорециво је да, далеко од мушкараца који су носили испеглану одећу у Дохи, стоји једна много већа група обучена за рат и борбу против владе на свим линијама фронта у Авганистану.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 04.24.2021)