Религија, историја и психологија: Како је средњовековна црква обликовала западњачки ум
Највећи део истраживања у хуманој психологији се фокусира на Западна душтва, али начин на који људи са Запада размишљају може бити повезан са променама у породичној структури током средњег века.
На улазу у психолошку лабораторију, вама и малој групи других учесника речено је да упоредите дужину једне задате црте са три понуђене црте различитих дужина.
Од учесника се тражи да, један по један, наглас, дају своје одговоре - која од понуђених црта по дужини одговара оној која је задата.
Некада су одговори које чујете једнаки вашем.
Али понекада се деси да се сви одговори слажу једни са другим, али не и са оним вашим.
Када на вас дође ред да дате одговор - да ли ћете се сложити са осталим учесницима или ћете изнети сопствену иницијалну процену?
То би у многоме могло да зависи и од тога одакле долазите.
- Црква са рок концертима и два милиона следбеника
- Како причати о сексу и религији у конзервативном друштву
- Богови сутрашњице: Како изгледа будућност религије
Овај експеримент, који фасцинира психологе и студенте још од половине 20. века, показује да ће се мањи број људи повиновати нетачним одговорима осталих.
Ово се дешава када је процена лака: када су људи сами или када одговарају први у групи, они дају тачан одговор у више од 98 одсто случајева.
Овакви резултати покрећу два питања.
Прво, без обзира на то што се ово откриће у уџбеницима наводи као пример тога како „људи&qуот; размишљају, скоро све студије које су истраживале овај ефекат су били спровођене међу америчким студентима.
Па ипак, коментатори друштвених збивања, још од Алексиса де Токвила, примећују да су Американци изразито независни и индивидуалистички настројени.
Па да ли су онда Американци добри представници људског рода на психолошком плану, као што то уџбеници кажу?
Друго, због чега је овакав резултат толико шокантан и истраживачима и њиховим студентима?
Што се тиче првог питања, истраживачи су 90-тих година прошлог века користили ову методу - познату и као Ашов експеримент - анализирајући студије из 17 земаља.
Тада су открили да се учесници из Сједињених Америчких Држава налазе на самом дну глобалне конформистичке дистрибуције.
Док се студенти из Француске или Северне Америке слажу са осталим учесницима у 20 одсто случајева, они из Гане или са Фиџија подржавају друге у 50 одсто ситуација.
Други учесници попут оних из Јапана, Хонг Конга и Либана, потпадају негде између ове две групације.
Истраживање које су спровели когнитивни психолози Џенифер Клег, Никол Вен и Кристина Легар са Универзитета Тексас у Остину, додатно објашњава овакве обрасце понашања и разлоге због којих психолози остају збуњени пред конформизмом.
Истраживачки тим је задао одраслим лицима у САД и Вануатуу у Јужном Пацифику, да гледају два видео клипа на којем деца праве огрлице.
У оба видеа дете прво гледа како демонстратор прави огрлицу, а затим добија шансу да и сам направи једну.
У првом видеу дете успева да састави огрлицу која у детаље изгледа као она коју је направио демонстратор, као што су боје перли и њихов распоред.
У другом, дете прави огрлицу са различитим распоредом обојених перлица.
Када су упитани које дете је „паметније&qуот;, 88 одсто одраслих особа у Вануатуу се определило за „конформисту&qуот;, у односу на 19 одсто анкетираних у Америци.
Када су упитани због чега су изабрали неконформисту као „паметније&qуот; дете, одрасли у Америци су објаснили да је то дете било „креативно&qуот;.
Када су упитани које дете се боље понашало, 78 одсто одраслих у Вануатуу је сматрало да су се конформисти боље показали, док је мање од половине (44 одсто) америчких учесника имало сличан став.
Уместо тога, већина Американаца (56 одсто) је мислила да су се оба детета подједнако добро понашала.
Овим се наглашава чињеница да је термин конформиста комплимент у многим земљама, али не и у Америци.
- „Хоћеш у царство небеско? Падни на колена и покај се!” - Страшан живот деце у манастиру игумана Сергеја
- „Упадам непозван на сахране у име покојника“
- Италијански тинејџер постаје најмлађи светац у модерној историји
Без обзира на све, конформизам није идиосинкратични пример културолошких разлика, већ представља врх психолошког леденог брега.
База података која доминира нашим схватањем хумане психологије изводи се примарно - око 95 одсто - из популације која долази из западњачких, образованих, индустријализованих, богатих и демократских друштава.
Ова популација је, испоставило се, у великој мери другачија.
За разлику од данашњег света - а и већег дела људи који су живели - људи из ових друштава су индивидуалци, опседнути собом, вођени кривицом и аналитички настројени у начину на који размишљају.
Они се усредсређују сами на себе - своје атрибуте, достигнућа и амбиције - а не на међусобне односе и улоге.
Када расуђују, људи из ових друштава посежу за апстрактним категоријама уз чију помоћ организују сопствени свет.
Они поједностављују сложене појаве тако што их рашчлањују у изоловане елементе и додељујући им одређена својства - било по типу делова, патогена или личности.
Без обзира на привидну опседнутост собом, људи из поменутих друштава теже да се држе непристрасно и они могу бити поверљиви, коректни и кооперативни у односу са странцима.
Емоционално, они су поприлично бесрамни, мање спутани у очима других људи, али врло често погођени кривицом што не успевају да живе по стандардима које су сами наметнули.
Одакле онда долазе ове психолошке разлике и зашто су Европљани, све са културолошким следбеницима из Северне Америке, на самој маргини ових глобалних дистрибуција?
Велики број истраживања повезује ове психолошке разлике са породичним структурама - или оним што антрополози називају институцијама заснованим на сродству.
Ови радови сугеришу да су наши умови наштеловани и адаптирани на друштва са којима се сусрећемо док одрастамо.
- Надбискуп Хочевар: „Недостатак заједништва због страха од пандемије рађа нове болести&qуот;
- Шта значи избор Порфирија на место патријарха Српске православне цркве
- Хатиџа - кључна жена за рођење ислама
Све до скоро, многа друштва су била потпомогнута снажним сродним институцијама изграђеним око великих, проширених породица, кланова, рођачких брачних заједница, полигамних заједница и многих других норми које регулишу и учвршћују друштвени живот.
Ове институције опстају у многим деловима данашњег света, нарочито у руралним пределима.
За разлику од њих, у Европи углавном доминира модел породице са моногамним језгром - њега су историчари назвали Европским брачним моделом - и то бар од краја средњег века.
У истраживању ове идеје, анализа открива да људи из друштава у којим је укорењен снажан модел заснован на сродству показују већи конформизам и мањи индивидуализам, холистички начин размишљања, слабији осећај кривице и мању спремност да верују странцима.
Овакви обрасци се јављају било да поредимо државе, регије унутар држава или имигранте друге генерације из различитих средина који живе на истом месту.
Као прва и најважнија институција на коју наилазимо при ступању на овај свет, структура наше породице игра централну улогу у разумевању психолошких различитости.
Али зашто се породице организују на тако различите начине у другачијим друштвима и због чега су европске породице постале тако специфичне још од краја средњег века?
И док је различитост институција базираних на блиском сродству које налазимо широм света била под утицајем многих фактора, Европски брачни модел своје трагове проналази у религијским мутацијама.
Почев од касног античког доба, грана хришћанства која се развила из Римокатоличке цркве је постепено почела да објављује забране и препоруке везане за брак и породицу.
Црква је, на пример, забрањивала рођачке и уговорене бракове, као и полигамију.
За разлику од неких других хришћанских секти, црква је до 11. века полако проширила круг „инцестуалних&qуот; односа све до шестог колена.
Без обзира на понекада снажан отпор, ова предузимљивост је полако избрисала сложене рођачке односе племенске Европе, остављајући тако независно породично језгро као културолошки идеал и уобичајени образац.
У циљу провере идеје да је средњовековна црква обликовала савремену психолошку варијанту, могуће је искористити неуједначеност историјског процеса тако што бисмо пратили распрострањеност епископија у Европи у периоду од 500. до 1500.
Анализе показују да су Европљани из регија које су вековима биле под утицајем цркве данас мање подложни конформизму, да су индивидуалнији и да показују више поверења и поштења према странцима.
Глобално, у националним популацијама са дужом историјском изложеношћу цркви не само да су слабије институције базиране на рођачким везама, већ су данас и психолошки напредније.
Многи од нас воле да мисле да су независна и рационална бића.
Али начин на који размишљамо, осећамо или расуђујемо - наше склоности ка конформизму и аналитичким објашњењима - био је обликован историјским догађајима, културолошким наслеђем и инцестуалним табуима старим вековима, па и миленијумима.
Разумевање начина на који је историја обликовала наше умове је део проучавања и прихватања наших различитости.
Погледајте виде о свештенику-гејмеру
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 05.17.2021)
