Kupujem stan u Beogradu i sve vreme se preispitujem da li sam normalna što to radim sebi

Tome ima više godina nego što želim da priznam, ali šta je tu je. Godine jesu prošle, ali ne i taj podstanarski status koji napokon menjam. U agoniji potrage za samim stanom, prebrojavanja ušteđevine i proračunavanja svega oko kredita, prolazim i kroz konstantno bombardovanje dobronamernim savetim i iskustvima svih koji su prošli kroz isto i umesto da se radujem što ću napokon imati nešto svoje, ja sam na ivici razuma. To je verovatno i jedan od prvih komentara