Животна прича божидара маљковића: Од Урала до Гибралтара све су то биле моје ембахаде, часно сам представљао Србију
Курир 06.06.2021
Рођен сам у Лици, сећање које ми и сад стоји пред очима и у свести су снегови који су тада падали. Ми бисмо у улици копали тунеле, буквално тунеле у снегу. Од бандере би се видело можда метар при врху и онда смо копали тунеле да бисмо ишли до комшија. Памтим и огромне каце са киселим купусом и онда би мене и Анкицу Бодловић, ето, знам и име јер смо живели код њих, стављали у те огромне каце. Ту сам разбио клаустрофобију. Ја малецки, а горе негде видим небо кроз отвор каце. И онда бисмо ми газили купус
Моменат који не могу никад да заборавим: мој отац Милан, тада је, мислим, био мајор, био је председник стамбене комисије. И пошто је био прави комуниста, дао је свима станове - само он није имао. Поскок у кухињи Живели смо у једном никаквом стану испод једне стене у Оточцу, тамо на Гацкој. Са зидова се сливала вода, ја сам био болешљиво дете и сећам се како је мајка Душанка вриснула јер је ушао поскок у кухињу! Узела ме и попела на сто и тако смо сат и по чекали
