Филм и Велика Британија: Зашто је Дирк Богард био истински опасна филмска звезда

Многи глумци пролазили су кроз трансформације, од Оливије Колман, која се из сталног инвентара британских ситкома преобратила у озбиљну глумицу међународног реномеа, до Роберта Де Нира, који је жестину методске глуме заменио жовијалним ескападама као што су Упознајте Фокерове - али нико никада није направио тако провокативан заокрет у каријери као Дирк Богард.

Овај британски глумац имао је две јасно раздвојене фазе: од 1948. године жарио је и палио екранима као маркантни идол младих, а онда је, од 1961. године, бирао улоге које су доводиле у питање устаљени морал и померале границе кинематографије.

За све то време био је активан и у свету изван свог домена, оличено у забавним писмима које је писао свима, од блиских сарадника до насумичних особа са којима је одржавао контакт.

Поводом стогодишњице његовог рођења (28. март 1921. године), занимљиво је подсетити се јединствене звезде чије наслеђе представља позив на истраживање креативних слобода.

• Да ли је Том Хенкс део изумируће сорте правих филмских звезда
• Џек Николсон напунио 84 године: Живот у сликама
• Џејмс Дин: Интимни портрет

У време кад је постао глумац, већ је за собом проживео довољно тешких периода да би олако схватио славу.

Другим речима: није веровао у фаму о себи, иако је било много шта да се не верује.

Рани дани миљеника масе

„Представљамо вам најпопуларнију звезду у Британији&qуот;, гласи грандиозна објава у трејлеру за адаптацију романа Чарлса Дикенса из 1958. године Прича од два града, представљајући прилику која је оличење романтичног џентлмена са машном, цилиндром и избораним челом: „Дирк Богард као Сидни Картон.&qуот;

Богард је био, као што његов званични биограф Џон Колдстрим каже за ББЦ Културу, „магнет за благајне&qуот;, и то од Доктора у кући из 1954. године, лаке комедије о враголијама у једној лондонској болници.

Богард је добио улогу стидљивог студента медицине Сајмона Спероуа, што је улога коју је поновио три пута, у Доктору на мору (1955), Докторовој дилеми (1957) и Доктору у невољи (1963).

Његов Сајмон је ћутљив и маркантан, продуховљена појава у поређењу са његовим бахатим вршњацима, чије је меркање медицинских сестара требало да изазове смех и није баш најбоље остарило.

Спероу је узбудио машту јавности и тешко је пронаћи филмски часопис из педесетих који на насловној страни није имао Дирка како се мршти испод чуперка тамне косе.

Везан уговором за британски студио Ренк од 1948. године, избацивао је филмове у ритму од три-четири годишње, а његов статус био је замишљен као миљеника публике из А листе.

• Велимир Бата Живојиновић: Незајажљива љубав према филму
• „Гага је био мој херој&qуот;- пет година од смрти глумца Драгана Николића
• Беким Фехмиу на ничијој земљи

Име му се преселило изнад наслова филма након што је играо заводљивог слугу у Естер Вотерс (1948) и до раних педесетих био је крупно лице у индустријском комплексу славних, увек завршавајући високо на анкетама за најбоље глумце - и заиста, као што је пренео Колдстрим у његовој биографији, Олвен Еванс, стенографкиња из Кента, „освојила&qуот; је излазак са Богардом, у такмичењу за Краљицу тинејџерки у Дејли мирору.

Потом, кад му је 1961. године истекао уговор са Ренком, Богард је прихватио улогу адвоката Мелвила Фара у Жртви Бејзила Дирдена, црно-белом трилеру о гејевима уцењеним под претњом да ће бити разоткривени и затворени, снимљен шест година пре него што је Закон о сексуалним преступима у Великој Британији декриминализовао „приватне хомосексуалне односе на добровољној бази између одраслих особа&qуот;.

Под првобитним радним насловом Млади Барет, улога Фара била је додељена Џеку Хокинсу.

Он се повукао, а улогу су одбила још два глумца, Џејмс Мејсон и Стјуарт Гренџер, пре него што је главешини Пајнвуда ерлу Сент Џону синуло да је понуди Богарду.

У писму које је написао продуцент Жртве Мајкл Релф тадашњој косценаристкињи Џенет Грин, Релф напомиње: „Упркос очигледним опасностима по њега, Богард је одмах прихватио улогу.&qуот;

Знао је да ће то нашкодити његовој атрактивности на благајнама.

Али у том тренутку је рекао: „Ма дајте, желим само да снимам филмове које желим да снимам&qуот; - Џон Колдстрим

Очигледна опасност била је та што је и Богард био геј и живео је са партнером Ентонијем „Тоутом&qуот; Форвудом, као што ће живети све до Форвудове смрти 1988. године.

„Био је то начин да се пошаље порука&qуот;, каже Колдстрим.

„Није могао да гостује у вечерњој емисији и каже: 'Видите, живим са Тонијем Фарвудом'&qуот;.

Жртва је био први британски филм који је употребио реч „хомосексуалац&qуот; и одиграо је улогу да Закон о сексуалним преступима изађе 1967. године из периода гестације.

Лорд Аран, који је изнео предлог који ће касније постати закон, писао је Богарду 1968. године хвалећи његову „храброст приликом прихватања ове тешке и потенцијално штетне улоге&qуот;.

Додао је да је „утешно помислити да можда милион мушкараца више не живи у страху&qуот;.

У време премијере филма, 1961. године, писање приказа о њему нису били једноставна ствар за критичаре.

Новински магнат лорд Бивербрук, власник Дејли експреса, Сандеј експреса, Ивнинг стандарда и Скотиш дејли експреса практично је забранио помињање хомосексуалности у листовима, нарочито у позитивном контексту.

Водећи филмски критичар Ивнинг стандарда Алекандар Вокер добио је упутство од заменика уредника: „Ја бих га на твом месту игнорисао.&qуот;

Вокер га није игнорисао.

„Коначно, после много година играња перо лаких улога у перо лаким филмовима, Дирк Богард је одиграо улогу која не само да показује колико је бриљантан глумац - већ и колико је храбар&qуот;, написао је он.

Почели су да пристижу и други импресионирани прикази, као и нова врста публике, критичнија, мање приземног укуса.

„Знао је да ће то нашкодити његовој атрактивности на благајнама&qуот;, каже Колдстрим.

„Али у том тренутку је рекао: 'Ма дајте, само желим да снимам филмове које желим да снимам'&qуот;.

Филм је најавио нову и узбудљиву еру за Богарда - који је тада имао 40 година - Богарда ког се љубитељи филма сећају и дан-данас.

Није га занимао Холивуд, а можда је било обострано, иако се повремено појављивао у њему, играјућу уз Аву Гарднер у ратној драми из 1960. године Анђео је носио црвено.

Уместо тога, постојала је узајамна привлачност између њега и уметничких аутора.

Један од њих био је Џозеф Лоузи, чији је филм из 1963. године Слуга био беспрекорно режирано истраживање борбе за превласт између богатог и бесловесног Тонија (Џејмс Фокс) и његовог макијавелистичког слуге Хјуга Барета (Дирк).

Сценарио за филм написао је Харолд Пинтер, а Богард је испунио све оне славне пинтеровске паузе обиљем лукавих погледа.

„Дочаравао је мисли, а људи су те мисли читали&qуот;, изјавио је његов колега из филма Фокс у издању британског ТВ документарца Легенде из 2000. године посвећеног Богарду.

Тензија између два лика тиња лагано, све до климакса у ком немилосрдни тријумфује Барет.

Мотив који се понавља у скоро свим Богардовим изведбама јесте способност да дочара огољену свирепост - чисту кост, без меса; чист нож, без корица.

Несрећа из 1967. године, још једна сарадња између Богарда, Лоузија и Пинтера, толико је језива да је скоро неподношљива.

Богард је сарађивао са Лоузијем на укупно пет филмова (Успавани тигар из 1954, Рафали у зору из 1964. и Модести Блејз из 1966. била су преостала три) а нашироко се дописивао и са Лоузијем, и са његовом супругом Патришом.

Богард је често исказивао тон братског огорчења песимистичком природом његовог пријатеља и сарадника.

„Живот није толико лош, Џо. Он уме, заправо, да буде забаван, ако се мало потрудиш!&qуот;, гласио је текст на разгледници послатој 16. октобра 1969. године из Виле Берти у Риму, где су се Богард и Форвуд управо преселили из Велике Британије.

• „Мржња“ и прави бунтовници на филмском платну
• О јетри уз вино: Зашто јагањци и даље нису утихнули - три деценије касније

Његов европски период

Лоузијеви филмови обележили су почетак Богардовог понирања у мрачнију страну људске природе.

Једном кад се настанио у Италији, двапут је радио са Лукином Висконтијем, први пут у Сумраку богова (1969), а потом и у Смрти у Венецији (1971).

Потоњи, адаптација новеле Томаса Мана, илуструје Богардово владање микро-глумом преко мушичавих покрета, излива брзо потиснуте нервозе и чак надменог начина на који једе јагоду.

Његов болешљиви композитор Густав фон Ашенбах (заснован на Густаву Малеру, чија је музика коришћена у филму) отуђен је и усамљен док се одаје тихој опсесији Тадзиом, отелотворењем младости и лепоте у Мановом оригиналу, али са наглашено сексуалном визуром у Висконтијевој адаптацији.

То је посебно проблематично у светлу злостављања које је Бјорн Андерсон, четрнаестогодишњи шведски глумац који је глумио Тадзија, претрпео после снимања, као што је забележено у новом документарцу Најлепши дечак на свету - титула коју је Висконти наденуо својој тинејџерској звезди док су промовисали Смрт у Венецију на Филмском фестивалу у Кану 1971. године.

Што се тиче његовог тумачења Фон Ашенбаха, који је у Венецију побегао после трагедије и понижења, Богардов дијалог састоји се углавном од колеричних истресања на хотелско особље.

У другим случајевима, његово лице изводи неми плес жудње и жаљења; живот му пролеће пред очима и не преостаје му више ништа сем дечака од крви и меса пред њим.

За финале, он се маскира у буржоаском кловновском маниру тога времена: бели пудер на лицу, јаркоцрвене усне и као угаљ црна коса.

И док мучени Ашенбах лежи на лигештулу, а боја му се од зноја слива низ лице, тешко је присетити се углађеног филмског срцоломца који је лансирао хиљаду насловница филмских часописа.

Богард је са задовољством то урадио себи, пишући Висконтију после тога: „Невероватно ми је да је снимање завршено пре свега неколико недеља… Већ сам веома носталгичан према њему и према Густаву… и увек према теби.&qуот;

• Осам најпознатијих улога Макса фон Сидоуа
• Изгубљени снимци холивудске легенде Џона Вејна

Најпроблематичнији - и, искрено, мој омиљени - Богардов филм тек је требало да буде снимљен.

Тешко да има контроверзније теме од оне из Ноћног портира Лилијане Кавани (1974). Смештеном у 1957. годину, Богард у филму игра Макса, ноћног портира у бечком хотелу, који живи мирно, кријући се од прошлог идентитета нацистичког официра.

Једног дана, преживела затвореница из концентрационог логора, Лусија (Шарлота Ремплинг), посећује хотел и они обнављају садомазохистичку везу која је започета у логору.

Оно што по опису сижеа звучи као неукусна порнографија заправо поседује неке необичне моћи: иако би Лусија требало да мрзи Макса, он јој нешто значи.

Ниједан од ликова не може да превазиђе тај неизбрисиви тренутак у историји који их повезује као изгнанике.

Кавани је била импресионирана Богардом у Слуги, каже она за ББЦ Културу: „Његово тумачење било је препуно суптилности и умећа, тако да кад сам дошла у прилику да снимим властити филм, желела сам само њега&qуот;.

Њена агенткиња ју је одвела да се упозна са Богардом у његовом дому, који је сада био на француској Азурној обали, и она је схватила да је заиста пронашла свог Макса.

„Он је стварно био мој протагониста; одисао је интелигенцијом, радозналошћу и немиром.&qуот;

Уследила је ноћ завидног зближавања и претеривања.

„Нисам добро знала енглески, тако да смо читаво вече причали на француском, за вечером и док смо пили виски после.

„На путу назад до аеродрома, моја агенткиња ме је питала о чему смо причали.

„Рекла сам јој да смо мало попили и са свом луцидношћу коју сам могла да призовем објавила да је он мој главни лик.

„Наредног дана ни он није могао да се сети нашег разговора, али је пристао да сними филм.&qуот;

Богард и Ремплинг су били једнако добро одабрани, делећи дубоки магнетизам.

„Сваки глумац има свој унутрашњи оркестар, неку врсту експресивне инструментације која уме да буде веома богата, што је био случај са Дирком&qуот;, каже Кавани.

„Без Дирковог унутрашњег богатства - и Шарлотиног, исто тако - мој филм је могао да постане прљава мала прича.

„Уместо тога, Дирк и Шарлота су ушли дубоко у ликове, толико их се чврсто држећи да су се готово изгубили у њима.&qуот;

• Хичкок: Контроверзни живот оца психолошких трилера
• Бернандо Бертолучи: Пет кључних филмова великог ствараоца
• Зашто је Серђо Леоне био толико потцењен

Идеја за ове ликове кувала се у Лилијани Кавани дуго времена, потхрањивана годинама које је провела дубоко у истраживању за друге пројекте: гледајући „километре филма&qуот; о Трећем рајху за Ла Сториа дел Терзо Реицх, четвороделну серију емитовану на италијанском ТВ РАИ од 1965. до 1966. године, и сама интервјуишући саговорнице за специјални документарац из 1965. године на истом каналу, Ла донна делла ресистенза, о женама које су учествовале у Покрету отпора.

„Интервјуисала сам две партизанке које су преживеле концентрационе логоре, једна у Дахауу, друга у Аушвицу&qуот;, каже Кавани.

„Преживела из Дахауа била је наставница из Кунеа која је за годишње одморе одлазила у Дахау да га не би заборавила и да би остала сведок.

„Преживела из Аушвица напустила је породицу и живела сама зато што није желела стално да слуша исти савет: „Заборави све!&qуот;

Зашто је Дирк желео да игра лика ког дефинише најужасније злодело Двадесетог века?

„Видео је много ружних ствари&qуот;, каже Колдстрим, мислећи на време које је Богард провео у Савезничким снагама током Другог светског рата, кад је посетио концентрациони логор Берген-Белсен после његовог ослобођења.

„Откривена му је мрачнија страна човечанства и знао је колико лоше људи могу да се опходе једни према другима.

„Био је заштићен од већег дела тога јер је сам био у веома срећној вези, али је био фасциниран колико су далеко људи спремни да оду.&qуот;

У интервјуу за документарац Легенде, Шарлота Ремплинг за Богарда каже: „Он је за мене био добар и велик човек, али није био добрица, то је сигурно.&qуот;

Њена уста се враголасто криве: „Био је наопак.&qуот;

То је тачно.

Био је безобзиран и нису га шокирали табуи, привлачио га је жесток материјал, не да би провоцирао, већ да би приказао ређе виђену страну човечје природе.

Редовно је одбијао да прихвати похвалу да је „храбар&qуот;, јер га је мотивисао интегритет, проживљавао је своја интересовања у глуми са суровим смислом за хумор и бирао је да сарађује са самосвојним великанима међу којима су били Џон Шлезинџер (Дарлинг из 1965.), Алан Рене (Провидност из 1977.), Рајнер Вернер Фасбиндер (Безнађе из 1978.) и Бертран Таверније (Тата Носталгија из 1990.).

У последње две деценије живота, пре смрти 1999. године, загрижени писац писама готово је потпуно одустао од глуме и уместо тога се посветио јавном писању у облику шест романа, десет мемоара и широким распоном новинарских текстова.

Његово писање је нескромно сјајно; јасно, духовито, детаљно и пуно оних осећања која су мотивисала његову глуму.

Пошто је Форвуд умро од рака 1988. године, Богард је постао књижевни критичар за Телеграф на предлог уредника за књижевност листа Николаса Шекспира.

„Николас у то време није знао, али он ми је утабао пут&qуот;, написао је Богард у уводу за своју збирку новинских текстова За сада.

Кад је Шекспир отишао из листа, Колдстрим је био тај који је постао Богардов уредник.

На почетку нашег телефонског разговара, Колдстрим за старог пријатеља просто каже: „Недостаје ми.&qуот;

Кад се данас осврнете на његову каријеру, она заиста изазива осећање губитка - не само Богарда као глумца, већ личности која је служила вишим идејама од пуког успеха на благајни, и дубљим истинама од беспрекорног имиџа.

Савремена звезда која можда најбоље може да се упореди с њим јесте Роберт Патинсон, који је окренуо леђа статусу мега звезде после франшизе Сумрак да би снимао необичне, трансгресивне филмове са режисерима као што су Дејвид Кроненберг, браћа Сафди и Клер Денис.

Ипак, Патинсонови избори су уметничка ниша уз дашак нихилизма, уместо морално изазовна остварења и стога испада питом кад се упореди.

Нема данас никога као што је Дирк Богард.

---

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 06.20.2021)