Скејтбординг, Србија и спорт: Од уличне супкултуре до олимпијске дисциплине

Крвава колена и одрани дланови, свакодневни сукоби са нервозним пролазницима, али и радост у срцу када се успешно савлада неки од трикова на рампи у парку, саставни су део скејтбординга - уличне вештине која је постала олимпијски спорт.

Ова вожња дрвене даске на точкићима која је некада представљала искључиво део знојавог задовољства групе незадовољних тинејџера, а данас умеће за које се додељују олимпијске медаље, у Србији је присутна од краја осамдесетих.

До данас је прошла кроз разне фазе - успоне, падове, поделе, комерцијализацију, али је добрим делом сачувала основне вредности, од другарства и жеље за напретком, до узајамне помоћи и подршке.

„У скејту су сви прихваћени, нема никаквог осуђивања, а не зна ни за године, изглед, боју коже или нешто друго&qуот;, каже Михајло Лукић, осамнаестогодишњи скејтер из Крушевца.

Скејтери су сагласни да је тренутно сцена најразвијенија у Београду, али не заостају ни градови попут Новог Сада, Ниша, Лесковца, Чачка и других.

„Ово је врх који има и који траје већ петнаестак година и још чека да падне, али вероватно због свих тих процеса и популаризовања, и даље остаје јак и развијен&qуот;, говори Иван Динић, социолог и скејтер.

• У фотографијама: Нишке чаролије на скејтборду
• Скејтерска библија која је отишла у историју
• Које нове спортове гледамо на Олимпијским играма

„У мом граду (ни)је глупо возити скејт&qуот;

Скејтбординг је у Србију стигао у другој половини осамдесетих година 20. века, али је сцена кренула да се развија током деведесетих.

Један од пионира ове супкултуре - Михајло Јеремић Микац први пут се сусрео са грајндом, слајдом и осталим триковима на биоскопском платну 1986, гледајући са другарима у родном Смедереву филм Тхрасин'.

Пошто је „семе посађено&qуот;, уследила је куповина скејта у словеначкој радњи Спорт.

„То је био крш кршева, али се колико-толико котрљао, па смо кренули да се хватамо за кола и аутобусе и радимо сличне клиначке глупости&qуот;, присећа се Јеремић уз осмех.

Озбиљнији кораци направљени су тек крајем 1992, када је отац једног члана екипе поред скејтова и опреме, из Грчке донео и филм Qуестионабле америчке скејтбординг компаније План Б.

„Нисмо ни знали да је све то могуће на скејту, чак смо првих пар пута мислили да су то монтаже&qуот;, објашњава четрдесеттрогодишњи скејтер.

Убрзо потом су упознали још једног скејтера који је живео на релацији Пожаревац - Скопље и захваљујући путовањима по Грчкој и Бугарској знао да уради многе трикове.

Несебично је поделио знање са Смедеревцима и тако им помогао да „убрзају процес напретка&qуот;.

• Смедерево у вртлогу загађења и мањка информација
• Корона вирус у Смедереву: Рад у фабрици, дисциплина на улици
• Последњи Југословен у Смедереву

Иако су ово најранији почеци скејтбординга у Србији, Јеремић каже да је пре њих у Београду постојала још старија екипа која је возила.

И управо је престоница била прва дестинација где су се упутили када су смедеревске улице постале тесне.

Тамо су упознали њихове вршњаке скејтере са којима су делили иста интересовања и према хардкор, панк и метал музици.

Познанства су се ширила, сцена се развијала, а скејтера је било све више.

Поред Смедерева и Београда, који је почетком деведесетих имао скејт парк на Ади Циганлији, завидан број возача је био и у Лесковцу, Пожаревцу, Новом Саду, Нишу, Краљеву, Ваљеву, Крагујевцу и другим градовима.

Од импровизованих дасака и илегалних паркова, до скејт шопова

У ратом и санкцијама погођеној Србији, највећи проблем био је како набавити опрему, па се сналазио ко је како умео.

Смедеревци су набављали старе моделе дасака и давали пријатељу који је имао алат да им обезбеди опрему за вожњу.

„Даске су биле прешироке, па смо глодалицама правили облик који нам је био неопходан за нове трикове, а и точкове смо смањивали&qуот;, прича Јеремић.

Понекад се одлазило и до скејт шопова у иностранству, посебно у Будимпешту.

„Направимо дил са газдом да узмемо мало више опреме, па да нам дају попуст, а онда ми то прошверцујемо назад и има за екипу&qуот;, говори Јеремић.

Каже да је скејтбординг тада ипак био луксуз јер су даске коштале од 90 до 110 марака, у зависности од модела и бренда, док је плата била далеко мања од тога.

Да би купили даску довијали су се на различите начине - од рада у ноћним клубовима до продаје девиза, цигара, бензина и осталог.

• Како су четири момка из Пуле пробила културни ембарго у Србији
• Фернандо Колунга - пожаревачки бенд познатији у Мексику него код куће
• Како је настала куповина преко интернета

Средином деведесетих, смедеревска фабрика железничких возила - Желвоз спозорисала им је израду справа за вожњу.

Неко време су биле постављене на њиховом фудбалском терену, да би потом остали на улици са опремом.

Пошто молбе, петиције, а ни оснивање Клуба екстремних спортова, нису уродиле плодом, скејтерска омладина је узела ствари у властите руке и једне ноћи целокупну опрему и справе однела у центар Смедерева.

„Буниле су се и градске власти, али смо се и са њима изборили, па је илегални скејт парк трајао неколико година&qуот;, каже Јеремић.

Без обзира на недаће, по њему је то било златно доба јер се „на дневном нивоу напредовало&qуот; и стварале су се „нераскидиве везе које трају до данас&qуот;.

Нова, боља етапа кренула је почетком 21. века, тврди Јеремић.

Скејтови и опрема постају доступнији јер почињу да се отварају скејт шопови, а један од првих био је Јеремићев.

Ипак, последње две деценије обележили су успони и падови, што је по многима нормалан ток једне супкултуре.

„Један кичмени стуб никад није попуштао и колико год се смењивали људи, они су остајали и кад је скејт био популаран и када су те гледали као уличара, клошара, наркомана...

„Осетиш тај поглед, презир али никад нас није било брига јер ту срећу и енергију коју добијеш од скејта, ништа не може да замени&qуот;, наглашава Јеремић.

Повратак панку, другарству и колективизму

У Београду се од 2017. одржао Самит несврстаних, централни скејтерски догађај који је почео као окупљање, а онда постао фестивал.

Њихов циљ је да се осавремени скејтборд култура, привуку актуелни уметници и направи панк „уради сам&qуот; (до ит иоурселф - ДИИ) моменат.

„То је оно што упумпава нову енергију и надам се да ћемо добрим примером утицати на неке људе&qуот;, говори један од организатора Давид Миловаљевић из Горњег Милановца.

Он је у свет скејтбординга ушао захваљујући видео игри Тони Хавк'с Про Скатер и другарима који су већ возили, а прву даску набавио је 2010.

„Дао сам два пара старих патика за њу&qуот;, присећа се двадесетседмогодишњи скејтер.

Самит несврстаних организује са његовом екипом Провинс (Првнс) коју су основали скејтери из провинције који живе, раде и студирају у Београду.

Оформљена је, каже Милосављевић, „из бунта&qуот; јер по доласку у Београд нису наишли на добар пријем код локалних скејтера.

„Трудили смо се да кроз различите медије и комуникације - фестивал, фотографија, видео, дизајн, представимо искрено то што живимо и мислим да само у томе успели&qуот;, истиче Милосављевић.

Ове године ће први пут организовати и фестивал Клопка у Давидовом родном граду Горњем Милановцу где ће се возити скејт, пуштати филмови, цртати мурали и остало.

• Четири деценије Пакет аранжмана - „светог грала“ новоталасног Београда
• Ејнар Галилеа - баскијски фудбалер и панкер у зелено-жутом дресу Истре
• Панкер који се вратио из мртвих и предао полицији

Милосављевић каже да су бетонски скејт паркови, какви постоје у Србији, грађени у Калифорнији „пре 40 година&qуот;.

Такође сматра да готово сваки „пик у скејту&qуот; који наиђе на пет или 10 година, нека одређена група „искористи или убаци у мејнстрим&qуот;, што је случај и са Србијом.

Као један од проблема види и присуство националистичких идеја код појединих скејтера и сматра да томе није место у овој супкултури.

Он је са друговима из Провинс екипе 2017. регистровао удружење чиме су олакшали прикупљање средстава за организовање догађаја.

Међутим, жеља им је да направе савез јер су незадовољни досадашњим радом Српске Скејтборд-Ролер Федерације.

„После Самита у септембру потрудићемо се да оснујемо Савез којим ћемо моћи да финансирамо неке нове клинце, да имају плате, тренирају и свашта нешто да раде.

„Али и да имамо свести да са тим парама негујемо и панк културу - да на сваку могућу страну дамо квалитетно новац&qуот;, оптимистично говори.

Погледајте наш видео о другом издања скејтерског фестивала Самиту несврстаних

Шта кажу најмлађи?

На даску која у овом случају живот значи осамнаестогодишњи Михајло Лукић из Крушевца стао је током летњег распуста између четвртог и петог разреда основне школе.

Пресудан тренутак је био када је његов рођак купио скејтборд.

„Скупио сам паре од ужине и у радњи купио фелеричан спортски скејт за 1.500 динара који није био добар, али нисам знао за бољи и онда смо имали исте скејтове и заједно возили&qуот;, говори за Крушевљанин.

Први трик који је научио, као и већина скејтера, био је оллие који је темељ читаве приче.

Каже да овај „најбитнији трик&qуот; омогућава возачу да „прекочи рупу или шахту, попне се и сиђе са тротоара&qуот;, после чега све постаје занимљивије.

Лукић сматра да је у његовом граду тренутно скејтбординг на врхунцу популарности о чему сведочи и велики број деце која су похађала њихову школу скејта.

„Њих двадесетак је наставило, купило скејтове и виђам их по граду да возе&qуот;, додаје млади скејтер.

• Стигла је нова генерација - зумери: Ко су они, зашто су важни и како утичу на данашњи свет
• Ово су ученици и студенти из Србије који освајају свет
• Генерација З: Самоуки у дигиталном свету

Његова вршњачка дружина броји десетак дечака.

По граду вози и са старијим скејтерима који су га одмах прихватили и несебично учили триковима.

„Најлепша ствар у вези са скејтом је што могу да возим са дететом од седам и човеком од 47 година.

„У фудбалу или кошарци старијима би у таквој ситуацији или бранио, или седео са стране док играју&qуот;, истиче средњошколац.

Иако имају скејт парк надомак градског базена, крушевачки скејтери су највише возили код чувене Коцке која од последњег реновирања није толико посећена.

„Кренуо је ту да се гради и скејт парк, али су пропорције биле лоше па су га срушили, а и неко је рекао да је личило на гробље&qуот;, наглашава Лукић из крушевачке скејт екипе Тхис Пеар.

Каже да им преко лета, док ради градски базен, „забрањен приступ&qуот; скејт парку, јер не постоји ограда између ова два спортска објекта.

Пер аспера, ад Олимпијада

Скејтборд је дебитао на овогодишњим Олимпијским играма (ОИ) у Токију.

Такмичење се одвијало у две дисциплине - улица и парк.

Да би дошли до медаље, скејтери су у дисциплини улица морали да изведу оригиналне трикове на препрекама у виду гелендера, степеница, падина, клупа и осталог.

„И та улица је исто скејт парк, само што су справе неке реплике познатих места на свету, рецимо Хуба Хајдаут у Сан Франциску&qуот;, објашњава Јеремић.

Њему се систем бодовања који је практикован код ове дисциплине није допао.

Такмичари су имали седам покушаја - два „повеза&qуот; и пет појединачних трикова.

„Могао си да будеш лош све време и да одрадиш један повез и један трик и да малтене победиш&qуот;, истиче Јеремић, који је судио бројна скејт такмичења.

Каже да је предност ове дисциплине што је све на једном месту и што током загревања возач може да осмисли који трик да изведе.

Такмичење у парку се одвија у бетонском базену где се налазе различите препреке.

Вожња је доста бржа и код ње се више цени повезивање трикова, али се вреднује и тежина, наглашава Јеремић.

„Важно је да си оригиналан и да не понављаш исте трикове.

„Ако један играч први уради неки добар трик и добије супер оцену, а следећи изведе тај исти, судија одмах одузима бодове за креативност јер смо то већ видели&qуот;, истиче скејтер.

Јапан је био доминантан и покупио скоро сва најсјајнија одличја.

Скејт на Олимпијским играма - Ни да, ни не

Скејтери у Србији су подељеног мишљења о увођењу скејтбординга на ОИ.

„Мени је све то у реду јер знам колико смо ја и много људи поред мене, и више од мене, уложили средстава, времена и живаца, да би то дошло до неког нивоа&qуот;, истиче Јеремић.

Михајло Лукић сматра да тако „шири свест о скејтбордингу&qуот; првенствено код старијих људи, док му је проблематично што се „категоризује као спорт&qуот;.

„Мислим да је то био маркетиншки потез да увуку скејт и БМКС ради веће гледаности, тако да су нас можда су мало искористили.

Ипак, докле год је позитивно и нико их не притиска - кул је, додаје Крушевљанин.

• Како су изгледале спортске игре на Палићу које су постојале 16 година пре Кубертенових
• Дванаестогодишња Британка најмлађа учесница Летњих Олимпијских игара
• Како је пре више од три деценије Сарајево постало центар света

Давид Милосављевић из Провинса каже да су се поред „сувих професионалаца&qуот; у Токију нашли и људи „који разумеју скејт&qуот;.

Као пример наводи „лудог креативца који живи у комбију&qуот; Ендија Андерсона из Канаде, као и Оскара Розенберга из Шведске који је дуго „на ДИИ сцени&qуот;.

Ипак, сматра да појављивање скејтбординга у Токију има више негативних од позитивних страна.

„Када неку креативну ствар трансформишеш у спорт, то је корак ка губитку душе&qуот;, тврди Милосављевић који је и сам учествовао на такмичењима.

По њему такмичарски дух и професионални спорт у већини случајева воде ка „деградацији друштва или саме делатности&qуот;.

Сигуран је да ће захваљујући ОИ више људи возити скејт, али ће бити и „више потрошача, а не правих панкера и скејтера из душе&qуот;.

Његов старији колега Јеремић са жаљењем тврди да су српски скејтери ипак „много иза и испод нивоа саме вожње и квалитета трикова&qуот;.

Као главне разлоге наводи недостатак скејт паркова где млади могу да вежбају, као и куповну моћ.

„Поштујем наше скејтере, труде се максимално и има гомила људи који воле то, живе то и само размишљају о скејтбордингу&qуот;, наглашава Јеремић.

Скејтбординг у Србији - Од уличне супкултуре до олимпијске дисциплине

Скејтбординг није злочин, а за неке ни олимпијски спорт

Пут од уличне супкултуре до олимпијске дисциплине је „из социолошког угла&qуот; процес где „нема ничег чудног ни злог&qуот;, сматра Иван Динић.

„Пошто је доминантна култура у свету прожета капитализмом и његовом природом, доминантно друштво тежи да супкултуру усвоји, а затим да је поново врати назад под властитим условима.

„Углавном се то осликава кроз тржиште и скејтбордингу се то десило&qуот;, говори Динић који је дипломирао на теми скејт поткултура у Србији.

Комерцијализација скејтбординга, која га је довела до ОИ, кренула је десетак година раније када су велике корпорација и произвођачи обуће ушли на тржиште.

Као пример наводи 2009, када је компанија Најки избацила модел патике по имену скејтера Стефана Јаноског.

Велике корпорације су нудиле боље услове спонзорисаним возачима од скејтерских компанија.

Оне су, каже Динић, за разлику од скејтерских фирми плаћале учесницима све трошкове одласка на такмичења.

Тако су, иако на мети оправданих критика, обезбедили „људима који носе ту културу на леђима&qуот; све што је потребно да би „напредовали и расли&qуот;.

Појављивање скејтбординга на Играма критикују многи припадници ове заједнице.

„Раније је било Скатебоардинг ис нот а цриме (Скејтбординг није криминал) а сада неки говоре Скатебоардинг ис а цриме, нот ан Олимпиц спорт (Скејтбординг јесте криминал, а није олимпијски спорт)&qуот;, истиче Динић.

Изградња здравог екосистема

Данас је скејтбординг „јачи него икада&qуот;, тврди Јеремић.

Постао је неизбежни део популарне културе, па се виђа и на филмовима, серијама и другим уметничким каналима, а од ове године и на ОИ.

То је, сматра скејт ветеран, „добар начин да се промовише сама култура и спорт&qуот;.

„Можда је сада наше време да се потрудимо да изградимо здрав екосистем какав ми желимо&qуот;, наводи млађи колега Милосављевић.

Жеља најмлађег Лукића је да настави да „ужива у скејту&qуот;, а једини циљ да што више путује, дружи се и вози.

„Мени је скејт колико пријатељ, толико и лек, тако да докле год ми прија да га возим, ја ћу то да радим&qуот;, закључује Крушевљанин.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 08.08.2021)