Јапан и Акира Куросава: Зашто је „Седам самураја" толико добар филм

Седам самураја (1954) Акире Куросаве је три и по сата је дуги црно-бели епски филм чија је радња смештена у ратом захваћени Јапан 16. века.

Што се тиче идеје које можете да продате продуцентима током једне вожње лифтом, није баш идеална, а опет не само да су се Седам самураја нашли на првом месту анкете ББЦ Културе за 100 највећих филмова на страним језицима, са 41 критичарем (20 одсто свих) који су гласали за њега, већ је Куросава био један од најпопуларнијих режисера свеукупно, са још три филма (Рашомон, Живети и Ран) која су доспела међу топ 100.

Индикативно међутим, Куросавина глобална привлачност није успела да обухвати и јапанске критичаре који су учествовали у анкети.

Ниједан од њих није гласао за Седам самураја, нити за било који други Куросавин филм, преферирајући суптилније домаће таленте као што су Јасуђиро Озу или Кенџи Мизогучи.

Али тако нешто смо можда могли и да очекујемо.

Чак и током најуспешнијих стваралачких година, Куросава је често био цењенији у иностранству него у властитој земљи.

• Шест разлога зашто је „Шесто чуло“ и после 20 година легендаран филм
• Зашто је Серђо Леоне био толико потцењен
• Сећање на филмски класик - „2001: Одисеја у свемиру&qуот;

За почетак, био је први јапански режисер који је освојио неко међународно признање кад је његов Рашомон награђен Златним лавом на Венецијанском филмском фестивалу 1951. године.

А Седам самураја део популарности на Западу дугује чињеници да је, у пред-видео ери, то био један од првих јапанских филмова које су многи гледаоци видели.

Упознао их је са културом која је била страна, али интригантна и приступачна холивудској публици одраслој на холивудским вестернима.

Каснијих година, Куросава је имао обичај да умањује одушевљење филмовима Џона Форда.

Али његово достигнуће огледало се у успешном мешању конвенција вестерна са радикалном новом фузијом јапанских жанрова: чамбара (мачевалачки филм) и ђидаигеки (историјска драма).

Седам самураја забацује наративну удицу одмах на почетку, кад група бандита одлучи да сачека после жетве да би напала једно село у планинама.

Њих прислушкује фармер, који пренесе лоше вести суграђанима.

После много кукњаве и бусања у груди, они одлучују да унајме самураје ради заштите, али будући да су сиромашни, све што могу да понуде у замену је пиринач.

Ми затим пратимо делегате села у њиховом наизглед немогућој мисији да убеде поносне самураје да се придруже њиховој борби.

После неколико првобитних неуспеха, они наилазе на мини-драму у којој ветеран ратник Камбеј (Такаши Шимура, један од омиљених Куросавиних глумаца) запањује посматраче кад одсече перчин (симбол самурајског поноса) да би могао да са маскира као ћелави монах и спасе дете које као таоца држи лопов.

Филм поседује мајку свих секвенци „окупљања тима&qуот;, данас обавезни саставни део многих акционих филмова

Једном кад сељани успеју да придобију Камбеја за своју ствар, филм се претвара у мајку свих секвенци „окупљања тима&qуот;, данас обавезни саставни део многих акционих филмова и филмова о пљачки.

Један по један, шест других ронина (самураја без господара) буду убеђени да учествују у вероватно самоубилачкој мисији која им неће донети ни новац ни славу.

Камбејев стари ратни друг, умешни руковалац луком и стрелом, весељко који је данас дрвосеча, врхунски мачевалац који само жели да усаврши вештину, неискусни млади самурај жељан доказивања сопствене мушкости.

И, коначно, ту је Кикучијо (Тоширо Мифуне, други Куросавин глумачки фетиш), полулуди хвалисавац чије се тврдње да је члан самурајске класе готово одмах показују неистинитим.

Игноришући подсмех осталих, он им се придружује док се враћају у село.

• Зашто је 1971. била изузетна година за филм
• О јетри уз вино: Зашто јагањци и даље нису утихнули - три деценије касније
• Како је Брус Ли променио борилачке спортове са биоскопског платна

„Кивност и подозрење&qуот;

У другом чину, самураји проучавају терен који ће морати да бране, обучавајући земљораднике да постану ратничка сила, и, у случају младог самураја, заљубљујући се у сеоску девојку чији је отац крије од посетилаца.

Сви се понашају према Кикучију као према луди, али он успева да разбије узајамно неповерење сељана и њихових гостију, откривши властите скромне корене као фармерског сина, и преневши им успут неколико народских мудрости.

Јесте, сељани су бедни и превртљиви, и у прошлости су можда убијали залутале самураје, али су и сами били жртве ратничке класе, која им је спаљивала домове, крала храну и отимала жене.

После свог тог минуциозног постављања сцене, преосталих сат и по филма прође муњевито у ескалирајућем низу сукоба.

Последња битка, која се одвија на великом пљуску, право је мало чудо бриљантно кореографисаног хаоса.

Борци трчкарају тамо-вамо кроз блато, коњи галопирају, лете копља, стреле и понеки метак, а све је снимљено са више камера, које публику увлаче усред радње.

Непрестано знамо ко је ко, где се ко налази, шта ради и - захваљујући натписима у стилу инфографикона - колико је још тачно бандита преостало да се убије у сваком тренутку.

Жртава има и међу самурајима, а, зато што смо их упознали, сваки та смрт нам тешко пада.

Ако су Западњацима Куросавини филмови толико привлачни, то можда значи да нису толико аутентично јапански као мирнији радови Мизогучија или Озуа.

Куросава је после Седам самураја снимио и друге чамбара филмове, као што су Јођимбо: Телесна стража (1961) и Санџуро (1962), али се чинило да је његова популарност на Западу радила против њега на домаћем терену, где је владала извесна кивност и подозрење;

Усред уметничких превирања, нових таласа и контракултуре шездесетих, последња два Куросавина филма за компанију Тохо била су комерцијални неуспеси и његова неспремност да се сведе са епских продукција на скромније пројекте оставила га је на ветрометини.

Он је 1971. године покушао да изврши самоубиство, а његова наредна три пројекта - Дерсу Узала (1975), Кагемуша - сенка ратника (1980) и Ран (1985) - реализована су само захваљујући подршци његових поштовалаца из Совјетског Савеза, САД и Француске.

Али баш као што су на Куросавине филмове утицали холивудски вестерни, они су заузврат извршили огроман утицај на западну кинематографију.

Заплет Седам самураја рециклиран је не само за Седморицу величанствених - Холивуд је урадио две верзије, једну 1960. а другу 2016. године - већ и у научној фантастици (Битка међу звездама и Одметник-1) и анимираним филмовима (Живот буба).

Скривена тврђава (1958) имала је велики утицај на Ратове звезда, а Јођимбо: Телесна стража (и сам прерада романа Крвава жетва Дешијела Хемета) преобликована је у За шаку долара Серђа Леонеа, који је покренуо помаму за шпагети вестернима.

Ове неприкосновене размере утицаја показују да привлачност Седам самураја лежи у емоцијама и митологији који нису јединствени само за феудални Јапан, већ гађају универзалну жицу.

Куросава би, до одређене мере, могао да буде пророк непрепознат у властитој земљи.

Али, после више од шест деценија, његов највећи филм остаје златни стандард за акционе филмове који су истовремено узбудљиви и убедљиви.

Његов епски замах и жестока човечност и даље ће дирнути и узбудити публику широм света још генерацијама које долазе.

Погледајте видео о мајушним токијским становима

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 09.07.2021)