Ivan Cankar: Desetica

Taj trenutak nije suđen samo čoveku koji je prešao dug put i već sluti smrt i grob. U najlepše jutro dune hladnoća na dušu, tako da sve misli padnu na tle kao da su od kamena. Zakuca gvozdenim prstom u veselo veče u bučnom društvu; ruka koja je držala čašu klonu, oči se rašire, smeh se sledi na usnama... Tako i dete ponekad iznenada usred mirne igre vrisne, uzdrhti i u nepojmljivom strahu privije se uz majku. Bilo mi je dvanaest ili trinaest godina; išao sam u