"Грле ме и сликају пред испит и љубавни састанак": Момо је последњи ужички димничар, од оца је учио занат и наследио надимак "Оџачаревић"
Блиц 21.09.2021 | Владимир Лојаница
Некада су димничари јурећи с крова на кров о прашњавом рамену носили старе штосере са којих је било лако откинути длаку, па их народ, као веснике среће гаравих лица, редом заустављао да се домогне таличне власи.
Данас неко друго време. Фабричких димњака, који су доносили највећу ћар, нема као некад. Кућне значајним делом угасила гасификација. И димничара све мање, у Ужицу остао само један. А штосер му, четка на сајли којом се чисти оџак, од тврђег материјала. - Са њега је немогуће откинути длаку, али кажу да и без тога доносим срећу. Стану поред, загрле ме, фотографишу, сматрају да сам им талија пред возачки или испит на факултету, писмени задатак, утакмицу, разговор
