“Stručnjaci za zabavnu muziku kažu: ‘To je narodna pesma.’ A ovi drugi tvrde: ‘To je zabavna muzika'” – Usud Tome Zdravkovića, iz poklon knjige koja se dobija uz Nedeljnik

Samo u tih nekoliko zadimljenih sati, dok njegov glas vlada prostorijom kao kakav despot, Toma je bio svoj na svome. Sve ostalo ga je mučilo, a taj osećaj da ne pripada i da nije dovoljno priznat i prepoznat – najviše. “Zabavnjaci” i ozbiljna štampa smatrali su ga, koliko god da je njegovo umetničko “vjeruju” bilo drugačije, ipak “narodnjakom”; narodnjaci su pak mislili da previše koketira sa zabavnom muzikom i da se previše trudi da pobegne od onoga iz čega je