Жене и Авганистан: „Могла бих да умрем од глади јер не смем да изађем из куће и нико не би знао"

Кад су талибани 15. августа ушли у Кабул, једини испаљени хици били су у јеку славља.

За Авганистанке, те салве представљале су губитак свих њихових права и слобода.

Њих пет шаље ББЦ-ју свакодневне дневнике, портрете њихових живота који се рапидно мењају.

• „Под влашћу талибана, бити жена је једнако смрти, оне дишу, али су мртве&qуот;
• Порођај под талибанима у Авганистану: „Било је ужасно&qуот;
• Суткиње из Авганистана: „Жене су затворене, а криминалци су на слободи“

15. август - „Судњи дан&qуот;

Постоји сцена у Слушкињиној причи, ТВ серији заснованој на дистопијском роману Маргарет Атвуд, у којој главна јунакиња, књижевна уредница Џун Осборн, једног јутра стиже у своју канцеларији само да би сазнала да су нови лидери земље забранили женама да раде.

Њен шеф окупља сво женско особље и говори им да спакују све ствари и оду кући.

Петнаестог августа 2021. године, Мари, бивша војникиња у Авганистанској војсци, има скоро идентично искуство.

У 07:30, она одлази на посао у владином министарству, очекујући напоран дан пун састанака и конференција.

Изашавши из куће, одмах примећују да су улице сабласно тихе, али она наставља својим путем, извадивши телефон да провери календар за састанке.

„Дошла си на посао!&qуот;, кажу запањено њене мушке колеге кад уђе.

„Не верујем да ће Кабул пасти&qуот;, одговара она.

Али тек што је спустила торбу, обраћа јој се њен шеф.

„Иди и реци свим женама да одлазе кући&qуот;, каже он.

Она га послуша, идући од собе до собе и говорећи колегиницама да одмах пођу.

Али кад јој шеф каже да и она оде, она одбија.

„Док год моје мушке колеге остају да раде, остајем и ја&qуот;, одговара она.

Мари није било која чланица особља.

Она је официрка високог чина са импресивним војним досијеом и њен шеф нерадо прихвата што му она говори.

Али како дан пролази, немогуће је игнорисати извештаје о уласку талибана у Кабул.

Марин шеф одлучује да затвори врата министарства и пошаље све људе кући.

Другде у граду, Катера, професорка географије, започиње нову лекцију - њених 40 ђака, све тинејџери и дечаци, листају уџбенике да нађу праву страницу.

• ББЦ 100 жена: Ко је на листи?
• Суморна зима у Авганистану - многи су гладнид
• Наставница пружила отпор талибанима отварањем онлајн школе за девојчице

Недуго затим, други професори улазе у учионицу, држећи телефоне.

На Фејсбуку круже опречни извештаји: неки кажу да су талибани у Карги, граду на ободу Кабула, неки да су у Кохт-е-Сангију, већ унутар самог града.

Директор ускоро прекида све часове и шаље свакога кући.

Кад Катера стигне до аутобуске станице, види да људи трче у свим правцима, носећи пртљаг и децу.

Саобраћај је у застоју.

„Сви су саргадан&qуот;, пише она - реч на језику Дарију за „изгубљени&qуот;.

„Овде је као Судњи дан.&qуот;

Катера почиње да пешачи.

Испочетка није забринута, али онда види да авганистански војници одлазе ка аеродрому са торбама на леђима, док деца иду за њима, држећи се за крајеве шалова њихових мајки. Сви одлазе.

Катерино срце почиње да удара као лудо и она се даје у трк.

Сада зна да су се талибани вратили.

„То је најгора могућа ноћна мора&qуот;, понавља себи у браду.

Отприлике у исто време, Зала, студенткиња Америчког универзитета у Авганистану, добија мејл у ком се каже да ће бити евакуисана у САД у року од 48 сати.

Она одлази брзо до Шар-е-Нава, области северозападно од Кабула идеалној за шопинг, да би у последњи час купила све што јој је неопходно за пут.

И онда одједном почиње да виђа људе који трче около и пита се шта се дешава.

Прва особа коју зауставља у превеликој је журби да јој одговори, а затим јој неки човек говори да су талибани заузели Кабул.

Зала се одузима од страха.

„Губим сву снагу, руке и стопала почињу да ми се тресу. Како ћу стићи до куће?&qуот;, пита се у себи.

Она плаче док пролази поред кафића и ресторана у којима се редовно састајала са пријатељима, пила кафу и слушала музику. Читав живот јој пролази пред очима.

Сувише је млада да би се сећала талибанске владавине, али је слушала језиве приче од родитеља који су деведесетих живели под њиховим режимом.

Уколико не успе да стигне на авион, то ће бити њена будућност.

• Какав је живот за жене у шеријату
• Како сам евакуисана из Кабула: Ужас, хаос и талибани
• Авганистанске сањарке - младе научнице које су морале да оду због талибана

4. септембар - Жене протестују

Пре преузимања власти, Вахида Амири, тридесетједногодишња дипломирана правница водила је библиотеку у срцу Кабула.

Сакупила је скоро 5.000 књига, а сан јој је био да се рашири по читавом Авганистану, како би подстицала жене на читање.

За њу је долазак талибанских војника - који патролирају улицама и диктирају људима како да живе - чин неправде ком се мора супротставити.

Како време пролази, све је љућа.

„Зашто нико ништа не говори? Зашто нико ништа не предузима?&qуот;, пита сваког кога сретне.

Пошто јој више није дозвољено да ради, Вахида данима седи на балкону.

Некада је то било њено омиљено место у кући, на ком би слушала жамор људи, песму птица и жамор паса.

Сада свуда влада само мртва тишина.

Крајем августа бројала је авионе који напуштају Кабул, некад 10, некад 20 дневно, носећи Авганистанце далеко до њихове домовине.

„Ако сви одлазе, ко ће остати?&qуот;, пита се она. Зар неће остати ниједна образована жена?

„Авганистан је рањен. Разбијен је у парампарчад&qуот;, мисли она.

Једне ноћи Вахиду зове њена пријатељица.

„Хајде да протестујемо&qуот;, каже.

• Све што треба да знате о рату у Авганистану
• Авганистан укратко - хронологија
• Напуштена земља: Џон Симпсон о Авганистану

Једног петка поподне, неколико жена окупља се у пријатељичиној кући.

Називају се Спонтани покрет авганистанских ратница, и наредног дана, 4. септембра, излазе на улице да захтевају једнака права за себе.

Налазе се у Форошгаху, тржном центру, и планирају да се прошетају све до авганистанске председничке палате.

Али код Министарства финансија, након што су прешле тек веома малу раздаљину, дочекују их строги талибански војници.

„Има их превише. Круже око нас. Говоримо им да мирно протестујемо, ни не приметивши да су нас у међувремену притерали уза зид, и испаљују сузавац на нас&qуот;, каже она.

Наредних дана многе жене причају да су их заустављали, бичевали и тукли палицама које емитују електрошкове.

Погледајте видео: Бег плесачице из Авганистана

7. септембар - „Не плашим се твоје пушке&qуот;

То је дан када талибани проглашавају победу у Пањширској долини, малој покрајини на северу Авганистану славној по отпору пруженом Совјетском Савезу и талибанима деведесетих.

Године 2021. то је последње упориште које је остало ван владавине ове војне групе.

Вахида, чија породица потиче из Пањширске долине, поново излази на улице, овај пут са заовом и шест мушких пријатеља.

Док позива на обуставу ватре у Пањширу, пресреће је група љутитих талибанских војника са пушкама АК-47.

Један од њих прилази сасвим близу Вахиди и говори јој претећи: „Било би ти боље да одеш кући и скуваш ручак.&qуот;

„Не плашим се твоје пушке&qуот;, говори му Вахида.

„Могу да расправљам са вама на било коју тему коју одаберете. И нећу отићи кући да кувам.&qуот;

Наредног дана талибани забрањују протесте.

17. септембар - Спасавање живота

Здравствене раднице су сувише важне за здравство да би их се одрекли.

Махера, млада лекарка специјализована за акушерство и гинекологију у прометној болници у северној покрајини земље, остала је код куће прве недеље након преузимања власти, али онда је добила позив да се врати.

Није, међутим, било лако радити под талибанима.

„Брецали су се на све&qуот;, каже Махера.

„Кад би се пацијенти пожалили на недостатак услуга или цену лекова, долазили би да нас застрашују. Мислили су да нисмо фер према пацијентима.&qуот;

Велики број здравствених радника напустио је земљу, а већина клиника се затворило.

Махера сада путује у 12 дистрикта пружајући хитну помоћ; то је рад од кључне важности, будући да Авганистан има једну од најгорих стопа смртности мајки и новорођенчади на свету.

„Првог дана повратка, носила сам чадри [одору која је покрива од главе до пете]. Тресла сам се испод ње&qуот;, каже она.

„Али како су дани пролазили, мислим да су се талибани навикли на нас и више нисам морала да је носим.&qуот;

• Ко су талибани
• Одакле талибанима новац
• Талибани, Исламска држава и Ал Каида - у чему је разлика

25. септембар - Сломљено срце

Недељу дана пошто су талибани најавили поновно отварање школа за дечаке широм земље, Катера добија позив да дође.

Она облачи школску одећу и стиже до онога што назива својим „срећним местом&qуот;.

Недостају јој - мирис креде док пише на табли и њени ученици који је запиткују за главне градове. Трепери од узбуђења.

Кад стиже до школе, види да су и ћаци срећни што више њу.

Они ваде роковнике и моле је да се потпише у њих, као што обожаваоци траже аутограм од славних личности. Али њу одмах потом позивају у директорову канцеларију.

Све њене колегинице су тамо.

Речено им је да се упишу у дневник и одмах пођу назад кућама.

„Исламски емират Авганистана и даље забрањује женама да раде&qуот;, говори им директор школе.

Зашто су све професорке позване да дођу ни због чега? Катера мисли да директор можда жели да се додвори талибанима показавши им потписе жена спремних да раде.

На школској капији, застаје да погледа учионицу у којој је предавала 10 година.

Жели да каже дечацима да ће се једног дана вратити, али не може да задржи сузе.

Катера је била потресена и плашила се оног дана кад су талибани заузели Кабул, али ово јој слама срце.

• Утицај дебакла у Авганистану на савезнике и ривале Америке
• Како је ФБИ испустио из руку организатора напада 11. септембра
• Колико се опијума производи у Авганистану

27. октобар - „Траже нас&qуот;

Мари и њене бивше другарице из Авганистанске националне војске крију се још од доласка талибана.

Бившим војницима и војникињама обећана је амнестија, али Мари у то не верује.

„Долазили су неколико пута у моју област и распитивали се код људи на улици где смо.

„Кажу им да кријемо оружје у кућама и да желе само да причају са нама&qуот;, каже она.

Једног дана су покуцали на врата једне од Мариних колегиница која се борила против талибана.

Гледајући кроз шпијунку, она је препознала власника радње, али није му отворила врата.

„Имају твоју фотографију коју показују свима&qуот;, рекао је он, говорећи затвореним вратима у случају да она слуша.

„Видео сам својим очима. Ако си још ту, молим те, иди. Спаси се.&qуот;

Мари је посебно угрожена јер потиче из одавно прогањане шиитске заједнице Хазара.

Њена породица у централном Авганистану недавно је силом протерана од талибана. Нема где да оде.

„Могла бих да умрем од глади зато што не смем да изађем из куће и нико не би знао&qуот;, каже ми она.

Мари каже да је међународна заједница заборавила на авганистанске војникиње.

Она се сваки дан обраћа људима ван њене земље за помоћ, али они делују онолико далеко колико је небо удаљено од Земље.„

Погледајте видео: Авганистанка коју су тренирање кошарке и борба за женска права могли да коштају живота

5. новембар - Чекање на одлазак

Зала је рођена после инвазије предвођене САД-ом на Авганистан.

Студирала је политичке науке и право на престижном универзитету, будући да је њен отац имућан човек који може да приушти њену школарину.

Први авион за који су јој рекли да се припреми није полетео.

Од тада јој је говорено сваких неколико недеља да ће бити евакуисана. Паковање торби и скидање постељине само да би их поново вратили постао је редован ритуал за њену породицу.

„Данас одлажемо све тањире и есцајг зато што су нам јавили да ћемо бити евакуисани у наредна 24 часа. Ох да, и рекли су нам да на носимо велике торбе, тако да ћу спаковати само ранац&qуот;, пише она.

Тинејџерка која је обожавала да експериментише са различитим имиџима ових дана је заменила уске фармерке, живописне тунике и шалове за обичан црни хиџаб.

„Никад нисам носила ништа слично&qуот;, каже она - није навикла на то и треба јој времена да научи да га навуче како треба.

„А сад је време за шал.&qуот; Прекрива лице да би избегла да је препознају кад изађе напоље.

23. новембар - 100 дана касније

Прошло је тачно 100 дана откако су се талибани пробили преко читавог Авганистана и ушли у Кабул.

У већини покрајина, укључујући главни град Кабул, девојкама је забрањено да иду у средњу школу, а женама и даље није дозвољено да се врате на посао; радна места су им упражњена или попуњена мушкарцима.

Привреда пропада због губитка међународне помоћи, а стигле су и хладне зимске температуре.

Према Светском програму за храну, 95 одсто Авганистанаца нема довољно хране.

Катера, школска, наставница, и Махера, лекарка, које су једини хранитељи у својим породицама, муче се да донесу храну на трпезу.

Ниједна није плаћена месецима.

Сваке године у ово време укључује се авганистанско централно грејање - али не и код Катере.

Не може да га приушти.

Погледајте видео: Због глади продали дете за 500 долара

6. децембар - Живот у застоју

Вахида Амири је сваког дана све исцрпљенија. Али је одлучна да настави да буде глас Авганистанки.

Мари је успела да изађе из Кабула и живи на скривеној локацији - само два дана након што је отишла, талибани су јој покуцали на врата.

Катера седи у хладном дому и сања о повратку у школу.

Зала још увек чека да буде евакуисана. Данас је добила још један мејл о потенцијалној евакуацији у наредна 24 сата. Почиње да верује да никад неће отићи.

Махера је недавно добила брачну понуду од некога повезаног са талибанима. Не жели да се уда за њега.

Сваког дана се суочава са тешком одлуком: да одабере да спасе живот пацијената или властити.

Сва имена су измењена осим Вахиде Амири

Илустрације: Газал Фаркари @расморвај

Погледајте видео о баки из Авганистана

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 12.29.2021)