70 година краљице Елизабете: Када је млада принцеза 'Лилибет' схватила да ће једног дана бити краљица

Често се говори о томе да је Краљица Елизабета Друга проживела прву деценију живота са врло мало очекивања у вези са властитом краљевском судбином.

Била је безбрижно дете, које је време проводило играјући се са својим коњима и псима, блажено заштићена од сенке онога што је чека.

У недељу се обележава 70. годишњица откако је постала Краљица.

Млада принцеза Елизабета пореди се са данашњом принцезом Беатрис - ћерка друго-рангираног војводе од Јорка („Берти&qуот; 1926. године, принц Ендрју данас) и стога далеко од било какве озбиљне шансе да наследи британску круну, а камоли да влада над око 500 милиона становника тадашњег Британског Комонвелта и Царства.

Децембар 1936. године стога је представљао драматичну прекретницу у том сценарију, кад је њен стриц Дејвид, краљ Едвард Осми, запањио свет и своју породицу абдицирајући са престола како би се оженио са Волис Симпсон, својом разведеном америчком љубавницом - убацивши тако младу десетогодишњу Елизабет у директни ред наследства.

Њен отац принц Алберт преузео је титулу Краља Џорџа Шестог, а његова старија ћерка постала је његова директна наследница - прва у реду наследства.

Али да ли је млада принцеза заиста била толико неприпремљена?

„Тата ће постати краљ&qуот;, саопштила је Елизабета шестогодишњој сестри Маргарет Роуз тог децембарског дана, објашњавајући јој изненадно скандирање масе која се окупила испред њихове градске куће на Пикадилију.

„Да ли то значи да ћеш ти постати краљица?&qуот;, питала је Маргарет.

„Да&qуот;, рекла је Елизабета сталожено, „претпостављам да то то значи.&qуот;

„Сирота ти!&qуот;, одговорила је њена сестра у шали, према њеном властитом сведочанству о том догађају испричаном Елизабети Лонгфорд раних осамдесетих.

Али Маргарет је одлучила да изостави ту шалу кад је поново препричала ову причу две деценије касније историчару Бену Пимлоту.

Више се усредсредила на то како је нова наследница била несклона збијању шала или размишљању о свом драматичном успону.

„Више то није помињала&qуот;, рекла је принцеза Пимлоту.

Шта је, дакле, десетогодишња принцеза Елизабета знала? И кад је то сазнала?

• 70 година краљице Елизабете: Почело обележавање платинастог јубилеја
• „Човек је стар онолико колико се осећа старим&qуот; - краљица одбила награду „Најстарија жена године&qуот;
• Дуга љубав краљице Елизабете и принца Филипа

Први модел Краљице Елизабете Друге за оно што ће постати њена судбина био је њен вољени деда, неотесани и брадати Краљ Џорџ Пети (1865-1936).

Она га је звала „Деда Енглеска&qуот;, што је показивало колико је виспрено мала девојчица већ проникла у суштину краљевског посла.

Џорџа Петог није красила „никакав таленат за очаравање људи, никакав лични магнетизам, никакве интелектуалне способности&qуот;, признао је његов званични биограф Џон Гор. „Није био ни мозак, ни бриљантни приповедач.&qуот;

Стари краљ је био, другим речима, потпуно исти као и већина његових поданика. Али имао је изражен инстинкт за преживљавање - као и за симболизам.

Џорџ Пети је био тај који се оштроумно ратосиљао немачког презимена краљевске породице Сакс-Кобург-Гота 1917. године.

И зато не изненађује превише што се, више од века касније, свет толико диви вештинама које је Краљица испољила током њене јединствено дуге и успешне владавине.

Научила их је из прве руке од оснивача династије Виндзора.

Џорџ Пети, велики љубитељ мора, био је творац славног породичног надимка његове унуке „Лилибет&qуот;.

У априлу 1929. године, на њен трећи рођендан, доспела је на насловну страну часописа Тајм као „принцеза Лилибет&qуот;.

Њен деда је, међутим, волео да пише њен надимак не користећи слово ипсилон, што се види по честим и срдачним помињањима у његовом минуциозно вођеном дневнику - једној од ризница Краљевске архиве Виндзора.

Тог пролећа 1929. године, стари краљ је инсистирао да му његова вољена унука, са само три године, буде доведена у Богнор Риџис на обали Сасекса, као једна од два кључна састојка његовог опоравка од замало фаталне операције плућа (други је био да му се „дозволи да попуши цигарету&qуот;.)

У тим раним месецима 1929. године, Цорџ Пети је први пут изразио жељу да се његова унука једног дана попне на британски престо.

„Видећеш&qуот;, рекао је он Лилибетином оцу, који га је посећивао током његовог опоравка, „твој брат никада неће постати краљ.&qуот;

„Сећам се како смо помислили 'каква којештарија'…&qуот;, присећа се каснијих година Краљица мајка.

„Обоје смо се погледали и помислили „бесмислица&qуот;.

Али стари краљ је био непоколебљив.

„Он ће абдицирати&qуот;, инсистирао је говорећи једном од својих сарадника - са изузетном видовитошћу, посебно кад се има у виду да је то било седам година пре самог догађаја.

Џорџ Пети се бринуо не само да ће његов најстарији син Дејвид саботирати властиту владавину, већ и да следећи по реду наследства Берти, и сам веома крхак и оболео од плућне конгестије, неће дуго потрајати на том положају.

Стари монарх се по свему судећи бринуо да ће муцави војвода од Јорка поклекнути под притиском краљевске одговорности, па би мала Лилибет могла да заврши на престолу још као дете.

У том случају, логични Намесник највероватније би био трећи стамени син Џорџа Петог, војвода од Глостера (1900-1974).

Могућност да још малолетна Елизабета наследи престо под покровитељством стрица Хенрија могла је да се одржава у страховањима оболелог краља.

Али одсевши у Балморалу претходне јесени, Винстон Черчил, тада министар финансија (касније краљичин први премијер) чинило се да подржава идеју да би то дете могло да постане будућа Краљица.

Млада принцеза, написао је он својој жени Клементини, „има карактер. Има ауру ауторитета и рефлексивности који су запањујући за једно тако мало дете.&qуот;

Док је правила куле од песка са дедом чији се опоравак отегао, очигледно је упила нешто од његовог краљевског достојанства.

Пре него што се владавина Џорџа Петог окончала 1936. године, изузетна количина јавних поклона без повода послата његовој унуци - па чак и захтеви да дете присуствује јавним манифестацијама - постала је толика да је морала да буде ангажована посебна дворска дама за бављење задужењима младе Елизабете од Јорка.

• Принц Филип: Ко је био и шта је све урадио
• „ББЦ је заташкао пропусте у обезбеђивању интервјуа са принцезом Дајаном&qуот;
• Краљевски часовничар: Он ручно мења све сатове у дворцу Виндзор

У Замку Виндзор крајем двадесетих, младу принцезу Елизабету (рођену 21. априла 1926.) запазио је краљевски библиотекар Овен Морсхед док су је довозили у дечјим колицима да гледа Смену страже, кад би јој официр који је командовао догађајем прилазио да је поздрави формалним салутирањем.

„Дозволите да се удаљимо, поштована.&qуот;

Усправивши се у колицима, принцеза би наклонила главу под шеширићем, према Морсхедовим речима, а потом одмахнула руком дајући му допуштење.

У том веома крхком добу, веома мала девојчица, која је већ схватала тежину националне улоге свог „Деде Енглеске&qуот;, сигурно је почела да развија и некакав осећај о властитој улози...

Каквог трага то може да остави на ум трогодишњег детета, кад оно открије да само треба да махне руком и климне главом да би оркестар почео да свира а да читав вод одмаршира на њену команду - нарочито у тренутку кад су нови сигнали од њеног деде постајали све чешћи?

Убрзо након њеног четвртог рођендана, у лето 1930. године, воштана фигура принцезе Елизабете док седи на понију први пут се појавила у Музеју Мадам Тисо.

Две године касније, принцеза се појавила на поштанској маркици од шест центи у Њуфаундленду - а близу Јужног пола, застава Велике Британије подигнута је изнад 900.000 квадратних километара „Земље принцезе Елизабете&qуот;, на коју право полаже Аустралија (целих 250.000 квадратних километара већој од читавог Уједињеног Краљевства).

„Сваки пут кад изађе у вожњу парком&qуот;, извесио је Белфаст њузлетер у лето 1932. године, људи препознају ову шестогодишњакињу. „Сви дижу шешири и марамице.&qуот;

За седми рођендан у априлу 1933. године, принцеза је послала позивнице за чајанку на властитом меморандуму - плавој хартија за писање украшеној у заглављу великим „Е&qуот; испод краљевске круне. Круне!

Њени родитељи су ангажовали уметника Филипа Де Ласла да наслика портрет за бомбоњеру њихове ћерке, коју је сликар описао као „веома интелигентну и прелепу девојчицу… Изузетно је популарна и тренутно се на њу гледа као на будућу Краљицу Велике Британије.&qуот;

Ову потресну вест поткрепио је добро обавештени амерички извештај из маја 1934. године да се зна да је будући Едвард Осми „незаинтересован за посао за који је рођен. Блиски сарадници принца говоркају да се он ни на коју начин не радује што ће постати краљ&qуот;.

Као последица тога, дете је сада добијало „стриктно образовање некога ко се сматра да је у директном реду да наследи енглеску круну.&qуот;

Вероватни извор ових северноамеричких открића - које је упорно игнорисала још увек покорна британска штампа - била је принцезина недавно регрутована млада гувернанта Марион Крофорд, описана као „веома лепа, „веома непопустљива&qуот; и „веома Шкоткиња&qуот;.

Моментално стекавши надимак „Крофи&qуот; код младих штићеница, гувернанта ће постати озлоглашена по сазнањима које је изнела у бестселеру о одгоју „Малих принцеза&qуот; - у којима, на пример, открива да се заверила са Краљицом Маријом да саботира жељу њихове мајке да њене ћерке проводе мање времена у школској учионици.

Гувернанта и бака су заједнички радиле на томе да унесу више строгоће у образовање сестара.

Строги краљевски матријарх сматрао је да принцеза Елизабета треба да чита само „најбољу врсту дечјих књига&qуот;, често их бирајући сама - истовремено смишљајући „корисну забаву&qуот; за будућег монарха, као што су посете Лондонском Тауеру.

„Било би немогуће за некога ко је толико посвећен монархији као Краљица Марија&qуот;, присећа се њена пријатељица бароница од Ерлија, „да изгуби из вида да се у њеној унуци крије будућа Краљица.&qуот;

За то време, Деда Енглеска је зацртао себи простије циљеве.

„За име света&qуот;, грмео је он на гувернанту, „научите Маргарет и Лилибет да пишу пристојним рукописом - то је све што тражим од вас! Ниједно моје дете није научило да пише како треба. Сва то раде на потпуно исти начин. Волим рукопис из ког избија карактер.&qуот;

Извештаји из страних листова истицали су како су шансе младе принцезе да постане „краљица под намесништвом&qуот; сада веће него што су биле шансе осмогодишње краљице Викторија пре једног века - ћерке четвртог сина са два стрица у реду наследства испред ње.

Није ни чудо да су ова велика очекивања оставила трага на перцептивну и промућурну Елизабету.

„Ако икада будем постала краљица&qуот;, рекла је обраћајући се Крофи, „увешћу закон да не сме да буде јахања коња недељом. И коњи морају да одмарају.&qуот;

Краљица Марија је осетила опасност. Приметивши како се њена унука нестрпљиво врпољи током једног излета на концерт, Краљица ју је упитала да ли би више болела да иде кући.

„О, не, бако&qуот;, уследио је одговор, „не смемо да одлазимо пре краја. Помислите само на све оне људе који ће нас чекати испред да нас виде&qуот; - након чега је Бака сместа наложила дворској дами да изведе дете на задњи излаз и одведе је кући таксијем.

Краљица Марија није желела да њена старија унука постане зависна од додворавања.

Краљица и њен муж били су и те како свесни колико су скромност, понизност и осећање дужности саставни део цене коју чланови краљевске породице морају да плаћају за своју грандиозност у ери демократије.

Дужност је била њихова главна парола, и обоје су пренели ту кључну лекцију унуци - да је она мање важна од читавог система. Постарали су се да Лилибет одрасте као тимска играчица.

На основу свих знакова и сигнала, изгледа да је до своје седме године будућа Елизабета Друга већ стекла реалну представу о томе шта је чека - најмање три године пре Абдикације.

Да све буде занимљивије, каже се да је принц Вилијам открио исту реалност препуну изазова властитом сину Џорџу кад је овај имао седам година - у последњем тренутку пре него што ће се дечак суочити са истином у дворишту своје лондонске школе.

Као и Чарлс, његов отац, Вилијам је испољио помешана осећања поводом оптерећивања сина сазнањем о његовој краљевској судбини од најранијих дана када постане свестан.

Он је желео да Џорџ ужива свега још неколико година у релативној нормалности - а можда је Елизабета стекла управо тај инстинкт за нормалан живот током раних година неоптерећених статусом наслеђивања.

Она је можда била унапређена у чин капетана, али никад није заборавила да је започела као тимска играчица.

• О уметности ћаскања: Шта кад одете у госте код краљевске породице
• Да ли су Битлси пушили у тоалету Бакингемске палате, а ко је крао тоалет папир
• Од инжењера, преко шамана до финансијера: Чланови краљевских породица који сами зарађују

Након што је доспела на престо 1952. године, владавина Елизабете Друга дели се на две јасне раздвојене половине - релативно једнолични и чак досадни период од скоро три деценије, пре него што је била гурнута у живот на константној ивици са проблематичним браком Чарлса и Дијане осамдесетих, непресушним извором материјала за халапљиве медије с краја века.

Тад су на ред дошле лекције из детињства које је мала Елизабета упила од деде и баке.

Краљици је била потребна сва могућа понизност коју је могла да сакупи да би истрпела лавину потреса налик Абдикацији: Чарлс, Дајана, Камила, пожар у Виндзору, Ендрју са Ферги, Ендрју без Ферги - са неочекиваном жаоком коју је донео одлазак унука Харија 2020. године. Биле су то кризе за кризом - и за све то време, монархија је опстајала у њеним сигурним рукама.

Помогао је и њен специфични, бритки смисао за хумор.

Краљица је 1992. године ублажила катастрофу пожара и распад бракова своје троје деце послуживши се шаљивим лажним латинским - 1992. је била њена Аннус Хоррибилис, објаснила је с осмехом на лицу.

„Ох, Боже&qуот;, рекла је кад је постиђена министарка за рад Клер Шорт морала да угаси мобилни телефон који је зазвонио током састанка Државног савета Уједињеног Краљевства. „Надам се да није нико битан?&qуот;

Од раних дана, оштроока и бистра Елизабета Друга чини се да је увиђала комичност читаве краљевске представе у којој јој је било суђено да игра главну улогу.

„Немојмо схватити себе сувише озбиљно&qуот;, изјавила је током божићне честитке уживо за 1991. годину. „Нико од нас нема монопол на мудрост.&qуот;

Године 1933, према краљевској легенди, Лилибет је у поверењу саопштила сестри Маргарет, рођеној 1930. године, „Ја сам три, а ти си четир

Млада и збуњена, али и даље знајући да рачуна, Маргарет је одговорила: „Не, нисам. Ја имам три, а ти имаш седам година!&qуот;

Маргарет је требало времена да схвати да њена старија сестра није мислила на године.

Она је говорила у положају двеју девојчица у реду за наслеђивање круне после њиховог деде - стриц Дејвид, један; тата, два; и Лилибет, три. Седмогодишњакиња је већ била савршено свесна онога што је остатак света тек почео да увиђа.

После Абдикације, кад се попела за два места и суочила се са изазовом постајања бројем један у реду наследства, десетогодишњу принцезу њена бака леди Стратмор описала је као „некога ко се страсно моли да добије брата&qуот;.

Али није било бебе брата који би јој прискочио у помоћ.

Мала девојчица одгајана међу својим коњима и псима сада је морала да се припреми за изазов да једног дана постане „Бака Енглеска&qуот; - баш као и „Бака&qуот; Велс, Северна Ирска и Шкотска, такође.

Роберт Лејси је британски историчар и биограф који се посебно посветио проучавању савремене британске уставне монархије. Његова биографија Величанство: Елизабета Друга и Кућа Виндзора објављена је 1977. године. Од 2015. године, историјски је саветник за Нетфликсову телевизијску серију Круна.&qуот;

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 02.06.2022)