Глумци у улози писаца: О ужасу глуме и њеној бескрајној лепоти
Нова 09.06.2022 | Аутор:Сања Домазет
Не познајем ништа нежније од глумачких бића, те деце неспретне у телима одраслих, тих одраслих са две душе, оном детињом, осетљивом, лептирицом увек пред сагоревањем (срце је сијалица) и оном другом коју подмећу свету, као своје право(лажно) ја.
Држати глумачко биће у загрљају, значи имати у наручју дивљу птицу, џиновског галеба ,који ће засигурно одлетети и сигурно ранити, најтеже, онда када је узнемирен најдубље. Наравно да ће само прхнути у небо, јер небеса су позорница, са звездама на застору од поцепаног плиша тескобне ноћи, наравно да ће оставити јад, бол, ужас и опсесивно сећање на оно врело, чудесно и блиставо што лежало је у рукама, али што није створено да траје. Одлазе, “када њихов
