Фудбал, Румунија и Чаушеску: ФК Олт Скорнићешти - диктаторов клуб није преживео крваву револуцију

Лето је у Румунији и са ауто-пута А1 који почиње у Букурешту, докле ти поглед пружа може да се види равница која се по сунчаном дану враћа у живот.

После два и по сата вожње од главног града стижете у Скорнићешти.

Ово је родно место Николае Чаушескуа, комунистичког диктатора који је земљом владао од 1967. до 1989.

У почетку само обично село, Скорнићешти је био сравњен са земљом и затим поново изграђен у важан пољопривредно-индустријски центар.

За то може да захвали везама са породицом Чаушеску.

Дуг временски период, ових 100 километара које смо провезли ауто-путем А1 од Букурешта, били су једини комад ауто-пута који је Румунија имала.

За диктатора који је владао земљом, ово није био обичан друм.

Био је то пут до његовог дома.

• Дан кад је стрељан Чаушеску: Румунска револуција - сећања и ране
• Клуб из „кријумчарског раја&qуот; у Лиги шампиона
• Ко је творац опасног Шерифа, фудбалског чуда из Молдавије

За време Чаушескове владавине, Скорнићешти је пружао боље животне услове него многи велики градови.

Док су милиони људи гладовали и чекали у редовима да купе основне намирнице, радње у овом месту никада нису осетиле несташицу.

Живот је био добар, али је људима била потребна и забава.

Тако у ову причу улази фудбал.

Током 1970-их, комунистичка власт је одлучила да координише успон локалног фудбалског клуба из аматерске лиге у највиши ранг такмичења.

Тако је 1987. године направљен најмодернији стадион у Румунији за локални клуб ФК Олт Скорнићешти.

Намера је била да се освоји континент - као имитација онога што је урадила Стеауа из Букурешта која је 1986. освојила Куп европских шампиона у фудбалу.

Али у децембру 1989, крвава револуција је резултирала смрћу више од 1.100 људи, а талас протеста је стигао и до врха режима.

На Божић те године, владар и његова жена су били погубљени.

Скорнићешти и читав фудбалски тим никада више нису били исти.

При уласку у Скорнићешти, стадион Виторул (Будућност) моментално упада у очи.

Када је био саграђен, био је то најсавременији стадион у земљи.

На њему су се налазила прве трибине са седиштима у целој Румунији, мали хотел, ложе за високе званичнике, базен, као и модерне свлачионице.

Седишта су и даље ту и без обзира што је од тада прошло већ 35 година, ниједно не фали.

Али многи други објекти су давно заборављени.

Хотелске собе се данас користе као канцеларије за разне друштвене установе, док простор иза трибина сада заузимају радионице које производе гардеробу за различите енглеске и француске модне брендове.

Фудбалски тим Олт и даље игра на овом стадиону, али сада је то аматерски клуб из четврте лиге.

Некада је овај стадион примао око 25.000 људи.

Сада се на малим, локалним дерби утакмицама појави око 200 навијача.

Чаушеску и није био неки љубитељ фудбала, али неки од његвоих рођака су били луди за овом игром.

Управо је његов зет, Васил Барбулеску, био тај који је инсистирао да се створи прволигашки тим.

На тај начин је на локалу желео да покаже своју моћ.

Прва утакмица коју је Олт одиграо у четвртој лиги је играна 1973.

Тим је заиграо на њиви коју су локални становници користили за испашу стоке.

Када се овде није играо фудбал, сељаци су краве и коње везивали за стативе.

Али ситуација се једног тренутка потпуно променила.

Барбулеску је 1978. за председника клуба поставио Думитруа Драгомира.

Драгомир је пре тога радио у два друга клуба и добри резултати које је са њима постизао су били веома цењени.

Стигао је пред сам почетак сезоне, док се Скорнићешти борио да уђе у другу лигу.

Да би успео у томе, Олту је била потребна победа у последњем мечу у сезони и то са великом гол разликом.

Драгомир је насмејан док се присећа начина на који је успео да изврши задатак.

Скорнићешти је требало да игра против Алуминијума из Слатине, тима који је напустио такмичење, па су сваку утакмицу губили службеним резултатом, са по 3:0.

„Нама је био потребан резултат. Тако да смо морали брзо да реагујемо&qуот;, каже данас Драгомир.

„Рекао сам им да ми пронађу неке момке из села и да им дају дресове. Затим је било потребно да убедимо челнике Слатине да нам дају оригиналне лиценце играча&qуот;.

„Дошли су нам момци право из штала, момци који су музли краве, да играју као да су из Слатине&qуот;.

На дан утакмице су у исто време играли и Олт и њихови ривали.

Организована је и полицијска подршка.

Полицајци су били распоређени на по 30 километара једни од других, не би ли имали добру комуникацију радио везом.

Њихов задатак је био да Скорнићешти извештавају о променама резултата на утакмици њихових ривала.

У полувремену је један од полицајаца пренео погрешну поруку да Олтов ривал уместо 2:0, води чак 9:0.

У редовима Скорнићештија је настала паника, па су лажном противнику дали укупно 18 голова, не би ли били сигурни да ривал не може да их достигне.

По окончању меча, на путу до свлачионице, играчи и функционери су застали да чују резултат са другог меча.

Потврда је коначно стигла.

Други кандидат за пласман у виши ранг такмичења је утакмицу добио 2:1.

Све је могло да се заврши и са пар минута продужетка утакмице, да је то било потребно.

Драгомиру, који је после свега постао председник Румунске професионалне фудбалске лиге и на том месту био од 1996. до 2014, после ове победе било је речено да сада мора да избори и пласман у прву лигу.

Било му је запрећено искључењем из фудбала уколико не оствари тај циљ.

Успео је, али са само два бода предности над ривалом.

На основу онога што су рекли сви који су били интервјуисани за потребе овог текста, Чаушеску и није био претерано заинтересован за овај тим.

Он је само затражио од зета Барбулескуа да „припази шта ради&qуот; у Скорнићештију.

Он је био навијач Стеауе и букурештански војни тим је сматрао за потенцијалног освајача Купа шампиона.

Стеауа је то и остварила 1986, две године касније је стигла до полуфинала, а 1989. поново до финала.

Драгомир је диктатора срео само једном, за време његове посете Скорнићештију.

„Чаушеску је био у посети једној локалној фабрици, а затим је свратио у кућу председника клуба. И ја сам био позван&qуот;, присећа се Драгомир.

„Нешто пре тога, мој трогодишњи син је одбио да Чаушескуовој супрузи преда букет цвећа, јер је желео да га уместо њој да Чаушескуу.

„Када сам био позван да дођем, био сам уплашен јер сам мислио да је његова жена незадовољна због тога&qуот;.

Чаушеску је тражио од Драгомира да исприча неки виц.

О Чаушескуу лично.

Сва лица у посторији су била смркнута.

„Инсистирао је на томе&qуот;, каже насмејани Драгомир.

„Тако да сам му и испричао онај о њему, Леониду Брежњеву и Ричарду Никсону који су се нашли на истом броду.

„Током вечере, почели су расправу о томе ко је храбрији: Руси, Американци или Румуни.

„Не би ли доказао да су Руси најхрабрији, он је наредио једном од његових момака, Аљоши, да скочи са палубе, наоружан само једном сабљом.

„Аљоша је скочио у воду и донео две ајкуле, без обзира што га је тај подухват коштао једне руке.

„Затим је Никсон тражио од његовог момка, Џона, да убије три ајкуле користећи само нож. Џон је остао без руке и ноге, али је убио три ајкуле. Затим је дошао ред на Чаушескуа.

„Он је пробудио његовог момка, Булу, који је спавао: 'Ајде Була, дижи се, ево ти две бритве за бријање, донеси ми пет ајкула, молим те.

„Була је ставио прст у воду, застао и рекао: Не могу шефе, много је хладна вода.

„У том тренутку је посада брода почела да аплаудира и кличе Були на храбрости да одбије задатак, па је тако процењено да су Румуни храбрији од свих&qуот;.

Сви у соби су погледали Чаушескуа, чекајући његову реакцију.

„Његова жена Елена је прва проговорила&qуот;, каже Драгомир.

„Срам те било&qуот;, узвикнула је.

Али Чаушеску је рекао: „Браво младићу! Нико да га није пипнуо, јасно?&qуот;.

„После тога, сви су почели да тапшу и да се поново забављају&qуот;.

После промоције у виши ранг 1979, ФК Олт је у румунској првој лиги остао 10 година.

Најбољи пласман су остварили у сезони 1981/82, када су били четврти и када су замало пропустили да се квалификују у Куп УЕФА.

Некадашњи Челсијев бек Дан Петреску (1986-87), бивши нападач Вест Хема и Тотенхема Илије Думитреску и Доринел Мунтеану, играч са највише наступа у репрезентацији Румуније, играли су за Олт.

Иако је клуб имао скромне успехе, било је примамљиво играти за ФК Олт.

Током 1980-их, Румунија се суочавала са несташицом разних производа и услуга, чак и у великим градовима.

Струја, топла вода и грејање су стизали у ограниченим количинама.

Живот је био тежак чак и ако сте имали новца, јер нисте имали где да га потрошите.

Али у Скорнићештију је све изгледало другачије.

„Овде сте могли да пронађете све што сте тражили&qуот;, каже Јон Ангел, некадашњи голман ФК Олта.

„Било је меса, млека, јаја, кафе, чоколаде, Пепсија…кажем вам, било је свега. Чак су и људи из Букурешта овде долазили да купују&qуот;.

„Многи новинари који су долазили у Скорнићешти су постали моји пријатељи.

„Један од њих је имао нови аутомобил, па сам му рекао да понесе штагод му је било потребно за његову породицу. Месо, јаја, било шта, као поклон&qуот;, додаје Драгомир.

„После утакмице он је кренуо за Букурешт, баш као и ја, само пола сата касније. Успут сам наишао на велики застој у саобраћају.

„Људи су излазили из кућа и тукли се не би ли покупили смрзнуте пилиће који су лежали на путу. Било их је много расутих на друму.

„Нисам могао да схватим шта се дешава док нисам видео аутомобил у јарку поред пута. Био је то онај новинар и његова нова кола. Сво месо је завршило на улици.

„Срећом, он је био добро. Полицајци који су дошли на место несреће су желели да знају где је нашао месо. Ја сам им само рекао - Скорнићешти.

„Нису више постављали никаква питања. Само су отишли до аутомобила да виде да ли је остало нешто што би и сами могли да однесу кући&qуот;.

Пошто су освојили четврто место 1982, амбиције клуба су порасле. На већем стадиону су почели да раде 1985.

Становници кажу да је стадион требало да послужи наредних 400 година.

Али да ли је Чаушеску био поносан на тај подухват?

Према тврдњама градитеља стадиона, диктатор није ни знао да се он гради.

„Сазнао је за све тек када је конструкција била пред завршетком&qуот;, каже Михаљ, један од локалних становника који је радио на изградњи стадиона.

„Мислим да се породица плашила његове реакције.

„Једном приликом је од нас тражено да све прекријемо картонима да ништа не би приметио док је хеликоптером прелетао терен. Летео је са једним бугарским политичарем и ми смо све морали да сакријемо&qуот;.

ФК Олт није одиграо чак ни једну целу сезону на новом, модерном стадиону пре него што су отпочеле крвава револуција 1989. и драматичне промене које је она донела.

Тим је послат у нижу лигу усред сезоне.

Званично, то се десило јер власт није могла да гарантује безбедност играча и руководства тима.

Погубљење Чаушескуа је значило метак и за ФК Олт, због веза са његовом породицом.

Маријус Стан је био међу онима који су играли на новој арени пре него што се тим распао.

Он је сада технички директор клуба који се налази у четвртој румунској лиги.

Када се данас осврне око себе, више не види оно узбуђење које је тада било присутно.

„Имали смо добар тим, веома добар тим&qуот;, каже он.

„Добијали смо неке велике утакмице тада, у моје време, али само захваљујући квалитету који смо показивали на терену &qуот;.

„Нисмо се нимало мешали у политику. Мислим на играче. Покушали смо да играмо фудбал за себе и за наше породице&qуот;.

Стан се налазио на терену током последње утакмице коју је ФК Олт одиграо у првој лиги.

Играли су против Стеауе.

Извесни Георги Хаџи је дао победоносни гол за војни клуб, а утакмица је завршена великом гужвом у којој су учествовали играчи оба тима.

Напетости су биле толике да је судија одлучио да свира крај пре истека 90. минута.

У данашње време играчи из целе земље више не долазе у Скорнићешти.

Стан и председник клуба Роберт Гогот покушавају да одрже клуб са веома малим буџетом.

И да све око себе убеде да је сан о повратку на стазе славе и даље жив.

Стварност је другачија. Скорнићешти је као тим духова.

Он је и одраз свог града - ограђен венцем сивих зграда, са запуштеним старим стадионом и кућом у којој се родио Чаушеску.

Млади из града одлазе у потрази за бољим животом.

Дачија 1300, стара 60 година, симбол румунског комунистичког режима, и даље крстари улицама града.

Свет који јој је удахнуо живот је ишчезао, али време као да и даље стоји.

„Живим у Скорнићештију и поносан сам на успехе које је клуб постигао&qуот;, каже Гогот.

„Све ово радим због страсти коју носим у себи. Овде сам одрастао, а мој отац је био клупски лекар.

„Знам како сам се осећао док сам био део тима и та осећања ништа не може да ми одузме.

„Поново се надамо. Покушавамо да модернизујемо стадион. Потписаћемо нове играче и следеће сезоне ћемо се борити за улазак у виши ранг.

„Нема чега да се стидим. Срећан сам што сам присуствовао неким великим утакмицама и што сам гледао велике играче&qуот;.

Погледајте видео: Како је пао Чаушеску

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 06.18.2022)