Железница и Србија: Подземна станица Вуков споменик у Београду од велелепног до готово пустог објекта

Млада госпођица од 27 година, рођена у богатој кући, али одрастала у време кризе, доспела је у рите, јер јој никад ни динара нису давали ни за одећу, ни за шминку.

Тако у једној реченици, железничку станицу Вуков споменик у Београду 2022. описују запослени.

Смештена у строгом центру Београда, испод раскршћа Булевара краља Александра и Рузвелтове улице, била је прва подземна железничка станица у тадашњој Југославији.

Свечано је отворена у подне 7. јула 1995. године, а отварању је присуствовао тадашњи председник Србије Слободан Милошевић.

Околности су биле све само не свечане.

Рат на подручју Босне и Херцеговине и Хрватске је трајао већ три године, Савезна Република Југославија, коју су чиниле Србија и Црна Гора, била је под међународним санкцијама, а иза грађана је била најгора година инфлације.

„Станица Вуков споменик је тада заиста био врхунац технички, технолошки и саобраћајни&qуот;, каже Ненад Станисављевић за „Инфраструктура железнице Србије&qуот;.

Два дана пре 27. рођендана, у уторак станица била је затворена за путнике седам сати, јер су се поквариле покретне степенице - заштитни знак овог објекта.

Од три степенишна колосека, обично раде два - за узбрдо и низбрдо, а трећи је одавно у квару.

• Ново обећање: Метро у Београду од 2028. године
• Када су становници Србије били милионери
• Празне продавнице, инфлација и уништена привреда: три деценије од санкција Југославији

Станица некад

За њу се није штедело.

Радови су почели 1989, док је Београд био главни град Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

До завршетка радова, Југославија је, уместо шест, имала две савезне републике.

Радило се по пројекту Саобраћајног института ЦИП, а извођач радова била је компанија Енергопројект.

Према подацима ЦИП-а, у пројекат Београдског железничког чвора, чији је станица била најважнији део, уложено је 750 милиона долара из државног и градског буџета.

Колики је то био новац у доба једне од највећих криза у Србији, показује податак да је током 30 година изградње, до 2007. године у станицу Прокоп, уложено 900 милиона евра.

Ипак, за завршетак свега планираног потребно је још 350 милиона долара, наводи ЦИП.

Вуков споменик изграђен је на дубини од 40 метара испод земље, што ову станицу сврстава у ред најдубљих железничких објеката у Европи, подаци су Железница Србије.

Погледајте видео: Три занимљивости о станици Вуков споменик

Станица има неколико нивоа, један одмах како се сиђе у пролаз, затим спрат испод где се очитавају карте и где су благајна, шеф станице, полицијска станица и на најдубљем нивоу - перон.

Испод другог нивоа постоји још један, који путници не виде, али је кључан за функционисање станице - технички ниво са ког се одржавају покретне степенице и електричне инсталације.

Ту је и контролна соба за видео надзор и пожарне системе.

Површина предворја је 2.500 квадратних метара, а станица има по четири степеништа и евакуациона излаза, као и лифт за особе са тешкоћама у кретању.

„И данас је Вуков споменик један од најбезебднијих железничких објеката на мрежи српских пруга&qуот;, каже Станисављевић.

Скупоцени мермер, уметничка дела, уз тржни центар који се простире на више од 5.000 квадратних метара требало је да пруже дозу гламура људима који су тада углавном једва састављали крај с крајем.

Посебна атракција су биле покретне степенице дужине од 60 метара.

Да се стигне до доле, потребно је минут и 20 секунди.

Када се њима те 1995. возио Милошевић, пред око две хиљаде окупљених, стручњаци су му описивали појединости овог грађевинског подухвата.

Председник је тада честитао свим неимарима, јер је пројекат „наших руку дело, остварен нашим снагама&qуот;.

„Чињеница да је наша земља један овакав пројекат успешно реализовала у време и у годинама када се налазимо под потпуном међународном блокадом и досад незапамћеним притиском, доказује да то није могло да постане сметња да Београд заиста добије ту најлепшу и најмодернију подземну станицу у Европи.

„Она има не само практичан, него несумњиво и симболичан значај&qуот;, поручио је Милошевић окупљенима, сачувано је у часопису Енергопројекта.

Уз њега је тад стајао Небојша Човић, поручивши да је станица Вуков споменик део остварења беградског сна - „да сиђе на реке&qуот;.

Станица је показала да градска и републичка власт неће зауставити капиталне пројекте, каже Човић, тадашњи председник Скупштине града Београда.

„Отварање је било изванредно, све што се у граду направи је значајно за грађане у било ком периоду.

„Људи су то прихватили изванредно и комплетна јавност, наравно, да будемо реални, свака политичка структура ће то ставити у свој маркетинг, што се догађало и тада и после и данас, то је свуда у свету тако&qуот;, истиче Човић за ББЦ на српском.

Београд 1995. - комунални системи на ивици распада

Човић сматра да су ти пројекти били врло значајни за грађане Београда и да би и данас могли бити за понос.

А настали су у време кад је на свакој станици јавног превоза „била варијанта мини митинга&qуот;, јер је бар по сто људи чекало, описује.

„Комплетна градска власт се трудила да и у тако тешким временима, када су комунални системи у граду били на ивици распадања - нисте имали довољно нафте, нисте имали довољно резервних делова, ни могућност да увезете нове аутобусе, тролејбусе, трамваје - ослонимо на могућности наше привреде.

„Правили смо комбинације да од Железаре Смедерево узимамо челик и материјал, ставили смо у функцију фабрику Икарбус, односно Икарус у то време, и они су производили аутобусе&qуот;, каже Човић, тадашњи први човек Београда.

И Вуков споменик су, додаје, 95 одсто радиле домаће фирме.

Током отварања, не само да је била гужва на станици, већ и у оближњој Рузвелтовој улици.

Тада су људи имали шта и да виде - апотеку, амбуланту, пекару, кафић и читав тржни центар у власништву Дафимент банке, Дафине Милановић.

Дафимент је била једна од пропалих пирамидалних банака, које су уз подршку државног врха људе позивале да штеде, нудећи им невероватно високе камате.

Ту су тад били бутици, а у скоријем времену играонице, али су и оне углавном сада затворене.

Тај део је посебно запуштен данас.

„Направљена је изванредна станица која би требало да се уклопи у будући метро Београда.

„Међутим нико после, па чак ни власти које су дошле после 2000. није довољно пажње посветио станици Вуков споменик&qуот;, каже Небојша Човић, који је после смене власти 2000. био потпредседник републичке Владе.

У међувремену је он напустио Социјалистичку партију Србије, основао сопствену странку и постао део колације која је срушила Милошевићев режим.

„Већ тада је постојала нека врста сујете.

„Треба да схватимо, ко год дође на било коју функцију да ништа није почело, нити ће се завршити са нама, али очигледно да ту има проблема&qуот;, каже Човић за ББЦ на српском.

Није то ни „Милошевићева, ни било чија станица, већ станица свих људи који живе у Београду и који долазе у Београд&qуот;, додаје он.

Милошевић је, каже, један од ретких републичких функционера који је разумео потребе Београда, јер је каријеру почео у кабинету градоначелника Бранка Пешића.

Станица данас

Ако у станицу уђете кроз улаз од Техничких факултета, после првобитног мрака и помало устајалог ваздуха, са десне стране дочекује вас импресивни хол, у поређењу са осталим железничким станицама у Србији.

Зубу времена одолева углачани гранит предворја од светло до тамно сивог, као и уметничка дела која красе зидове.

Два кружна излаза обложена су ћириличним словима у белом мозаику, а рељеф од пода до плафона, од нерђајућег челика, стоји наспрам силаза низ степенице.

Међутим, не можете купити сендвич или флашицу воде.

Нема продавница, трафика, ни банкомата, а на благајни не продају ни карте за градски превоз, који је неопходан за кориснике БГ воза.

Док се покретним степеницама спуштам на перон, не само да ме запљускује талас хладноће, већ ми врати и ранији утисак да силазим у средиште земље које је гледано с врха само мала полукружна тачка.

Кад нема воза, не перону је пећински празно и тихо, а устајали ваздух ме чини поспаном.

Домаћини ме спроводе даље од перона, и по подземним ходницима, готово лагумима, који су слабо осветљени, мемљиви и неприступачни, јер одавно губе битку са водом.

На једном месту направили су се готово сталактити - пећински украси који висе с плафона.

Евакуациони излази постоје, мада не уливају осећај сигурности.

Напоље одатле, са перона, води лифт, прилагођен људима у колицима, који излази на Рузвелтову улицу, али је некада потребно махнути запосленима да отворе капију.

Медији су недавно објавили фотографије са других улаза у подземни пролаз где је било набацано ђубре и одакле се шири смрад.

То су улази ишарани графитима, који воде ка некадашњем тржном центру.

Из Железница Србије појашњавају да они воде рачуна о четири улаза на станицу, који јесу уредни, а да остали нису у њиховој надлежности, иако их често критикују баш због тога.

У тим ходницима, које пореде са заједничким просторијама у зградама о којма нико не брине, мирише на урин.

По врелим летњим данима то се посебно осећа, свуда између затворених, прашњавих локала.

Сређивање улаза, кречење, прање стубова почетак су великог спремања станице Вуков споменик и то прво откако је пуштена у рад.

За уређење је ове године опредељено три милиона евра, саопштили су надлежни.

„Од 1995. није било готово никаквих улагања у железничку станицу Вуков споменик.

„Захваљујући одговорном професионалном, савесном и пожртвованом раду свих људи који су у протекле три деценије радили у станици Вуков споменик она је задржала своју функционалност и у саобраћајном смислу у потпуности задовољава потребе путника&qуот;, каже Ненад Станисављевић из „Инфраструктура железнице Србије&qуот;.

Како каже, тек предстоје „озбиљни радови на реконструкцији или замени покретних степеница&qуот;.

На врху списка за поправку су и сада замандаљени тоалети.

Чак су и физички заграђени, јер их несавесни људи ипак користе, саопштила ми је полицајка из суседне станице.

Она им је писала пријаве, али оне тешко могу да спрече ширење смрада и бактерија, у којима она и колеге треба да проведу осам сати.

„Тоалети ће бити решени, ту су радови изведени, али је било неких рекламација.

„Биће урађено у наредном периоду&qуот;, каже Станисављевић.

Саобраћајно чвориште и контраст од воза

Градска железница спојила је три краја - Панчево, Ресник и Батајницу - које су се укрштале на овом месту.

Данас се од Вуковог споменика до Новог Београда стиже за десетак минута возом, а Прокоп, такозвани Београд Центар, још је ближи.

До Батајнице се стиже за 28 минута, а до Овче за 17 минута.

„Другим начинима превоза се не могу оставрити те брзине, чак ни приватним аутомобилима&qуот;, каже Станисављевић.

Ипак, нередовност полазака у протеклим годинама одвратила је Невену Бранковић од коришћења БГ воза, иако је као студенткиња из Ваљева користила његовог старијег рођака - Беовоз.

Она ради на Новом Београду и живи преко пута Карађорђевог парка, али на посао не иде БГ возом, јер су линије проређене.

„Беовоз је био довољно уредан, али и даље довољно аљкав.

„Увек препун студената, толико да се стоји у оним пролазима између вагона, до те мере да недељом и петком мислиш да нема довољно кисеоника, али срећом никад се ништа није десило&qуот;, описује Бранковић путешествије у годинама откако је уписала факултет 2007.

Док овај воз памти као скоро бесплатан превоз за студенте „заглављен у посткомунистичком периоду&qуот;, станицу Вуков споменик је доживела сасвим супротно, налик отменим подземним станицама на Западу.

Тај контраст јој је био највећи утисак.

„Станица је мени била импресивна, имала је шмек метро станице неког развијеног, богатог дела Европе.

„Увек је била јако чиста, онај мермер је одавао тај моменат грандиозности и као да не излазиш из таквог полупрљавог воза, него неког озбиљног&qуот;, описује она.

Са станице Вуков споменик није дуго путовала, али јој делује да је „ мало запуштена&qуот; и да у њој обитава супкултура гејмера и скејтера, због бројних играоница које су у тржном центру биле смештене.

„Сећам се први пут кад сам изашла то доживела као метро станицу у Прагу и да Београд има потенцијал да једног дана има метро&qуот;, каже 34-годишња Бранковић, која данас живи и ради у главном граду.

Пројектовани капацитет од 15.000 путника на сат није никад искоришћен, али је простор често био сценографија за музичке спотове народне и реп музике, међу првима у споту певачице Светлане Ражнатовић Цеце за песму Београд.

Посетиоце са Запада, пак, подсећа на совјетске метро станице, посебно месингани мурали, препричава нам Душан Веселиновић, шеф станице Вуков споменик.

„Овде долазе често филмске екипе, снимају се серије и рекламе, скоро ми је била пуна канцеларија глумаца, а долазили су и холивидски глумци, Пирс Броснан је био.

„Више им се исплати да ту дођу, прелепе ћириличне натписе, ставе њујоршке и то им буде сценографија за Њујорк&qуот;, описује Веселиновић, додајући да ни током снимања не престаје станица са радом „јер су путници на првом месту&qуот;.

Разговарамо у његовој канцеларији којом доминира намештај из деведесетих - црни дрвени сто и кожне столице са широким рукохватима и старински орман за регистраторе, са расклиманим вратанцима.

На зиду су дипломе и шематски прикази прегледа сингала, али је плафон на неким местим одваљен и вире жице.

Сећа се да је као тинејџер из Ужица долазио са фудбалским клубом у Београд, а да их је тренер доводио посебно да виде станицу Вуков споменик.

Фасцинирале су га степенице, сећа се.

Није ни слутио тад да ће једном носити плаву шапку, небо плаву кошуљу и тегет кравату, и бити први човек тог објекта.

Каже да је посао „леп, одговоран и напоран&qуот;.

„То је најрепрезентативнији железнички објекат и најбитнија станица у чвору БГ воза, али није се улагало годинама&qуот;, каже Веселиновић.

Уз улаз у канцеларију је кафић који не ради, али служи као услужни таолет запосленима.

Међутим, на стаклу је залепљено упозорење „колегама због крађе 40 чаша, шоља за кафу и пиксли&qуот;.

Да се није улагало у одржавање, замера и генерални директор Саобраћајног института ЦИП Милутин Игњатовић.

„Колико се у Србији ни у шта не улаже, ни у мостове, тунеле и друге објекте, станица Вуков споменик је добро опстала.

„Она је направљена да ничим не заостаје за било којом метро станицом у Европи у данашње време&qуот;, каже Игњатовић.

Шта даље?

Да би станица повратила стари сјај, није потребно само уложити новац, већ и повратити путнике и њихово поверење у железницу, сматрају надлежни.

„Кад људи, захваљујући целокупним пројектима модернизације схвате да и српски возови могу да буду тачни, прецизни и иду на време, они ће се аутоматски окренути и возовима градске железнице.

„Оног дана кад повећамо довољно број путника на Вуковом споменику, створиће се и већа заинтересованост привредника да кафић закупе, можда отворе трафике и да се пратећи садржаји попуне&qуот;, каже Станисављевић.

Вуков споменик станица је изгубила на значају и због тог што се смањио број возова који туда пролазе.

„Данас ту пролазе четири трасе БГ воза и неколико полазака за Вршац.

„Већ 27 година она има велики значај за растерећење градског превоза, није део метро система, али јесте била наговештај лаког, подземног превоза, то је био визионарски покушај&qуот;, описује Станисављевић.

По актуелним плановима, прва линија метроа, ако и када буде изграђен у Београду, неће туда пролазити.

Можда ће вас занимати и ова прича

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 07.07.2022)