Живот ти је као време. Падне киша, па сине сунце, стално се смењују срећа и туга

Њихове тешке судбине историографија је занемарила, а већина тих жена – испративши у рат синове, мужеве, браћу, очеве – остала је у домаћинствима да штити и чува децу и најстарије, оплакује и сахрањује страдале, да се носи са бедом која је у окупацији ломила напаћени народ. Жена Српкиња у тим ратним годинама била је темељ сваког домаћинства. На једну од њих, Златиборку Круну Никић Смиљанић о чијим чињењима готово да није било писаних трагова, сећање