PLESANJE U MRAKU

Sat otkucava šest ujutru. Novi je dan, novi početak. Nekako lenjo i tiho gazim hladne pločice pod bosim nogama. Ne očekujući ništa od prelepog jutra koje budi, niti od jutarnje tišine koja mi pomaže da izbistrim misli. Kao rukom, sneno odbacujem u stranu neki bolji, drugačiji početak. Naviknuta na letargiju života, naviknuta na zamornu svakodnevicu. Kao da je život večnost koja nesebično nudi nove šanse i mogućnosti. Zato ga trošim ne mareći previše za kraj.