Русија и Украјина: „Више не идем тамо“ - руски војници по уговору који одбијају позиве да се врате у рат

Војници по уговору који су дали отказ у руској војсци у првим месецима рата у Украјини шаљу се назад на прву линију фронта - овај пут према новом закону о мобилизацији.

Млади бивши војници беже преко границе, прихватају да служе затворске казне или одлазе у психијатријске клинике како би избегли да поново заврше на ратишту.

Они објашњавају разлоге за то за ББЦ на руском.

„По професији сам артиљеријски тобџија, тако да никад нисам лично убио никога оружјем које сам држао рукама. Мој посао изгледа овако: наводилац са двогледом ми даје координате мете, официр израчуна угао, а ја усмерим нишан и притиснем ручку.

„Није од гвожђа - није тешко. Не видим убијене људе. У артиљерији ти кажу 'мета је обрађена' и то је то&qуот;.

• Руски војници који одбијају да се боре у Украјини
• Да ли је руска мобилизација заиста делимична
• „Све се променило”: Каква је будућност Руса после одлуке о мобилизацији

Где то научиш?

- У теорији, у војсци, али ја нисам прошао такву обуку. У нашој јединици изашли смо на терен двапут за време трајања мог уговора, само да бисмо се возикали около и циљали у мету.

Али нисмо пуцали ни у шта.

Дакле, први пут кад си опалио из топа било је кад си ушао на територију Украјине?

- Да. Први пут смо запуцали надомак Буче.

Што ће рећи, први пут у животу си у рату и то је и први пут да си пуцао из топа?

- Да.

На почетку разговора, двадесетогодишњи Сергеј из Краснодара је напет и нерадо говори.

Он је у јулу дезертирао из батаљона у Попасни.

Остао је код куће неколико месеци и није разговарао ни са ким о пет месеци проведених на ратишту.

Међутим, 23. септембра добио је позив од војног тужиоца:

„Или ћеш се вратити у понедељак или идеш у затвор.&qуот;

„Нисам спреман да се вратим&qуот;, каже Сергеј.

Током пет месеци рата, „видео сам скоро све што има да се види - не могу то више да радим.&qуот;

„Нема циљева, нема плана&qуот;.

Деветнаестогодишњи Сергеј је добио позив за служење војног рока у пролеће 2021.

У августу је већ добио понуду да потпише уговор са војском.

Последњих година, Министарство одбране пребацивало је што више младих у овај облик службе.

Цифре су биле потребне за одељенске извештаје о броју професионалних војника у армији.

Крајем јануара, Сергеј и његови другови послати су у Белорусију на војну вежбу.

Најмлађи од њих имао је 18 година.

„Сазнали смо да идемо у Украјину 23. фебруара&qуот;, каже Сергеј.

Речено им је да сви иду „сем уколико неко на врху не одлучи другачије пре ноћи.&qуот;

Добили су следовање сувих оброка за три дана.

• Руско повлачење са североистока Украјине разоткрива слабости у људству и опреми
• Све грешке руске војне стратегије у Украјини
• Да ли је тенк оружје за старо гвожђе

Зар није било могуће побећи?

- Тамо нема где да се бежи.

Нико није пуцао на њих док су се возили ка Чернобиљу у тенковима који су били „у савршеном стању, угланцани и дотерани код механичара&qуот;.

Потом је, у Гостомелу, батаљон од скоро 600 људи био погођен гранатама украјинске артиљерије.

„Одједном имате пет лешева и десетине рањених, чак и војници у тенковима, гранате само прођу кроз њих. БМП-2 тенкови су танки - лако их је пробити.&qуот;

Сергеј је тога дана први пут у животу видео смрт изблиза.

Колега војник, деветнаестогодишњак, са којим је служио код Краснодара, изгубио је живот.

„Настала је паника. Ушли смо у некаква складишта у шуми. Стали смо ту, немајући другу идеју. Глупаво, нисмо знали шта да радимо. Командири исто нису знали шта да радимо.

„Командир батаљона је повикао на њих: 'Зашто ког ђавола стојите ту?!' и онда нам наредио да 'заузмемо положаје'.&qуот;

Сергејев пук је „ископао неке ровове&qуот; за себе и провео ноћ у шуми.

Према Сергеју, нису се само они тога дана нашли на удару ватре.

Украјинске снаге су „потпуно уништиле једну дивизију&qуот;, оставивши преживеле да лутају кроз шуму по ноћи „до неког места, сам ђаво зна где&qуот;.

„И тако су наши почели да пуцају на њих. А ови су кренули да вичу.&qуот;

Колико Сергеј зна, само је једна особа рањена.

Ујутро су се одвезли неколико километара до друге шуме.

У то време, Украјинци су већ бомбардовали складиште у ком се пук први пут улогорио (ББЦ је видео снимак тог напада).

Командујући официри нису имали циљеве, нису имали планове, каже Сергеј.

Није било чак ни хране - морали су да развуку суве оброке намењене за три дана.

„Нико нам није објаснио зашто нема хране. Ни наш командир ништа није јео. Што се тиче командира пука, за њега не знам.

„Али извиђачки вод је празнио све продавнице, тако да мислим да су макар они имали шта да једу.

„Испуцали би своје и вратили се опијању&qуот;.

• Остављени тенкови, нема струје, ни воде: Како изгледа Изјум после повлачења руске војске
• Победа уме да изгледа као пустош: Шта је остало од Лимана после руског повлачења

Првих дана марта, Сергејев батаљон је ушао у Бучу: „Покривали смо пешадију артиљеријском ватром&qуот;.

Заузели су положај у самом центру града, изашли из тенкова… и били погођени гранатом у првих пола сата.

„Одмах смо изгубили два заменика команданта пука, нашег командира батаљона и читаву масу војника.&qуот;

Међу мртвима је био још један Сергејев друг из Краснодара.

Кад погине командир, нови се именује међу преживелим војницима.

Али на фронту нема много људи са искуством.

Већина имају 19 или 20 година, каже Сергеј.

„Повремено бисте добили командира који је био у служби пет година. Наш командир оружја имао је 12 година службе, али никад није био у ратним дејствима, само је служио у јединици.

„Скренуо је с ума у року од недељу дана. Напио се и попео се на други спрат стамбене зграде. Граната је експлодирала негде у даљини, а он је скочио и сломио обе ноге.

„Одвели су га - нису му исплатили плату и сад је на психијатријском одељењу.&qуот;

У Бучи су војници почели да пљачкају празне домове и продавнице.

„Од самог почетка није било шта да се једе. Имали смо храну из конзерве и хлеб.&qуот;

Живели су у подрумима стамбених зграда - с једне стране су били мештани, са друге руска војска.

„Ако би мештани пришли нашим положајима, били би заробљени, саслушани и убијени на лицу места. Користили су телефоне да пошаљу наше локације украјинским оружаним снагама.

„Понекад бисте седели тамо и човек би само прошао на бициклу. Потом, минут касније, наша локација би била погођена.

„Виђали бисте свакојаке ликове - био је један човек на кваду који нас је снимао на телефону. На кациги му је писало: 'Ратник светлости' и 'Светлосни ратник' на мотору. Ухватили су га и убили на лицу места.&qуот;

Истовремено, по питању фотографија масовних гробница које су се појавиле у Бучи, Сергеј каже да је „било и намештених&qуот;.

На неким сликама он је препознао јаме које је руска војска ископала да сакрије тенк:

„На фотографији се види крст поред јаме. Али ми знамо да то нису јаме с гробовима. Само су наместили да изгледа као да има лешева унутра.&qуот;

Сергеј не објашњава контрадикцију са његовим властитим сведочанством о томе како би војници убијали све мештане за које се сумњало да помажу украјинској војсци.

Војници су много пили, каже Сергеј.

Успевали су да пронађу алкохол свуда - у домовима људи, у продавницама.

Вотка, виски, бурбон, ликери, џин, рум коњак, грапа и лоза.

Али ако би истовремено добијали координате мета, само би испузали и пуцали из својих топова док су још били пијани.

• Руски тенкиста осуђен на 10 година затвора због гађања стамбене зграде у Украјини
• Ублажена затворска казна руском војнику осуђеном за ратне злочине у Украјини
• Мајка погинулог руског војника: „Зауставите све ово и заштитите нашу децу&qуот;

Адреналин би их истрезнио?

- Не баш. Испуцали би своје и вратили се опијању.

Мирних дана, правили би властите роштиље у дворишту. Мештани им нису прилазили.

„Знали су да ако напусте подруме својих кућа, ми ћемо отворити ватру.

„То им је речено чим смо стигли у Бучу - кад смо ишли около по кућама, празнили смо оне које су припадале људима који раде за полицију, украјинску војску, људе са досијеима или са нечим на телефонима… Заправо, одводили смо све мушкарце.&qуот;

А шта су радили са женама?

- Све зависи. Ја нисам радио ништа. И моја прва батерија није радила ништа.

„Тенкови нису ни ишли&qуот;

Њихова борбена мисија била је да гранатирају Ирпин, који се налазио на пет километара од Буче.

Артиљерци су отварали ватру на град сваког дана током две недеље, а пешадија је упорно покушавала да га заузме.

„Наше трупе су имале три или четири покушаја, али нису могле да напредују више од пет стотина метара, а камоли да заузму град.

„Украјинци су имали тенкове, док су наши пешадинци били у противпешадијском возилу. Пешадијска возила не могу да пробију тенк. Сваки дан су се враћали са губицима.&qуот;

Војницима је говорено да ће им ускоро стићи замена.

„Ускоро - говорили су - стићи ће други. Заузећемо град и добићете замену. Десиће се ускоро.&qуот;

Али нико није долазио.

Деветнаестог марта, граната украјинске артиљерије погодила је руски тенк. Он је експлодирао и запалио се.

Људи су почели да паниче и пожар се проширио и на друге тенкове.

На крају су успели да се одвезу само са једним.

Шест тенкова је потпуно изгорело, присећа се Сергеј.

Све њихове ствари изгореле су заједно са возилима: од врећа за спавање до доњег рубља, баш као и панцири, шлемови и митраљези.

Нова оружја задужена су дан и по касније, а после неколико дана стигла су и два тенка.

Један је имао мењач који није могао да убаци у брзину, а други, прављен 1964, није могао да пуца.

„Није чак ни ишао - константно су морали поново да га пале на каблове са другог возила.&qуот;

Ничије личне ствари нису замењене.

Руска војска никад није заузела Ирпин.

Кад је Министарство одбране 2. априла саопштило да се трупе повлаче из правца Кијева и Чернигова, Сергејева чета се нашла на удару непријатељске ватре шест сати.

„Нису могли главу да подигну.&qуот;

Након што су чекали још сат времена, током ког се није пуцало, изашли су из подрума, испалили 28 граната на Украјинце и вратили се.

Скоро сви тенкови су били уништени.

Четрдесет војника је било приморано да залепи панцире за три преостала тенка и возе се на њему.

„Они сви имају само 19 година. И сад су нестали у акцији&qуот;

Сергејев пук се вратио у Русију преко Белорусије.

Кад су стигли до прве успутне станице, ту су већ биле две чете, свака са по 90 војника, који су желели да напусте ратиште.

Али пошто их је командујући официр убедио да ће завршити у затвору ако то учине, остали су у батаљону.

У Белгороду, провели су две недеље у логору у шуми, возећи камион камаз у град да купе храну, будући да „нису били ни прехрањивани, није било ни следовања сувог оброка.&qуот;

Тад је Сергеј написао два писма са оставком и писмо повлачења из специјалне операције, али „ништа се није десило, ионако писма нигде нису доспела&qуот;.

„Дали смо их командиру пука, а он их није чак ни прочитао.&qуот;

Војник по уговору из другог батаљона, деветнаестогодишњи Антон из Иванова, рекао је за ББЦ да су у мају он и његови пријатељи добили претње од командира „војним судом, малтретирали су нас и викали на нас да ћемо бити упуцани у леђа ако се окренемо и одемо&qуот;.

„Али неки момци су ипак отишли, тек тако, а да нису ни поднели званичну оставку. Само су положили оружје и отишли док су били у патроли. Људи су стално одлазили.

„Једном приликом је дао оставку читав батаљон везе. Било их је између 60 и 80. Дошло је до тога да су желели да одведу командира у Иваново у лисицама.&qуот;

„Знате, било је момака тамо који су били фанатици, који су својевољно потписали уговоре на један месец, на три месеца.

„Они би одлазили у битку са нама, ишли би у јуриш, потом би се окретали на бојишту, полагали оружје и одлазили, говорећи да им је доста. На крају смо и ми нашли превоз одатле.&qуот;

• Русија отвара регрутни центар на граници са Грузијом, хиљаде људи беже од мобилизације
• Бекство из Русије у Београд због мобилизације: Кирилова прича

Шта се десило? Зашто?

- Знате… губици су били превелики. У мају, за многе батаљоне била је добра ствар ако им је остало 10 људи. То утиче и на ваше ментално стање. Чим сам почео да пуцам на људе схватио сам да је то… тешко…&qуот;

„А чак ни не пошаљу кући момке који су погинули. Сахране их ту на лицу места преда мном. Они једва да ураде Карго 200 [шифра за војне жртве]. Нарочито кад је температура близу 40 степени.

„Тела само моментално иструну. И не кажу родитељима ништа, само напишу „нестао у акцији&qуот;.

Било је много момака чији су уговори истицали за месец или два.

Они су сви имали 19 или 20 година.

И сада се воде као нестали у акцији.

За родитеље, они су само нестали.

На путу кући видели смо људе на граници који су једва чекали да пођу у борбу. Али они не знају шта то значи.

На вестима им се све сервира другачије.

• Мистерија погинулих руских генерала у Украјини
• Мајке морнара са крстарице Москва: Где да тражимо синове
• „Њихови војници им не требају&qуот;: Пронађена тела мртвих руских бораца близу Кијева

Ти си снајпериста. Кажеш да си провео две недеље у рату и учествовао у три војне акције. Јеси ли пребројао колико си људи убио?

- Немате времена да бројите.

„Била је 21 кућа у селу. Требало нам је недељу и по дана да га заузмемо&qуот;

Сергеј је поново послат у Украјину средином априла.

На путу до границе, покварио се наизглед нови тенк - мотор му се прегревао и до 120 степени на свака три километра.

„Не можете да путујете тако нечим. Морали смо стално да стајемо и чекамо да се охлади. Требало им је 12 дана да га поправе.

„А онда, чим је сишао са камаза који је допремао опрему на границу са Украјином, прешли смо границу на њему, и поново се прегрејао после пет километара.

„Однели су га у Луганск на поправку, али ни тамо нису могли да га поправе.&qуот;

Све то време, каже Сергеј, размишљао је како да побегне.

„Моја прва мисао свако јутро кад бих се пробудио била је да желим да одустанем.&qуот;

Али на крају се нашао у „буканки&qуот; (стари минибус из совјетског доба), без тенка, на путу до фронта где је служио као други топџија за нову екипу.

Сергеј је доведен на обод Изјума.

„Али наш пук га није заузео. Само смо стајали тамо месец дана а да ниједном нисмо запуцали из артиљерије.

„Подмазивали бисмо тенкове и копали ровове. Ноћу смо ишли у патролу. Макар су нам тамо доносили храну.&qуот;

Одреди које су ушли у Изјум почетком априла открили су да сада не могу да оду одатле.

„Имају оне џавелине, знате. Посада тенка би нам причала како покренете мотор, у нади да ћете отићи одатле, кад одједном ка вама лети ракета из џавелина.&qуот;

Џавелин је амерички преносиви противтенковски ракетни систем који САД шаље украјинским оружаним снагама.

Са његовог положаја код Изјума, Сергеј је послат на 20 километара од Лисичанска да заузме мост чијег имена више не може да се сети.

Украјинске трупе су стајале на брду и испаљивале гранате да би спречиле изградњу понтона.

„И онда смо и ми само стајали. Нисмо пуцали. Не знам зашто. Али тенкови који би полазили ка реци са намером да их пређу на понтону, никад се одатле нису вратили.&qуот;

Свуда около и дуж тих путева била је шума. У априлу ју је артиљерија сравнила са земљом, каже Сергеј.

Сергејев пук се преселио у правцу Лисичанска.

Кад су стигли тамо, речено им је да заузму село Берестово, које се налази на друму и одатле је био добар поглед на оближње шуме.

„Двадесет и једна кућа. Требало нам је недељу и по дана да заузмемо село.&qуот;

Током једног од напада, граната се заглавила у руском тенку, експлодиравши у цеви.

„Читава купола је експлодирала. Сви који су били унутра или су стајали по страни су изгорели.&qуот;

Сергеј објашњава ову несрећу чињеницом да су гранате биле нова врста термобаричких пројектила.

„Нико није имао појма како да ради са њима. Малтене нису биле коришћени и људи нису знали да рукују њима.&qуот;

Прошириле су се гласине да су у Лисичанску три украјинска пука од хиљаду и по војника, са додатних пет хиљада војника у фабрици надомак града.

„У том тренутку нас је већ било веома мало. Два пука су била спојена у један, али то ништа није помогло, пошто је број преосталих људи био око 300. И скоро нико није био старији од 20 година.&qуот;

У то време, присећа се Сергеј, од 600 људи у његовом батаљону који је прешао из Белорусије у фебруару, остала је само једна чета од 90 људи.

Још један војник под уговором, Антон, описује како је видео „десетак рањених и десетак убијених&qуот; у свакој краткој војној акцији у којој је учествовао.

И Антон из Иванова и Сергеј из Краснодара тврде да је украјинска артиљеријска дивизија „два до четири пута дневно&qуот; користила касетне и фосфорне бомбе, које су забрањене Женевском конвенцијом.

ББЦ има снимак једног од тих напада, који подсећа на светлуцање ватромета, али у ратним условима уреднички тим не може ни да потврди ни да оповргне аутентичност снимка.

Руска дивизија војника под уговором такође је имала касетне бомбе, потврђује Антон, које су испаљивали „само као одговор&qуот;.

Сергеј каже да им „није било дозвољено да користе то оружје&qуот;.

Хјуман рајтс воч је известио да су и Русија и Украјина користиле касетне бомбе у рату.

ББЦ је такође нашао доказе да су Руси користили касетне бомбе.

• Шеф руске плаћеничке групе Вагнер: „Или ће да ратују затвореници или ваша деца&qуот;
• Ратни заробљеник кога је Русија ослободила „третиран горе него пас“

„Или идеш у затвор или се враћаш&qуот;

У јулу је Сергејев пук премештен у Попасну „град у рушевинама, који су уништиле обе стране, где су бомбе украјинских оружаних снага падале сваки дан&qуот; и он је побегао одатле.

Предао је оружје командиру и отишао. Седморица других из различитих градова побегли су с њим.

Десетог јула, на граничном прелазу Првомајск, питали су поручника граничне патроле:

„Отишли смо из рата, шта да радимо?&qуот;

Према Сергеју, поручник је одговорио: „Нисте једини - виђам их стотину дневно. Доћи ће сада камаз да вас покупи и одвешће вас до ФСБ-ове станице за саслушање.&qуот;

Војници под уговором дуго нису били саслушани, каже Сергеј.

Али јесу изазвали изненађење причама о томе како гину људи.

„Овде кажу да нема много губитака&qуот;, слегнули су раменима испитивачи.

Сергеј је покупљен пријатељевим колима у Каменск-Шактинском.

Није се придружио властитој јединици.

За пет месеци рата, примио је око 700.000 рубаља - отприлике 140.000 рубаља месечно.

Неколико недеља касније, Сергеј је позван у командирову канцеларију на саслушање.

„Питали су ме кад сам напустио ратну зону и зашто. Рекао сам им да ми је било доста и показао сам им снимак наше разорене дивизије у Бучи, спаљене до темеља.&qуот;

ББЦ је видео тај снимак.

Војник по уговору је био пуштен.

Двадесет трећег септембра, Сергеја је још једном позвао војни тужилац.

У његовој јединици, добио је упут за здравствени преглед и речено му је:

„Имаш две опције. Или идеш у затвор или се враћаш.&qуот;

Тобџија је провео три дана играјући видео игре (он воли хорор), пре него што је одлучио да не иде никуда.

Разговарао је са адвокатом и сада мора да се одлучи између две опције: или да пристане на условну затворску казну зато што је раскинуо уговор и није се одазвао на мобилизацију или да се позове на психијатријски извештај кад буде отишао у војни регрутни центар.

Један други војник по уговору Сергеј Боков из Уралске области, који је у мају говорио за ББЦ о неуспешном продору ка Кијеву, успео је да отпутује у Казахстан и планира да се пријави за хуманитарну визу за Немачку.

Двадесет петог септембра, Антон из Иванова још једном се упутио на фронт.

---

Погледајте видео

---

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 10.11.2022)