Film i Srbija: Preminuo Mladomir Puriša Đorđević, reditelj koji se nikada nije penzionisao

Mladomir Puriša Đorđević, autor kultnih i nagrađivanih ostvarenja jugoslovenske i srpske kinematografije, preminuo je u 98. godini posle kratke i teške bolesti.

BBC News 23.11.2022

Mladomir Puriša Đorđević, autor kultnih i nagrađivanih ostvarenja jugoslovenske i srpske kinematografije, preminuo je u 98. godini posle kratke i teške bolesti, javio je RTS.

Prešao je put od novinara, režisera, scenariste i pisca, a za njegova dela je dobijao nagrade od Venecije, Moskve do Rio de Žaneira.

Đorđevićev kolega, Goran Marković, opisuje ga kao borca i inovatora.

„On je bio poetičan čovek, a njegovi filmovi, čak i kada su se dešavali za vreme rata, bili su sve sem ratni.

„To su bili antiratni filmovi i poetske priče", kaže Marković za BBC na srpskom.

Snimio je oko 50 kratkih i 20 dugometražnih filmova, a iza sebe je ostavio i deset romana.

Partizan i reditelj

Rođen je 1924. godine u Čačku, a mladost mu je bila obeležena ratom.

Pre Drugog svetskog rata je bio član Saveza komunističke omladine Jugoslavije, a kasnije je stupio u partizane.

Tada je bio zarobljen i poslat u Zavod za prinudno vaspitanje omladine u Smederevskoj Palanci.

Marković ističe da je Đorđević već tada bio borac, a da je takav bio i posle tokom života, ali i kao reditelj.

„Nije se ničega bojao, a najmanje se plašio neuspeha", navodi.

Po završetku rata, počeo je da radi kao novinar za list Politika, 1946. godine.

Godinu dana kasnije je postao urednik Filmskih novosti, da bi potom počeo da režira dokumentarne filmove.

Prvi film je snimio 1953. godine, a nikad se nije penzionisao.

Pre nekoliko meseci je počeo da režira ekranizaciju romana Usta puna zemlje, što će ostati njegovo nedovršeno delo.

Ostao je upamćen po filmovima San (1966), Jutro (1967) i Podne (1968).

Njegova poslednja knjiga Uliks, objavljena je prošle zime.

Marković navodi da je Đorđević snimio nekoliko vrlo značajnih i nekoliko vrlo slabih filmova, ali da nikada nije klonuo duhom.

„Bio je veoma srčan čovek.

„Živeo je skoro sto godina, bavio se jednim od najstresnijih poslova koji postoje i preživeo Drugi svetski rat - to mogu samo izuzetno jaki ljudi", kaže Marković.

Opisuje ga kao inovatora.

„Iako je bio deo vladajućeg sloja u tadašnjoj Jugoslaviji, pravio je velike eksperimente i vrlo lepo se igrao sa filmom.

„Nije bio neko ko bi išao na sigurno i snimao nekakve državne filmove koji bi slavili partizane", navodi.

Dodaje da je u jednom periodu bio jedan od najpoznatijih i najcenjenijih reditelja.

„Njegov individualizam je ohrabrio mnoge ljude da se bave filmom onako kako sami misle da treba - da ne podležu modi, trendovima, a pogotovo ne političkim pritiscima", kaže Marković.

Ipak, ističe da se ne može reči da je bio disident.

„Uvek je pripadao establišmentu na vlasti, ali je do te mere bio slobodan i duhovit da to nije smetalo", navodi.

U njegovim filmovima su debitovali mnogi poznati glumci, od Mije Aleksića, Nede Arnerić, Draga Čume, Ljubice Ković do Pepi Laković i Jelene Žigon.

Marković posebno izdvaja da je Đorđević uvek bio okružen mlađim ljudima.

„Sećam se da sam kao student režije dolazio na Filmski festival u Puli gde je Đorđević uglavnom okupljao mlade sineaste.

„Bio je centar oko koga su se okupljali ljudi", priseća se Marković.

Dodaje da je njegov kolega „Purke bio jako duhovit".

„Voleo je život i bio je okružen lepim ženama.

„Nije štedeo ni život ni hrabrost, išao je do kraja", zaključuje Marković.

Đorđević se 1960. godine oženio jednom od najpoznatijih jugoslovenskih glumica Milenom Dravić i kasnije razveo.

Opisivao ju je kao njegovu najveću ljubav.

„Ona je u to vreme bila velika zvezda, išli smo iz filma u film.

„Ali kad sam primetio da joj smetam i da po mnogo čemu nisam čovek za nju, prijateljski smo se razveli", ispričao je Đorđević u intervjuu za Politiku.

Iz drugog braka ima ćerku Lidiju.

Mnogobrojna priznanja

Već 1967. godine je dobio nagradu Zlatna arena na Pulskom filmskom festivalu, najprestižnijem u bivšoj Jugoslaviji, za režiju filma Jutro.

Ostvarenje Tango je tužna misao koja se pleše, donela mu je nagradu na Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji 1997. godine.

Udruženje filmskih kritičara FIPRESCI Srbija dodelilo mu je nagradu za životno delo 2012. godine.

Prethodno nosilac ordena Vuka Karadžića, 2016. godine je odlikovan Sretenjskim ordenom drugog stepena za naročite zasluge u oblasti filmske umetnosti.

Reagovanja

U telegramu saučešča porodici preminulog reditelja, ministarka kulture Maja Gojković napisala je da su Đorđevićeva ostvarenja, koja danas predstavljaju klasike i kultna ostvarenja, „ostavila blistav trag u istoriji srpske kinematografije i definisala okvire više žanrova".

„Đorđević nije bio prepoznatljiv samo po umetničkom i filmskom stvaralaštvu, već ćemo ga pamtiti i po srdačnosti i vedrini kojom je plenio", navela je ona.

Mnogi su se oprostili od čuvenog reditelja i na društvenim mrežama.