Слободан Тишма, књижевност и музика: Од провокатора у уметности, предводника новоталасних бендова до добитника НИН-ове награде

Новосадски лауреат НИН-ове награде 2011. године, у младости је био један од пионира ране концептуалне уметности у Југославији и члан култних новоталасних група Ла страда и Луна.

BBC News 13.01.2023 | Немања Митровић - ББЦ новинар

Нови Сад има „малог&qуот; и „великог&qуот; Тишму.

Поред списатељског позива, презимењацима је заједничко и што су добитници престижне НИН-ове књижевне награде, па можда зато суграђани млађег Слободана годинама бркају са колегом Александром, аутором више романа о ратном и послератном Новом Саду, који је преминуо пре 20 година.

„Неки младић ми је пре неколико година у Српском народном позоришту пришао и питао да му потпишем његов примерак моје књиге, а потом донео Вере и завере.

„Укапирао сам да у ствари ни не зна ко сам, али сам га питао за име и потписао се као аутор романа - Александар Тишма, а он сав задовољан отишао&qуот;, осмехујући се говори 76-годишњи писац за ББЦ на српском.

Међутим, данас препознатљиво име у пољу културе и уметности, Слободан Тишма је изградио и мимо књижевности.

Био је један од пионира ране концептуалне уметности у Југославији, крајем 1960-их, када власт и културна елита нису на овај вид стваралаштва гледали благонаклоно, уређивао је студенски часопис Индекс и књижевни програм на чувеној Трибини младих у Новом Саду.

А запажену улогу је током осамдесетих имао и на југословенској новоталасној сцени свирајући и певајући у култним домаћим саставима Ла страда и Луна.

Писању се вратио почетком наредне деценије, усредсредивши се прво на поезију, а затим и прозу.

НИН-ову награду, једно од најважнијих књижевних признања на овим просторима, добио је у јануару 2012. за дело Бернардијева соба.

Његов прошлогодишњи роман Живот песника: политикал нигредо, део трилогије Астал тиш, риба фриш, који представља својеврсну аутобиографију новосадског аутора, ушао је у ужи избор за ово престижно признање.

Мали Тишма из Павлове улице

Лаганим кораком, пењући се степеницама које крцкају, у тегет-сивом капуту, са маском и наочарама за сунце на лицу, на први спрат једне књижаре-кафића у центру Новог Сада, стиже Слободан Тишма.

Седа на кауч, на безбедну удаљеност, и за почетак крај себе одлаже само зимску капу.

„Да ли можеш да пређеш на другу страну, пошто не чујем добро на лево уво, то ми је последица короне?&qуот;, пристојно пита писац, док му маска и даље стоји на лицу.

Ни наочаре за сунце не скида, али не оне препознатљиве са ружичастим ромбоидним стаклима, ручне израде, које је годинама носио, пошто су летос, на истом овом месту, нестале.

„Немам воље да их поново правим, ове кинеске сам купио за 1.500 динара, али су ми мало гломазне&qуот;, додаје 76-годишњи писац, осмехујући се.

Иако је рођен у Старој Пазови, а прве године живота провео у Београду, Слободан Тишма се крајем 1940-их са породицом преселио двестотинак метара даље - у улицу Павла Папа.

„У то доба је све изгледало другачије&qуот;, истиче Тишма.

Многе од тих промена које су задесиле војвођанску престоницу књижевник је описао у најновијем роману, али и бројне друге ситуације које су га у детињству, младости и касније кроз живот пратиле.

„То је Нови Сад који је био живописан, аутентичан градић од неких стотинак хиљада становника.

„Мислим да је тај шмек нестао и претворио се у средњоевропски град од 300.000 - 400.000 људи&qуот;, додаје писац, сада већ без маске и наочара на лицу.

Тишма је као школарац и студент био сведок урбанистичке метаморфозе града, када су по центру пробијани булевари дуж којих су почеле да ничу вишеспратнице различитих намена.

А сећа се и трамваја, челичних грдосија који су јездили градским улицама све до укидања линија крајем 1950-их.

„Он има тај звук града - клинг, кланг, чују се шине како зује... И то је нестало, увели су аутобусе који су неприметни, бешумни&qуот;, наглашава.

Међутим, центар града и Павлову улицу Тишма ће памтити и по насиљу, како вршњачком, тако и породичном.

Док се као мали играо стално је, каже, слушао „плач и вриску деце и жена које мужеви туку&qуот;, а једном приликом је присуствовао и трауматичној сцени када је његов отац у аутомобилу ударио мајку.

„Такви су очеви сви били - ауторитарни и заштитници, али са друге стране и те како су умели да распале шамарчину.

„Али не могу да кажем да нас отац није волео, све би урадио за нас и живели смо боговски од његове велике плате&qуот;, додаје Тишма.

Његов отац, тадашњи председник Привредног суда у Новом Саду, био је љубитељ опере, те је сина неретко водио на представе у позориште.

Пошто је одрастао у центру, млади Тишма је био окружен и биоскопима које је често посећивао и тамо уживао гледајући филмове.

Тадашњи Нови Сад био је плодно тло за развој занимљиве културне сцене, којој ће се током студија прикључити и новосадски писац.

„Život pesnika: politikal nigredo" — Најновији Тишмин роман „Живот песника: политикал нигредо&qуот;, ушао је у ужи избор за овогодишњу НИН-ову награду

Од јутра до сутра на Трибини младих

Иако су темељи постављени раније, „доминација уметности&qуот; у Новом Саду наступила је 1960-их, сматра Тишма.

Велике заслуге за то, додаје, припадају првенствено истакнутом песнику Мирославу Мики Антићу, аутору чувеног и често рецитованог Плавог чуперка из школских читанки, књижевнику Александру Тишми и вајару Јовану Солдатовићу, као и дешавањима унутар Матице српске, најстарије овдашње културно-научне институције.

Упориште културе и место дијалога била је тада и Трибина младих, данашњи Културни центар Новог Сада, основана 1954. услед промене политичког курса државе који је, између осталог, подразумевао и „демократизацију друштва и отварање ка западу&qуот;.

До таквог заокрета дошло је после раскола између југословенског председника Јосипа Броза Тита и совјетског лидера Јосифа Стаљина јуна 1948, што је непосредно довело и до помака у сферама културе и уметности.

У такву инспиративну средину, крајем 1960-их, на место уредника усменог књижевног програма Трибине младих долази Слободан Тишма.

Тамо га је довела главна и одговорна уредница, списатељица Јудита Шалго која је нове колеге подстицала да пласирају различите уметничке садржаје.

Док је као студент књижевности уређивао лист Индекс, Тишма се заинтересовао и за концептуалну уметност.

То је врста уметности где је концепт, односно идеја која стоји иза уметничког дела, важнија од његових формалних и визуелних компоненти.

Информације о концептуалној уметности је, каже, добијао преко Трећег програма Радио Београда, а највећи утицај на њега по овом питању извршили су Богданка и Дејан Познановић, брачни пар уредника у области културе и уметности, који су долазили на Трибину младих и преносили знање на њега и друге колеге.

Трибина младих се њиховим доласком претворила у својеврсну комуну где су безмало живели, јели и спавали.

Простор је био отворен 24 сата, па је редовно организован и ноћни програм, а велики број људи привлачиле су и пројекције филмова и игране представе.

„Постојао је и такозвани 'леви хол' где се слушао авангардни џез, све је било у црно офарбано, а по поду просуте велике цераде испуњене материјалом и онда се на томе лежало, није се седело&qуот;, каже Тишма.

Повезали су се и са чувеном групом ОХО из Словеније, којима су организовали изложбе у Новом Саду, а и одлазили им у госте.

Група Код: Под репресијом власти и претњама уметника

Прича се додатно радикализовала у пролеће 1970. године када је основана група Код, коју су, поред Тишме, чинили и Мирослав Мандић, Славко Богдановић, Мирко Радојичић, а касније и Пеђа Вранешевић, Јанез Коцијанчић, Бранко Андрић и Ференц Киш.

Снажан одјек имали су њихови први пројекти попут Коцке - беле конструкције од металних шипки коју су најлоном подизали у католичкој порти испред Трибине младих, и концептуалног рада Море-антиморе, када су Тишма и Мандић изговарали ове речи окренути један наспрам другог.

Реакције на стваралаштво младих концептуалиста биле су различите - неки су их подржавали, али већина новосадских угледних уметника била је изричито против таквог вида изражавања.

„Вајар Јова Солдатовић нам је чак претио физичким обрачуном.

„Његови студенти су долазили да нам прете да ће нас тући, пошто је он сматрао да су то глупости, да то није никаква уметност&qуот;, тврди Тишма.

Он сматра да је њихова концептуална уметност наишла на отпор, јер је била другачија и као таква „угрожавала позиције умерених модерниста&qуот;.

„Ја сам то звао патетична модерност - бићемо модерни, али нећемо претеривати.

„То је била и партијска доктрина, одрекли су се соцреализма, окренули су се модерној уметности, али са мером&qуот;, помало срдито одговара Тишма заваљен у тросед.

Такав приступ, додаје, није добар јер уметност „мора бити слободна&qуот; и не треба се спутавати.

„Не смемо да постављамо никакве границе у уметности, ако нешто радимо, онда идемо до краја - до даске!&qуот;

Почетак краја за контроверзну уметност, како су је многи тада видели, групе Код, наступио је на првом Међународном филмском фестивалу (ФЕСТ) јануара 1971, где су се Новосађани појавили захваљујући југословенском редитељу Душану Макавејеву.

Пажњу су привукли радом Платно, огромном врећом величине десет са десет метара у холу Дома синдиката у коју су ушли док се одвијала пројекција филмова.

„Изгледало је као нека планина, па када је публика изашла, одједном су видели да је тај амбијент измењен&qуот;, објашњава Тишма.

Доспели су и на Трећи програм Телевизије Београд, али су реакције углавном биле осуђујуће уз коментаре да су се вероватно „скинули голи и ушли у врећу&qуот;, што није била истина, додаје писац.

Међутим, далеко већу буку подигла је Закуска нових уметности, догађај на коме су новосадски концептуалисти учествовали као група Фебруар.

Манифестација се одржала у холу београдског Дома омладине, где је, између осталог, био изложен и Аутопортрет, „провокативан и шокантан рад&qуот; Мирослава Мандића.

„То је био велики картон измазан фекалијама, косом, ноктима, мокраћом, разним телесним излучевинама, изложен као аутопортрет, који је јако осуђен&qуот;, истиче Тишма.

Уследила је репресија покрајинских власти и државних органа над групом Код, што је довело до затварања Мирослава Мандића и Славка Богдановића и гашењем покрета током 1971. године.

„Њима је било у интересу да осуде двојицу чланова да би нас на неки начин опоменули, нису проширили и почели све да нас хапсе јер би то била велика фрка&qуот;, наводи Тишма кога држава није теретила.

Обрачун са уметницима дешавао се пред смену људи на челу Савеза комуниста Србије, под оптужбом за либерализам.

Тадашње руководство које су, између осталих, чинили и Марко Никезић, Латинка Перовић и Мирко Чанадановић, називало их је, парадоксално, анархистима што није била истина, тврди Тишма.

„Уметност је била наше опредељење&qуот;, каже писац.

На лечењу код Владете Јеротића

Под претњама и притиском новосадских културних делатника, Тишма се на јесен 1970. склонио у Београд, где је поново уписао књижевност на Филолошком факултету.

Динамичан живот у Новом Саду заменио је, иронично, рутинском свакодневицом, која се састојала од одласка на факултет и у кафану, уз дуге шетње по Дорћолу где је живео.

„Осећао сам тај шмек града, што у Новом Саду нисам, био сам на десетом небу и јако ми је то пријало&qуот;, додаје Тишма.

Свакодневно је, каже, пушио и хашиш, врсту дроге која се добија од смоле индијске конопље, а куповао ју је у центру Београда, на Тргу републике од једног хипика.

А онда је једног дана пробао и опијум.

„То је јако лоше испало, имао сам стравичне халуцинације, лудила и уплашио сам се ужасно&qуот;, присећа се Тишма.

Пушење опијума било је вероватно окидач за озбиљне психичке проблеме који су уследили, па је његов отац преко везе обезбедио сину лечење код чувеног неуропсихијатра и психотерапеута Владете Јеротића који је радио у болници „Драгиша Мишовић&qуот; на београдском Дедињу.

Каже да је „било добро што је ступио у контакт са њим&qуот;, јер Јеротић није био „ригидни психијатар који нема појма, већ је пратио развој медицине и науке&qуот;.

„Он је мене симпатисао као једног младог талентованог човека, али имао је лоше мишљење о мојој уметности и сматрао је да не треба тиме да се бавим.

„Није ме подстицао, али је био доста добронамеран према мени&qуот;, наглашава Тишма.

Једном је шетајући болничким ходницима кроз одшкринута врата видео место где се пацијенту давала, тада уобичајена, терапија електрошоковима, на коју није пристао, а што га је подсетило на електричну столицу за извршење смртне казне, чему се такође изразито противио.

Напослетку се успешно излечио и вратио у Нови Сад.

Ћошкарење као невидљива уметност

По повратку у Нови Сад, Тишма се придружио урбаној комуни у Теслиној 18, где је у једноспратној згради живело неколико његових пријатеља уметника.

Живот у комуни функционисао је по принципу - од сваког према способностима, свакоме према потребама.

Заједно су јели и делили све, па и превозно средство - бицикл.

„Ко први дође до њега његов је, а после гледај шта ћеш&qуот;, осмехујући се говори Тишма.

У градској комуни је провео две године, после чега се вратио код родитеља на Лиман, „космополитски простор светлости&qуот;, крај Дунава.

Тамо је са другом Чедом Дрчом наставио да се бави такозваном „невидљивом уметношћу&qуот;, која „нема тенденцију да пласира поруку и оствари било какав контакт са публиком&qуот;.

Окупљали су се испред самопослуге на Лиману 1, где су настајале фотографије које нигде нису објављене, и ноћу код апотеке на Лиману 2 са пројектом „невидљиви бенд&qуот;.

Током 1977. Тишма је објавио циклус песама „Врт као то&qуот; у Летопису Матице српске, дуговечном књижевном часопису ове институције, које су настале док је био уредник у Индексу и на Трибини младих.

„Боље да носим кратку косу&qуот;

Док са звучника допиру песме енглеског извођача Дејвида Боувија, Тимша почиње причу о томе како се заљубио у панк музику када је у аутомобилу марке мини морис, који му је отац купио, са радија кренула песма Претти Вацант британског састава Секс Пистолс.

„Откачио сам и схватио да је то тај сензибилитет&qуот;, радосно објашњава Тишма, који је убрзо потом ошишао дугачку косу и панталоне - звонарице одложио у ормар.

Концерти британске групе Стренглерс (Тхе Странглерс) у Загребу септембра 1978. и словеначког Булдожера у Новом Саду крајем исте године биле су преломне тачке да новосадски хипијанер крене музичким путевима новог таласа, који ће ускоро поплавити југословенску сцену.

„Тада сам схватио да је у ствари та позиција песника као класичног усамљеника који пише поезију и објављује књиге превазиђена и да се тај лирски дискурс сели у рокенрол, што је апсолутно истина - прави песници су највећи рок извођачи&qуот;, додаје.

Прве новоталасне песме настале су у његовој соби, на акустичној гитари коју је позајмио од колеге уметника и саборца из групе Код - Мирослава Мандића.

После рокенрол излета са групама Тиле и четири богаља, Пингвини и Златни акорди из шездесетих, Тишма је коначно оформио и први новоталасни бенд - Ла страду, где се, поред гитаре, латио и микрофона.

Међутим, прва фаза ове групе назване по филму италијанског редитеља Федерика Фелинија била је кратког даха, што га није омело да 1981. даљи музички ангажман настави као певач у култном југословенском дарквејв - гот рок бенду Луна.

Луна: Фалширање, свађе у бенду и култна плоча

Луну су, поред Тишме, чинили млади, школовани музичари Иван Феце Фирчи на бубњевима, који је раније свирао са Тишмом у Ла стради, бивши гитариста панк састава Пекиншка патка Зоран Булатовић Бале и клавијатуристкиња Јасмина Мина Митрушић.

Песме су углавном правили на дугим пробама тако што „Фирчи да ритам&qуот;, Тишма „певуши неку мелодију, а Бале дода нешто и то се мало помало уклопи&qуот;.

Први демо снимак су Бале и Фирчи, пре наступа у Загребу у јесен 1983, однели у чувену издавачку кућу Југотон, али су га уредници одбили.

У склопу исте турнеје, Луна је наступила и у Ријеци где им је пришао Марко Брецељ, певач и оснивач култне југословенске групе Булдожер.

Понудио је да њихове демо снимке однесе Борису Белеу, колеги из бенда и музичком уреднику дискографске куће Хелидон из Марибора, који ће им на крају и издати први и једини студијски албум Нестварне ствари.

Албум је сниман у београдском студију Акваријус, под супервизијом тонца Ђорђа Петровића и продуцента Саше Хабића.

Тишма каже да је то била најбоља екипа коју си тада „могао да имаш за снимање&qуот;, али да је постојало извесно „неразумевање&qуот; због чега је Лунин звук „на неки начин ушушкан&qуот;, а „енергија коју су имали угашена&qуот;.

Снимање је текло глатко за инструментални део бенда, али када је на ред дошао Тишма, једини члан групе без формалног музичког образовања, ствари су кренуле низбрдо.

Пре њега је у истом студију вокале снимио Масимо Савић за његов рок састав Доријан Греј.

„Каже мени Саша Хабић: 'Имао сам сад једног из Загреба, певач је лудило', а ја се мислим 'тешко мени', јер знам како фалширам и колико немам појма&qуот;, истиче Тишма.

Напослетку су се он и Бале жестоко посвађали.

Талентовани гитариста је хтео да узме снимљени материјал, док је Тишма на то изјавио: „Само преко мене мртвог&qуот;.

Последњу реч имао је ипак Ратко Остојић из студија Акваријус који је траке закључао у ормар и предао их Борису Белеу када је дошао по њих.

Албум је објављен 1984. године, али су се музичари, тако посвађани, разишли.

Тишма каже да је клавијатуристкиња Мина наставила са њим да свира у Ла стради, док су Бале и Фирчи продужили са Луном у Њујорку где су се преселили.

Поново су се окупили после 20 година, пошто је Фирчи након вишемесечног наговарања убедио Тишму да пристане, како би свирали на Егзит фестивалу 2004.

Одржали су још два концерта у Београду и Новом Саду 2017.

Тада је објављена и књига о групи Огледала Луне аутора Предрага Поповића, Саше Ракезића и Горана Тарлаћа.

Три године касније албум Нестварне ствари, за који иначе постоји и верзија отпевана на енглеском језику, реиздао је Шарени дућан из Хрватске.

Повратак Ла страде на новоталасно панонско острво

Иако је Нови Сад имао један од првих панк састава у Југославији - Пекиншку патку, пионире ска музике Контраритам, па и један од првих женских бендова - Боје, тамошња музичка сцена је средином 1980-их деловала прилично затворено и изоловано.

Док су, на пример, бројни југословенски бендови свирали на међуградским фестивалима попут „Поздрав из Београда и Загреба&qуот;, чинило се да су новосадске групе остале усамљене и насукане на новоталасном острву у Панонској низији.

„Главни проблем је био што је Нови Сад мали град и нисмо имали дискографску кућу, као што је Београд имао ПГП, а Загреб Југотон&qуот;, сматра Тишма.

Тек у другој половини осамдесетих Нови Сад добија „М продукцију&qуот;, издавача који је објавио једини албум Ла страде 1987.

Тишма овим материјалом није био задовољан, јер је сниман „траљаво и на брзину&qуот;.

Продуцент је био Митар Суботић Суба (Рекс Илусивии), а у помоћ је прискочио и Милан Младеновић, фронтмен легендарног састава ЕКВ.

„Он је био одушевљен песмом Океан, коју сам релативно добро отпевао, осећао сам је, нисам фалширао&qуот;, присећа се Тишма.

Група се убрзо после овог издања распала.

Ове године ће бити објављена нова плоча Ла страде за издавачку кућу Одличан хрчак из Београда, са материјалом снимљеним на једном од последњих концерата у Студију М 1987. са македонском групом Мизар.

Из књижевног андерграунда у мејнстрим помоћу НИН-ове награде

Пошто је дигао руке од рокенрола, Тишма се крајем осамдесетих и почетком деведесетих вратио писању, бежећи на неки начин од сивила које ће се ускоро надвити над ратом захваћеном Југославијом.

Повлачећи се у шумарке крај Дунава почео је да хвата дневничке белешке које ће 2001, под именом Блуес диари, објавити за „Ружу лутања&qуот;, издавачку кућу његовог пријатеља Мирослава Мандића.

Претходно је за истог издавача током деведесетих објавио две збирке поезије Маринизми и Врт као то.

За наредно прозно дело, збирку прича Урвидек, 2005. му је уручена награда Стеван Сремац, док је за роман Qуаттро стагиони добио признање Биљана Јовановић 2009.

Две године касније изашла је Бернардијева соба, књига за коју је добио престижну НИН-ову награду почетком 2012.

Тај догађај му је, каже, променио живот, па је тако „мали Тишма&qуот;, како себе неретко назива, из својеврсног андерграунда доспео у мејнстрим, где се није дуго задржао.

„Имао сам стравичну медијску позорност, првих шест месеци сваки дан је телефон звонио по неколико пута, дао сам 40, 50 интервјуа те године&qуот;, наводи писац.

Суграђани су га заустављали у аутобусу и на улици да честитају, књигу је промовисао широм Србије, а зарада од саме награде и тиража била је пар десетина хиљада евра.

Награда је, каже, била и „велики ударац уметничком новосадском свету&qуот; који је Тишму и друге концептуалисте раније „терао и затварао&qуот;.

Прашину је подигао и када се његово дело из 2019. године Грозота или..., у коме пише о геноциду у Сребреници, поново нашло међу пет романа у трци за НИН-ову награду.

Слободан Тишма има могућност да по други пут постане добитник овог признања пошто је његов роман Живот песника, где евоцира успомене из раног детињства, младости и скорашњег периода, ушао у ужи избор са још 12 романа.

Живот писца данас и даљи планови

Данас Тишма живи скромно и, како каже, као странац у Новом Саду, од наслеђене инвалидске пензије.

„То је за преживљавање.&qуот;

Последњи пут на мору са породицом био је 2004. у Бугарској.

„Немамо пара за то и то је тако, навикли смо се, а и нешто ни не желим више да путујем&qуот;, истиче Тишма.

Време, каже, проводи уз књиге и телевизор на коме је до ове сезоне редовно пратио енглеску Премијер лигу у фудбалу.

Музику такође слуша преко телевизијских канала, али не стиже да испрати нове бендове и издања, како на светском, тако и на локалном нивоу.

„Видим да има ту свега и свачега, али то је мени пучина, не сналазим се у томе.&qуот;

Ипак допало му се неколико алтернативних и инди рок бендова који су се појавили последњих деценија, попут састава Арцаде Фире, Тхе Вар Он Другс, Иеах, Иеах, Иеах и Франз Фердинанд.

Лиман је пре десетак година заменио Банатићем, новосадским насељем где живи са супругом Јасном Мањулов, некадашњом певачицом групе Боје, и сином Филипом који ради као поштар.

Планира да објави наставке трилогије Астал тиш, риба фриш.

„Нисам још одлучио, али ми се чини да ће ипак први бити Геније бас гитаре, па Посластичар јер је тај роман нека врста дневника короне.

„То је тај период изолације, па је можда боље да мало прође времена, иако корона не посустаје&qуот;, закључује Тишма док обавија зелени шал преко сивог капута.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 01.13.2023)