Rusija i Ukrajina: Zašto toliko Rusa žmuri pred ratom
Većina je za to da Kremlj nastavi rat, ali ignorisanje znači pravljenje moralnih kompromisa.
U nedeljama pred rusku invaziju, hodao bih satima u moskovskoj gradskoj četvrti Zamoskvorečje, gde sam sedam godina živeo i radio u redakciji BBC-ja.
Nenarušen i miran deo grada, za mene on otelotvoruje složenu sadašnjost i prošlost Rusije.
Moskovljani vekovima dolaze ovamo da grade kuće i firme i žive živote u miru, prepuštajući vladarima da slede krupnije ambicije na većoj sceni gde obični Rusi nikad nisu igrali bilo kakvu ulogu.
Graniči se sa rekom Moskva i Kremljom s jedne strane, a sa druge sa velelepnim staljinističkim stambenim blokovima i neboderima iz 21. veka na bučnom kružnom putu Sadovoje.
Lavirint uskih uličica odslikava prošlost, ispresecan crkvama i aristokratskim vilama iz 19. veka.
Ulica Boljšaja Ordinka nosi ime po tatarsko-mongolskoj vladavini, od pre više stotina godina, kad bi emisari dolazili da ubiraju danak od moskovskih kneževa.
- Šta hoće Putin i da li će Rusija okončati rat
- „Putin je omanuo u uništenju Ukrajine, ali mu je zato uspelo da razori Rusiju“
- Kako rat u Ukrajini stvara porodične raskole u Rusiji
Bio sam tamo u februaru prošle godine kad me je telefonom pozvao prijatelj, rođen u Harkovu, drugom najvećem gradu Ukrajine, koji je radio u Moskvi.
Hoće li Putin stvarno pokrenuti rat protiv Ukrajine, pitao me je.
Nijedan od nas dvojice nije želeo da veruje u to.
Ali okružen podsetnicima na rusku, često nemilosrdno, surovu prošlost, osećao sam da je rat sada neminovan.
Svakodnevne šetnje bile su moj način da se oprostim od sveta, možda čak i od zemlje, koja nikada više neće moći da bude ista.
Stotine hiljada Rusa napustile su Rusiju, među kojima i ja i moje ruske kolege iz BBC-ja.
Ali za većinu koja je ostala u Rusiji, život je spolja gledano ostao prilično isti kao što je oduvek i bio.
Naročito u velikim gradovima.
U Zamoskvorečju, većina prodavnica, kafića, firmi i banaka i dalje radi.
Mnogi hipsterski novinari i IT stručnjaci možda su otišli, ali su ih drugi zamenili.
Kupci se žale na rast cena, ali lokalne alternative su zamenile uvoznu robu.
Knjižare i dalje nude širok izbor naslova, iako se knjige koje se smatraju neprikladnim prodaju u najlonskom omotaču.
Popularna služba za deljenje vožnje i dalje radi, ali su sada njeni automobili uglavnom kineske proizvodnje.
Međunarodne sankcije nisu dovele Rusiju na ivicu ekonomskog kolapsa sličnog devedesetim.
Ali kao što je primetio ruski akademik koji živi u Belfastu Aleksandar Titov, Rusija ipak prolazi kroz krizu.
To je tinjajući kriza, ali ako se malo bolje zagledate, videćete njene znake svuda.
- Kako su sankcije Zapada promenile rusku svakodnevicu
- „Nemam jahtu - što bih se brinula zbog sankcija Rusiji“
- Preti li Rusiji odliv mozgova - hiljade beže u inostranstvo
- „Zamenićemo": Kako se u Rusiji odnose prema sankcijama i ratu u Ukrajini
U Belgorodu, blizu ukrajinske granice i samo 80 kilometara od sada ratom razorenog Harkova, meštani su se već navikli na konvoje vojnih kamiona koji tutnje ka frontu.
Ako im i smeta rusko bombardovanje grada u kom mnogi od njih imaju prijatelje i rodbinu, trude se da to ne pokažu.
Veseli ulični festivali koje organizuje lokalni guverner dobro su posećeni, kaže mi prijatelj.
Ali lokalni lekari masovno napuštaju radna mesta, u nemogućnosti da se izbore sa brojem ranjenika koje donose u bolnice.
Stanovnici se osećaju napušteno i ljutito u malom pograničnom gradu Šebekino, gde je prekogranično granatiranje postalo svakodnevna realnost.
Porodica iz tog mesta koja je posetila Sankt Peterburg bila je šokirana kad je otkrila da se ništa nije promenilo, dok su njihovi životi bili okrenuti naglavačke.
- Skrivanje od Putinove mobilizacije u ledenim šumama ruske divljine
- Bekstvo iz Rusije u Beograd zbog mobilizacije: Kirilova priča
- Otac ruskog vojnika: „Tukli su mi sina jer je odbijao da se bori u Ukrajini"
U Pskovu, blizu estonske i letonske granice, atmosfera je sumorna i svi se pretvaraju da rat nema nikakve veze s njima, rečeno mi je.
Pskov je dom 76. gardijske desantne jurišne divizije, danas ozloglašene po optužbama za ratne zločine koje su njene trupe navodni činile u Buči, nadomak Kijeva.
Autobuska linija počela je da povezuje grad sa lokalnim grobljem na kom se sahranjuje sve veći broj vojnika poginulih u Ukrajini.
Ispod mosta, neko je velikim crvenim slovima ispisao MIR.
U vozu za Petrozavodsk, blizu finske granice, prijatelj se susreo sa grupom tinejdžera koji su igrali igru „Pogodi grad".
Neko pominje Donjeck: Je li on u Rusiji ili Ukrajini? Niko od njih nije siguran. Okupirala ga je i anektirala njihova vlada.
Šta misle o ratu?
To nema nikakve veze s njima.
Petrozavodsk izgleda kao da se vratio u mračnu prošlost.
Prazni rafovi u prodavnicama, nema stranih brendova, nepristupačno visoke cene.
Da li Rusi zaista podržavaju brutalnost koja se u Ukrajini sprovodi u njihovo ime ili se pretvaraju da se to ne dešava da bi preživeli?
Na osnovu impresija i razgovara u prolazu teško je doneti čvrste zaključke.
Sociolozi i anketari pokušali su da ispitaju javno mnjenje, ali u Rusiji ne postoji sloboda govora ili informacija, pa je nemoguće razlučiti da li su ljudi iskreni.
Ankete pokazuju da većina Rusa, ako već ne podržava rat, svakako mu se ne protivi.
To je dovelo do ljutitih rasprava među Rusima u inostranstvu.
Mnogi koji proučavaju Rusiju ili izveštavaju o njoj, kao što sam ja, veruju da mali procenat ljudi aktivno podržava rat, a da mu se mali procenat aktivno protivi.
Većina običnih Rusa su negde u sredini, pokušavajući da razluče situaciju koju nisu sami birali, ne razumeju je i osećaju se nemoćnim da je promene.
Da li su mogli da je zaustave?
Verovatno jesu, da je više ljudi ustalo u odbranu vlastite slobode i osporilo propagandu državne televizije o izmišljenim pretnjama Zapada i Ukrajine.
Mnogi Rusi su odabrali da se klone politike i da Kremlj odlučuje umesto njih.
Ali držanje glave pognute podrazumeva pravljenje veoma problematičnih moralnih kompromisa.
Da bi držali rat podalje od svojih vrata, Rusi moraju da se pretvaraju da ovo nije ekspanzionistička invazija i moraju da žmure pred poginulim ili ranjenim Ukrajincima koji se broje u desetinama hiljada ili proteranim iz vlastitih domova koji se broje u milionima, u ratu koji Kremlj naziva „specijalnom vojnom operacijom".
Rusi moraju da prihvate da je normalno da vojnici odlaze u škole i poručuju svojoj deci da je rat nešto dobro.
Da je normalno da sveštenici podržavaju rat i prestaju da se mole za mir.
Da nije važno što ne mogu više da putuju ili budu deo šireg sveta.
Da je Kremlj imao pravo da ugasi većinu nezavisnih medija koje su se navikli da prate.
Da je malj sada pozitivan simbol ruske moći u snimljenim pogubljenjima koje poslanici objavljuju na Tviteru.
I da je normalno završiti iza rešetaka na više godina zato što ste rekli šta mislite o ratu, bilo da ste odbornik ili novinar.
- Čovek u crnom: Kako su ruske antiratne aktivistkinje razotkrile policajca koji ih je mučio
- Sveštenik pritvoren zbog kritikovanja Putina
- Cena istine u Rusiji: Život u strahu ili zatvoru
- Antiratni protest jednog čoveka u malom ruskom gradu
- Da li Rusi podržavaju rat u Ukrajini? Zavisi koga i kako pitate
Zašto Rusi ne protestuju možda može bolje da objasni ruska istorija nego ankete javnog mnjenja.
Otkako je došao na vlast, predsednik Vladimir Putin nije krio da želi ponovo da izgradi Rusiju i povrati njen položaj u svetu koji traži poštovanje i uzimanje za ozbiljno.
U govorima i esejima jasno je stavio do znanja svoje uverenje da Rusija zauzima jedinstveno mesto u svetu, i u sklopu Istoka i u sklopu Zapada.
Rusija ima vlastite tradicije, veru i vlastite načine kako nešto radi.
Rusima su potrebni red i kontrola, i oni zahtevaju poštovanje.
Ova poruka odjekuje vekovima i ne trpi pobunu ili mogućnost promene.
To je „španska kragna" - da upotrebim izraz za džudo zahvat iz njegovog omiljenog sporta.
Ova Putinova vizija dolazi sa cenom: Rusi su je platili slobodom; Ukrajinci je plaćaju životima.
Rusija se otvarala u vremenima posle perioda nesreće i katastrofe.
Posle poraza u Avganistanu 1989. godine, došla je era Mihaila Gorbačova.
Poraz od Japana 1905. godine sledila je ustavna reforma, a posle poraza u Krimskom ratu 1856. godine došla je emancipacija kmetova.
Jedan obrazac koji su prepoznali anketari je da većina Rusa tvrdi kako bi podržala mirovne pregovore za okončanje rata.
Ali ostaje nejasno kakvu vrstu garancija bi pružili nezavisnoj Ukrajini.
Pre ili kasnije, na to će morati da se odgovori, a Rusi će morati da se suoče sa onim što je činila njihova zemlja.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
(BBC News, 02.23.2023)