Сећање на Мијата Божовића, композитора Плаве жене и Зелених очију: Од шаргије до обое, од Ханке до Мирослава

"На мом лицу прамен плави, у мом оку ноге босе, да л' се сјећаш друже стари оне жене, жене плаве косе. Била ми је једна топла зима, била ми је све што срце има, била ми је али више није, пријатељу стари поздрави је. Снијег пада ове ноћи, у срцу се зима свила, сјећа ме на плаву жену што је некад, некад моја била. На верност се она клела све док њега није срела, топла зима, плава жена, никад, никад незаборављена." (Мијат Божовић) Баш у време доминације севдаха и