Загађење ваздуха: Да ли су загађујуће честице криве за губитак чула мириса

Многим људима ковид-19 дао је први увид у то како изгледа изгубити чуло мириса.

Познат као „аносмија&qуот;, губитак чула мириса може да изврши огроман утицај на наше целокупно здравље и квалитет живота.

Али док изненадна респираторна инфекција може да доведе до привременог губитка овог важног чула, ваше чуло мириса можда постепено нестаје годинама због нечег сасвим другог - загађеног ваздуха.

Изложеност честицама ПМ2.5 - ситним честицама загађења у ваздуху, које настају углавном од сагоревања горива у возилима, електранама и кућним ложиштима - претходно је повезивана са „дисфункцијом чула мириса&qуот;, али се обично дешавало само у оквирима одређених занимања или индустрија.

Али ново истраживање сада је почело да показује праве размере, и потенцијалне штете коју изазива загађења које удишемо сваки дан.

А њени налази су важни за све нас.

• Загађење ваздуха у Србији: Све што треба да знате - питања и одговори
• Квиз: Како ви можете да утичете на смањење загађења
• Најзагађенији главни град на свету

На доњој страни људског мозга, одмах изнад носне шупљине, налази се олфакторна сијалица.

Ово осетљиво парче ткива прекривено је нервним завршецима и кључно је за изузетно разноврсну слику света коју добијамо од чула мириса.

То је и наша прва линија одбране против вируса и загађивача који улазе у наш мозак.

Али, уз сталну изложеност, та одбрана полако ослабљује - или се нарушава.

„Наши подаци показују да постоји увећани ризик 1,6 до 1,7 пута да добијете аносмију од сталног загађења честицама&qуот;, каже Муругапан Раманатан Млађи, ринолог из Школе медицине Џонс Хопкинс из Балтимора.

Он је постао један од неколицине експерата на овом пољу након што је почео да се пита да ли постоји веза између великог броја пацијената са аносмијом које среће и услова животне средине у којој живе.

Просто питање на које је желео да да одговор је следеће: да ли непропорционалан број пацијената са аносмијом живи у областима са већом загађеношћу честицама ПМ2.5?

Све донедавно, међу малобројним научним истраживањима на ову тему била је мексичка студију из 2006, која је користила јаке мирисе кафе и наранџе да покаже да становници Мексико Ситија - који често имају проблема са загађењем ваздуха - у просеку имају слабије чуло мириса од људи који живе у руралним областима земље.

Уз помоћ колега, међу којима је и епидемиолог животне средине Жењу Жанг који је исцртао мапу историјских података о загађењу ваздуха у балтиморској области, Раманатан је спровео контролну студију случајева на основу података од 2.690 пацијената који су долазили у болници Џонс Хопкинс у периоду од четири године.

Око 20 одсто њих имало је аносмију, а већина није пушила.

Пушење је навика за коју се зна да утиче на чуло мириса.

И заиста, пронађени ниво честица ПМ2.5 био је „значајно виши&qуот; у четвртима у којима су живели пацијенти са аносмијом у поређењу са контролном групом здравих пацијената.

Чак и кад се уважи старост, пол, раса/етницитет, индекс телесне масе, узимање алкохола или дувана, налази су и даље увек били исти: „Чак и мало увећање изложености честицама ПМ2.5 из окружења може се довести у везу са аносмијом&qуот;.

Налази су потврђени и у другим деловима света у студијама објављеним ове године.

Једна скорашња студија спроведена у Бреши, у северној Италији, на пример, показала је да су носеви тинејџера и млађих одраслих особа постали мање осетљиви на мирисе што су више били изложени азот-диоксиду, још једном загађивачу који настане од сагоревања фосилних горива.

Друга годину дана дуга студија спроведена у Сао Паулу, у Бразилу, такође је указала да људи који живе у областима са већим загађењем од ситних честица имају оштећено чуло мириса.

Али, како тачно загађење нарушава нашу способност да миришемо?

Према Раманатану постоје два потенцијална пута.

Један је да неке од честица загађења пролазе кроз олфакторну сијалицу и стижу директно у мозак, изазивајући запаљење.

„Нерви чула мириса су у мозгу, али имају рупице у дну лобање, где сићушна влакна улазе у нос која изгледају малтене као комадићи најтањих шпагета&qуот;, каже Раманатан.

„Они су изложени.&qуот;

Погледајте и овај видео:

Тим британских истраживача је 2016. године открио ситне честице метала у ткиву људског мозга који су изгледали као да су прошли кроз олфакторну сијалицу.

Барбара Мар, професорка науке животне средине са Универзитета Ланкастер у Великој Британији која је предводила студију, рекла је раније да су честице биле „необично сличне&qуот; онима пронађеним у загађеном ваздуху крај прометних саобраћајница (кућни камини и пећи на дрва били су други могући извор).

Студија Барбаре Мар сугерише да ове металне наночестице могу, једном кад се нађу у мозгу, да постану токсичне, доприневши оксидативном оштећењу мозга које нарушава нервне путеве, мада то и даље остаје тек на нивоу теорије.

Други потенцијални механизам, каже Раманатан, можда ни не захтева да честице загађења стигну до мозга.

Ударајући у олфакторну сијалицу малтене свакодневно, оне изазивају запаљење и оштећење нерва директно, споро их хабајући.

Замислите то малтене као ерозију обале, где пешчани слани таласи нагризају обалу; замените таласе са загађеним ваздухом, а обалу са нашим назалним нервима.

Светска здравствена организација је 2021. године променила здравствене смернице за максималну годишњу просечну изложеност честицама ПМ2.5, смањивши је са 10 на пет микрограма по кубном метру (µг/м3).

Стокхолм, престоница Шведске, један је од неколико метропола на свету која успева да остане испод овог нивоа, са годишњим просеком од 4,2 µг/м3.

Поређења ради, Исламабад, у Пакистану, има годишњи просек нивоа честица ПМ2.5 од 41.1 µг/м3, док је он 42,3µг/м3 у Блумфонтејну, у Јужној Африци.

Ово вероватно чини налазе из Стокхолма још релевантнијим, ако је чак и становницима Стокхолма чуло мириса нарушено ниским нивоом загађења, колико ће онда бити горе у регионима са вишим нивоом?

Погледајте и овај видео:

То је такође подсетник колико изузетно локализовано загађење може да буде, и споља и изнутра.

Методи кувања и избори грејања људи можда их излажу већем степену загађења него њихове комшије.

У међувремену, савремени методи сагоревања од мотора возила до најновијих „еко&qуот; пећи на дрва могу да створе толико ситне наночестице да се једва региструју на очитавањима за ПМ2.5, али могу директно да уђу у наш крвоток и мождано ткиво.

Познато је да загађење ваздуха изазива четвртину свих смрти од срчаних болести и можданог удара, и скоро половину свих смрти од плућних болести.

Кад се упореди с тим, можда је наше чуло мириса много ниже на листи приоритета за забринутост.

Али и Раманатан и Екстром упозоравају да потцењујемо важност нашег чула мириса на властиту одговорност.

Специјалност Екстромовог истраживања је деменција.

А аносмија би могао да буде рани знак упозорења.

„Код деменције, а нарочито код Алцхајмерове болести, ми претпостављамо да болест почиње да напредује неколико деценија пре него што приметимо прве симптоме&qуот;, каже Екстром.

Аносмија је један од првих симптома.

У време кад се постави дијагноза Алцхајмерове болести, „скоро 90 одсто пацијената већ има аносмију&qуот;, каже Екстром.

Шта је тачна веза остаје непознаница, али једна теорија је да „токсини из животне средине уђу у централни нервни систем преко олфакторне сијалице и направе оштећење, покренувши каскадни ефекат који на крају може да доведе до неуралне дегенерације&qуот;.

• Пет начина да препознате симптоме Алцхајмера
• „Поново пронађен дом&qуот; - како изгледа живот у италијанском кварту за оболеле од Алцхајмерове болести
• Како пластика утиче на здравље човека

Студија Барбаре Мар из Ланкастера, на пример, показала је да су металне наночестице биле директно повезане са настанком „плака сенилности&qуот; - лезија на мозгу које су једно од неуропатолошких обележја Алцхајмерове болести и деменције.

Упркос тако јаким везама, Екстром тврди да су тек недавно научници „отворили очи на чуло мириса&qуот; и његову улогу у болести.

Губитак чула мириса се повезује са повећаном вероватноћом од депресије и анксиозности у различитим студијама, и зна се да игра улогу у гојазности, мршављењу, неухрањености и случајевима тровања храном.

Разлози су можда очигледни - наши носеви играју кључну улогу у доживљавању света око нас, утичу на нашу способност да окусимо храну и помажу нам да избегнемо храну која се покварила.

Лоше чуло мириса може да значи да ће они који пате од њега потражити храну снажнијег укуса, која је веома често слана и масна.

За разлику од тога, потпуни губитак чула мириса може да одврати људе од хране и натера да више не уживају у њој, због чега ће на крају постати потхрањени - што је посебан проблем међу старијима.

Раманатан је срео многе пацијенте који „не могу да окусе храну, не могу да осете мирис вина, ствари које су им пружале задовољство у животу&qуот;.

Он се присећа једног пацијента који је био професионални сомелијер, за кога је добијање аносмије била и лична и професионална катастрофа.

Мирис и укус су такође повезани са сећањем.

„Људи се не сећају како је изгледало пециво које су појели у Француској, али се сећају како је мирисала пекара у којој су га купили&qуот;, каже Раманатан.

Кад поново осетимо неки мирис, то може да нас пребаци право у тај тренутак у тој пекари.

То, опет, поставља питање које, додуше, тек треба темељно да се проучи, да ли важи, и обрнута ситуација и да ли то што више не можемо да осетимо мирис квари нашу способност да стварамо нове успомене на исти начин.

• „Не осећам мирисе – али не због Ковида-19“
• Корона вирус: Губитак чула мириса другачији него кад сте прехлађени
• До савршеног носа за само пет минута

Аносмија може да буде показатељ и других, ширих здравствених проблема.

Бројне студије, обично рађене на пушачима код којих оштећено чуло мириса истрајава чак и 15 година после одвикавања, показале су да је мирисна дисфункција у значајној мери повезана са повећаном смртношћу међу старијима.

Једна конкретна студија чак је изнела хипотезу да аносмија може да се користи као предсказатељ веће вероватноће смрти од било ког узрока међу старијима током петогодишњег периода.

У студији спроведеној на 3.005 одраслих Американаца старости од 57 до 85 година, они са аносмијом били су четири пута склонији да умру пет година касније него њихови вршњаци.

Научници су закључили да би погоршање чула мириса могло да буде „весник&qуот; акумулације токсина из животне средине или успорене регенерације ћелија.

Дакле, да ли треба да нам је стало што загађење ваздуха ком смо сви изложени нарушава наше чуло мириса и изазива аномсију?

Одговор се очигледно крије негде између „да&qуот; и „него шта&qуот;.

Раманатан, за кога су загађење од саобраћаја и спалионице отпада у самом врху локалних загађивача у Балтимору, каже да је „квалитет ваздуха важан&qуот;.

„Мислим да су нам потребни строга регулатива и контрола&qуот;, каже он.

Многи људи можда нису ни свесни загађења ком су изложени, тако да се ослањају на политичаре да га регулишу како би заштитили становништво у околним областима.

„То је једно од многих стања везаних за загађење&qуот;, додаје Раманатан.

„Али ово је специјално питање, зар не? Ако имате ЦОПД [хроничну опструктивну плућну болест] вероватно и даље можете да уживате у чаши вина. Али не и са овим.&qуот;

Екстром каже да борба против загађеног ваздуха није једноставна.

Светски догађаји такође могу да изазову неочекиване промене у понашању.

Екстром наводи анегдотски пример да је зимско паљење огрева у Стокхолму у порасту док се забринути становници одвикавају од руског гаса.

Али чак и свакодневно загађење ваздуха ниског степена ком смо изложени „мора да се схвати озбиљније&qуот;, каже она.

Штавише, „и нарушено чуло мириса би такође морало да се схвати озбиљније&qуот;.

*Тим Смедли је аутор књиге Рашчишћавање ваздуха: Почетак и крај загађења, у издању Блумсберија.ом.

Погледајте и овај видео:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 04.10.2023)