Подигао је Цецу, Маринка, Саву, Еру, Весну, Љубу, а преферирао Жику Шумца: 25 година од смрти Доце Иванковића

"Ноћ јесења, к'о година дуга, спавао бих, али сана немам, моје мисли лутају далеко, тамо где сад живи једна жена. Тешко оном ко усамљен живи, који своју срећу није срео, када прође младост и лепота, шта остаје њему од живота. У соби ми тишина царује, ватра гори, ал' топлине нема, у окнима јесен сузе лије, да ли срећно живи сад та жена. Зашто она није поред мене, да топлином греје моје груди, док напољу ветар кишу носи, да јој причам с уснама у коси." (Добривоје