Русија и Украјина: Украјински ратни заробљеници тврде да су мучени у руском затвору

Украјинци, који су се вратили из ратног заробљеништва, кажу да су били на мети премлаћивања и електрошокова, док су били притворени у установи на југозападу Русије, што би представљало тешко кршење међународног хуманитарног права.

У разговору за ББЦ, десетак људи који су пуштени на слободу приликом размене заробљеника, говорили су о физичком и психолошком злостављању у Претпретресном притворском центру бр. 2 у Таганрогу, лучком граду на обали Азовског мора.

Сведочанства, сакупљена током вишенедељне истраге, описују доследан образац екстремног насиља и злостављања у једној од установа где су украјински ратни заробљеници били затворени.

Неке од оптужби су следеће:

• Мушкарци и жене на локацији у Таганрогу су током свакодневних инспекција и саслушавања премлаћивани и по неколико пута, између осталог по бубрезима и грудима, и добијали су електрошокове

• Руски чувари непрестано су претили притвореницима и застрашивали их, а неки затвореници су давали лажна признања, која су наводно касније коришћена против њих на суђењима

• Заробљеници су непрестано били неухрањени, а рањеници нису добијали одговарајућу медицинску помоћ, а има и навода да су притвореници умирали у установи

ББЦ није успео независно да потврди све ове наводе, али детаљи из сведочанстава су подељени са групама за заштиту људских права и, кад год је било могуће, потврдили су их други притвореници.

• Хиљаде Украјинаца годину дана се налази у заробљеништву без везе са светом
• Нови школски уџбеник у Русији оправдава рат у Украјини
• Цена окупације Херсонске области: „Оставили су за собом хаос и бол&qуот;

Руске власти нису дозволиле никаквим спољним актерима, ни Уједињеним нацијама и Међународном комитету Црвеног крста, да посете установу која се пре рата користила искључиво као затвор.

Министарство одбране Русије није одговорило на поновљене захтеве ББЦ-ја да прокоментарише оптужбе.

Претходно су негирали мучење или злостављање заробљеника.

Размене затвореника између Украјине и Русије спадају у ретка дипломатска достигнућа у овом рату, а од почетка сукоба ослобођено је више од 2.500 Украјинаца.

Групе за заштиту људских права процењују да је у заточеништву до 10.000 украјинских заробљеника.

Дмитро Лубињец, украјински омбудсман за људска права и један од званичника који учествују у преговорима о размени са Москвом, каже да је девет од десет ратних заробљеника било на мети тортуре током заточеништва у Русији.

„За мене је то тренутно највећи изазов - како заштитити наше људе у Русији&qуот;, каже Лубињец.

„Нико не зна како то да урадимо.&qуот;

Прошлог септембра, Артјом Середњак, виши поручник, био је у руском заробљеништву четири месеца кад су он и педесетак других Украјинаца пребачени у Претпретресни притворски центар број два.

Путовали су камионом сатима, не знајући куда иду, са повезом преко очију и везани једни за друге, „као људска гусеница&qуот;, испричао ми је Середњак.

Присећа се да их је, по доласку у Таганрог, дочекао их је официр.

„Здраво, момци. Знате ли где сте? Трунућете овде до краја живота&qуот;, рекао им је, прича Середњак по сећању.

Заробљеници ништа нису одговорили.

Уведени су у зграду, каже Середњак, узети су им отисци прстију и скинута им је одећа, обријани су и присиљени да се истуширају.

На сваком кораку, чувари у овој установи, који су носили црне пендреке и металне шипке, ударали су их по ногама, рукама или „где год су желели&qуот;, каже Середњак.

„Они то називају 'добродошлицом'.&qуот;

Пре него што је заробљен, Середњак, који има 27 година, предводио је снајперски вод у пуку Азов, главној војној формацији у Маријупољу.

То га је, рекао је он, учинило главном метом за затворско особље.

Середењак је испричао да је био одвојен од других, само у доњем вешу, и доведен у просторију да буде саслушан први пут.

Потом је гурнут на под, рекао је он, главом према доле.

Чувари су га питали која је била његова улога у војсци и какве задатке је извршавао.

Са оружјем за давање електрошокова, рекао је Середњак, циљали су га по леђима, препонама и врату.

„То су радили свима&qуот;, каже он.

„Укуцавали су вас у земљу као ексер.&qуот;

У мају прошле године, док је Маријупољ још био под руском опсадом, власти су наредиле стотинама војника утврђеним у градској железари Азовстаљ да се предају.

Середњак је био међу последњима који су евакуисани.

Прво је одведен у установу у Оленивки, селу у Доњецку, а онда је, месецима касније, послат у затвор у Таганрогу, у руској пограничној Ростовској области, око 120 километара источно од Маријупоља.

Тамо су, испричао ми је он, заробљеници били обилажени у инспекцијама двапут дневно, а све је изгледало као савршен повод за чуваре да их малтретирају.

„Можда им се није допало како сте напустили ћелију, или нисте изашли довољно брзо, или су вам руке биле прениско, или вам је глава била превисоко.&qуот;

Током једног таквог обиласка, Середњака су питали да ли има девојку.

Одговори је да има и сећа се како му је чувар рекао: „Дај нам њен Инстаграм. Сликаћемо те и послати јој слику.&qуот;

Лагао је, не желећи да је открије, рекавши да она нема отворен налог.

Потом су га претукли, рекао је, и довели у просторију у затворском подруму, где је срео двадесетогодишњег украјинског борца.

Середнак ми је испричао да је тај човек био склупчан, држећи се за руке, очигледно у боловима, и рекао је да су му официри гурали игле испод ноктију.

• „Руси су ми рекли да ће ме батине преваспитати“
• Три месеца иза решетака у проруском затвору: Вриштање, химна Русије и спавање у фекалијама
• Језиво путовање Украјинца до руског затвора и назад: Повратак без иједног ножног прста

Како су дани пролазили, Середњак је приметио да су затворски чувари посебно брутални према онима који су припадали пуку Азов, бившој паравојсци у Маријупољу која је некада имала везе са екстремном десницом.

Руски председник Владимир Путин изјавио је, између осталог, да је његов рат покушај „денацификације&qуот; Украјине - земље коју предводи јеврејски председник Владимир Зеленски - а руске власти често наводе ту јединицу као оправдање за инвазију.

Середњак је рекао да је, током саслушавања, оптуживан да је пљачкао Маријупољ и да је лично наредио властитим снагама да убијају цивиле у граду, попришту неких од до сада најразорнијих битака у овом рату.

Середњак, који говори брзо и гласно са самоувереношћу у гласу, негирао је те тврдње, али каже да то није ни било важно.

„Све док не кажеш оно што их занима и онако како то желе да чују&qуот;, рекао ми је он, „не би престајали да те туку.&qуот;

Једном приликом га је, испричао је Середњак, један официр ударао дрвеном столицом „док се столица није распала на делове&qуот;.

Другом приликом, рекао је, тражили су од њега да пева „химну Азова&qуот;.

Није знао никакву химну Азова и претпоставио је да чувари мисле на „Молитву украјинског националисте&qуот;, заклетву из Двадесетог века коју су војници обично читали наглас пре него што су били послати у борбу.

Середњак ју је невољно изрецитовао, свестан како би чувари могли да реагују на то.

Ударили су га неколико пута, каже он.

Пао је, лупивши главом у зид, због чега му је напукла аркада близу обрве.

Лежао је на поду, док се млаћење настављало, каже он, свуд по његовом телу.

„Кад сам коначно устао&qуот;, присетио се Середњак, „рекли су ми: 'Надамо се да смо то сада избили из тебе'.&qуот;

Чинило се да су неки чувари потпали под велики утицај наратива председника Путина о „денацификацији&qуот;.

За притворенике, то је било очигледно по томе како су чувари исказивали посебно интересовање за било шта што би, по њиховом мишљењу, могло да се протумачи као про-нацистичко.

Заробљеницима није дозвољавано да имају било какву личну имовину, па су пажњу чувара неизбежно привлачиле њихове тетоваже.

Ово ме је подсетило на сличне оптужбе које сам чуо док сам прошле године истраживао руске кампове за филтрацију у окупираним областима Украјине.

Серхиј Ротчук, тридесетчетворогодишњи старији наредник у пуку, такође је напустио Азовстал у последњим конвојима, и пребачен је у Таганрог недељу дана после Середњака.

Он је рекао да су чувари испрва „тражили свастике и томе слично&qуот;.

Али, у стварности, рекао је он, „ако сте имали било какву тетоважу, доживљавали су вас аутоматски као зликовца&qуот;.

Ротчук, који је доктор, имао је тетоваже на обе ноге, рукама и грудима.

Пре неколико недеља, кад смо се срели у Кијеву, подигао је мајицу да ми покаже гаврана који покрива део његових груди и симбол пешадијског пука на левом бицепсу; такође је на левој бутини имао амблем реда Џедаја из Рата звезда.

„Да ли су вас ове тетоваже увалиле у невољу?&qуот;, питао сам га.

„Много пута&qуот;, одговорио је он.

„Говорили би: 'Шта је ово? Ох, па премлатићу те због тога'.&qуот;

Середњак који нема тетоваже, рекао је да су неки борци који су имали истетовиране националистичке симболе, као што је украјинска застава или златни трозубац, били често узимани на зуб.

„Мрзели су нас зато што смо Украјинци&qуот;, рекао ми је он.

У мартовском извештају Канцеларије високог комесара Уједињених нација за људска права (ОХЦХР) каже се да Русија „није обезбедила хумано поступање&qуот; према затвореницима, са „наглашеним обрасцем кршења њихових права&qуот;.

Крис Јановски, портпарол канцеларије, рекао је да „постоји дуги списак лоших ствари које су рађене&qуот; притвореницима у установи у Таганрогу.

Чињеница да се за држање заробљеника користи затвор сама је по себи кршење међународног хуманитарног права, казао је он, јер би они требало да се држе на за то посебно одређеним местима.

Украјина је такође оптужена за злостављање притвореника, према том извештају из марта, али, целокупно гледано, „према њима се ипак опходи боље&qуот;.

Ротчук је рекао да заробљеници у Таганрогу „живе у перманентном стању стреса&qуот;.

Он се присетио да је срео човека, такође доктора, који је лажно признао да је одстранио тестисе једног руског затвореника, очајнички желећи да се прекине мучење.

„Рекао је: 'У реду, само ме оставите на миру, потписаћу признање.' Чувари су потом застрашивали друге лекаре, говорећи: 'Аха, а ви сте му помагали.'&qуот;

Чувари су давали Ротчуку електрошокове, казао је он, али се он ипак опирао.

Ротчук ми је рекао да је за казну послат у самицу на две месеца.

Премлаћиван је скоро сваки дан; понекад и по неколико пута дневно, рекао је.

Ротчук се присетио једног од чувара који је изгледао као да ужива да шутира друге у груди, што му је наносило сталан бол.

Он се пожалио, али није добио никакву помоћ.

„Морао сам да кажем себи: 'Човече, буди јак, не можеш да контролишеш ситуацију, зато мораш да је прихватиш'&qуот;, присетио се Ротчук.

Није, међутим, свако био једнако отпоран.

Середњак је рекао да је његов колега борац из Азова, у позним двадесетим, разбио мало огледало које је висило изнад лавабоа у ћелији и искористио комадиће да пререже себи врат.

Човека су спасили други затвореници, који су рукама зауставили крварење.

Неколико дана касније, испричао је Середнијак, затворско особље је уклонило огледала из свих ћелија.

Погледајте видео: ББЦ екипа усред ватре у Украјини

Руски доктори, рекао је Середњак повремено би посећивали притворенике, али им „нису нужно помагали&qуот;.

Он је описао да су порције хране коју су добијали биле ограничене; понекад су, рекао је он, биле „толико мале да сам био срећан ако сам појео 300-400 калорија дневно.&qуот;

Середњак, који је висок 1,86 метара, рекао је да му је тежина спала на око 60 килограма док је боравио тамо, са његових уобичајених 80 килограма.

„Сваки пут кад бих устао&qуот;, рекао је, „завртело би ми се у глави. Пао би ми мрак на очи, нисам смео да правим никакве нагле покрете.&qуот;

Он је веровао да је то намерно: ослабљени, заробљеници не би пружали никакав отпор.

Ирина Стохни, тридесетшестогодишња виша војна болничарка из 56. бригаде, описала је заробљенице као „стално неухрањене&qуот;.

„Нису нас хранили&qуот;, рекла је она.

„Нису нам дозвољавали чак ни да изађемо напоље… Могли смо да видимо небо само кроз решетке на прозорима.&qуот;

Стони је испричала да су чувари, током њихових обилазака двапут дневно, приморавали њу и друге жене да се поставе у непријатан положај, са рукама иза леђа и главом на коленима, а да су их неки „вукли за косу&qуот;.

Друге заробљенице су ми рекле да би женама била наређено да се скину голе испред мушког особља које је понекад давало увредљиве коментаре на њихова тела.

Једног дана, рекла је Стони, чувар ју је оптужио да мучи про-руске затворенице у заробљеништву и заврнуо јој руке толико јако да их је „скоро поломио&qуот;.

Пар пута током нашег интервјуа она је заплакала.

„Само ђаволи живе и раде у Таганрогу&qуот;, рекла је она.

Након њеног пуштања на слободу, Стони је била подвргнута операцији да би јој се уклониле адхезије - прираслине од ожиљака између органа које могу настати од физичких удараца - а које су се појавиле на њеним бубрезима и бешици.

„Сем силовања&qуот;, рекла ми је Стони, „радили су нам све друго.&qуот;.

Денис Хајдук, војни хирург, рекао је да су чувари присилили њега и друге затворенике да трче спуштених глава док су их ударали током њихове „добродошлице&qуот;, а да су заробљеници млаћени чак и док су били на земљи и нису могли да устану.

Хајдук, који има 29 година, помагао је рањенима у Азовствалу и, током његовог саслушања, оптужен је да је ампутирао и кастрирао заробљене Русе, испричао ми је.

Он је то негирао, рекавши да су му довођени само украјински борци.

Док се присећао шта се догодило, видео сам му бес на лицу.

Хајдук је гурнут на под и добијао је електрошкове са пиштољем за ошамућивање, све док се, каже он, батерија није истрошила.

Други заробљеници су рекли да су чувари користили и војни телефон да би им давали електрошокове, повезујући његове жице са њиховим телима.

„Почињете да се грчите&qуот;, рекао је Хајдук.

„Ако дигнете главу, крену да вас млате. И тај циклус се никада не завршава.&qуот;

Таганрог се такође користио као трансферна станица и, на његово велико изненађење, Хајдук је био држан тамо свега два дана, пре него што је пуштен у размени заробљеника.

Док је одлазио, чувари су покушали да га натерају да потпише документ у ком се тврди да је било која повреда на његовом телу настала случајно.

Хајдук је то одбио.

Он је рекао да су га чувари тукли и шутирали и да је чуо како му је нешто напрсло.

Хајдук је имао проблема да дише, присетио се, и пао је на душек за који се држао.

Касније, након што се вратио у Украјину, постављена му је дијагноза три сломљена ребра као и контузија срца - модрица на срчаном мишићу изазвана физичким ударцима.

Питао сам га зашто мисли да су се чувари понашали према Украјинцима на тај начин.

„Зато што могу&qуот;, рекао је он.

„Ви сте заробљеник, а они вас злостављају.&qуот;

Кад сам исто питање поставио Середњаку, он ми је дао много практичнији одговор:

„Туку вас да би дошли до неке информације. И онда кажу: 'Желимо да будемо сигурни да се нећеш вратити и борити после размене.'&qуот;

Лубињец, украјински омбудсман, рекао је да су руске власти створиле „систем тортуре&qуот; украјинских заробљеника, обично у притворским центрима, у Русији и окупирани деловима Украјине.

Украјина је отворила своје установе за експерте; Русија, међутим, има ограничене посете и то само неким локацијама.

Јановски из ОХЦХР-а рекао је да је Москва упорно одбијала захтеве УН-а за приступ без давања „било каквих легитимних разлога за то&qуот;.

Уз већину места затворених за спољне посматраче, Лубињец је рекао: „Руски војници могу да раде украјинским затвореницима шта хоће.&qуот;

Током његове „добродошлице&qуот;, Артем Дибленко, четрдесетогодишњи старији водник из 36. маринске бригаде, чуо је чуваре како говоре о игрању фудбала са затвореницима.

Он је био заинтригиран.

„Оно што нисам знао је шта ће бити лопта&qуот;, каже Дибленко.

Са повезом преко очију, наређено му је да потрчи, рекао је, а онда је пао.

„Константно су ме шутирали. Заиста сам се осећао као фудбалска лопта.&qуот;

Дибленко ми је рекао да је, у септембру, један од цимера у његовој ћелији претрпео срчани удар, што је овај приписао сталном физичком злостављању.

Нико није дошао да му укаже помоћ, рекао је Диблнеко, и човек је умро у 53. години.

Три недеље касније, Дибленко је укључен у размену и, у Украјини, пријавио случај властима.

Тело је, испричао је, враћено крајем прошле године.

„Његов син је добио фотографије тела&qуот;, каже Дибленко. „Биле су језиве.&qуот;

Украјина је потврдила да су тела размењена у децембру, без откривања идентитета жртава или начина на које су изгубиле животе.

Човеков син је рекао да чека резултате анализе ДНК и да не жели да коментарише.

Медијска иницијатива за људска права, украјинска организација, забележила је оптужбе у вези са најмање три смрти у затвору Таганрог, од тортуре до одсуства хране и медицинске неге.

• Кључ у рукама Лукашенка: Како је Белорусија прихватила вођу Вагнера после побуне
• Амерички новинар оптужен у Русији за шпијунажу остаје у притвору

Марија Климук, једна од истражитеља из групе, рекла је да је то „једно од најгорих места за украјинске притворенике у Русији&qуот;.

Чула је исповести људи вођених на саслушање који су питани да ли имају децу.

„Кад би неко рекао да нема, тукли би га по гениталијама&qуот;, рекла је Климук, „док би чувар говорио: 'То је ради превенције размножавања.'&qуот;

А неким украјинским војницима је суђено, рекла је она, са очигледно лажним признањима које су дали у заробљеништву а која су искоришћена као докази против њих.

Након скоро 12 месеци проведених у заробљеништву, седам у Таганрогу, Середнијак је пуштен у размени заробљеника 6. маја, заједно са још 44 украјинска борца.

Он је рекао да ће тај датум славити као други рођендан.

Истом разменом је обухваћен Серхиј Ротчук, доктор, који је касније открио да има фрактуру стернума - грудне кости - стање које се везује за снажан ударац у груди, који он приписује злостављању које је претрпео.

Посетио сам Середњака четири недеље након његовог повратка, у стану у стамбеном блоку на левој обали Кијева, између сесија физичке и менталне рехабилитације.

Доктори су му поставили дијагнозу сломљеног ребра и цисти на јетри и бубрегу које су, рекли су они, вероватно изазвала премлаћивања.

Середњјак је већ успео да поврати нешто од килограма које је изгубио, али је и даље патио од болова у доњим леђима и понекад је имао проблема са ходањем.

На мом телефону је први пут погледао снимак властите размене, који је објавила украјинска влада.

Заробљеници су снимљени како вичу: „Слава Украјини!&qуот; док их дочекује раздрагана маса.

Показујући на насмешеног човека, Середњак је рекао: „Ово сам ја!&qуот;.

Нисам могао да га препознам.

„Био сам блед, мршав, нисам видео сунчево светло&qуот;, рекао ми је он.

„Били смо као слепи мишеви, живели смо на полусветлу.&qуот;

Додатно извештавање: Дарија Сипигина и Ли Дурант. Фотографије: Ле Дурант

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 08.17.2023)