Umetnost: Murali kao moderni spomenici, zašto nas preminuli gledaju sa sve više zidova

Ivan i Damir sa Novog Beograda bili su najbolji prijatelji od sedme godine, kada su u prvom razredu seli u istu školsku klupu.

„To je drug za kog sam znao da ćemo se sigurno celog života družiti, zajedno proći sve, na istim klupicama kao kad smo bili deca sedeti i kad budemo matori", kaže 32-godišnji Ivan Ivanović za BBC na srpskom.

„Jednostavno, da ćemo biti drugari od klupe do groba."

Međutim, Damir je pre dve godine preminuo, a njegovi prijatelji odali su mu počast tako što su napravili mural sa njegovim likom.

„Kad god prođem pored, podseti me na Dakija - naravno da on nikada neće izaći iz našeg sećanja i da će uvek biti tu, ali sad je kao da si zaista prošao pored njega", navodi Ivan.

„Mahnemo mu, javimo mu se, saopštimo mu neku lepu vest... Verujem da on to gleda od negde."

• Ulična umetnost i grafiti - Beograd na koji (ne) obraćamo pažnju
• Murali na zgradama - rešenje za beogradske fasade
• „Bol, oproštaj, bratstvo ili izdaja": Kako je došlo do „poljupca" Aleksandra Vučića i Aljbina Kurtija
• Ortika - kvart u Milanu u kojem je istorija nacrtana na zidovima

Slični murali u proteklom periodu nikli su širom Srbije.

Dobili su ih, između ostalog, ubijeni u masovnoj pucnjavi početkom maja u selima oko Mladenovca, proslavljeni fudbaler i bivši selektor Siniša Mihajlović, kao i devetogodišnji dečak Stefan Balić, koji je 2021. poginuo u beogradskom naselju Karaburma.

„U poslednjih deset godina to se, od nečega što je bilo na granici incidenta, zaista pretvorilo u trend", smatra Jana Danilović, slikarka i muralistkinja, za BBC na srpskom.

„Takvi murali sa likovima preminulih su svuda, ima ih na maltene svakom ćošku i sada je to vid divlje memorijalizacije".

Tea Šabić, kulturološkinja iz Pule, koja je istraživala odnos murala i kulture sećanja, naziva ih „na neki način modernijim verzijama spomenika".

„To je uglavnom kvartovski, na obližnjoj zgradi u kraju, u kom se određena grupa ljudi družila, a mural ima veći sentiment nego obična umrlica u novinama", kaže Šabić.

Murali u tom smislu, dodaje Majkl Hvid Jakobsen, profesor sociologije na Univerzitetu u danskom Alborgu i autor knjige „Istraživanje žalosti: Priča o sociologiji tuge", predstavljaju „sredstvo za izražavanje jake i moćne emocije kao što je tuga".

„Sve to kroz simboličko ili grafičko predstavljanje, podsećajući sve da je osoba prikazana na muralu od značaja za zajednicu, neko ko zaslužuje da bude oplakivan", navodi on za BBC.

Sve je dovelo do toga da ruski muralista Andrej Kolosov, koji od 2015. godine živi u Beogradu, mesečno ima i po nekoliko zahteva za takvim angažmanima.

„Traže ih porodice, prijatelji preminulih, pa čak i firme za direktora koji je preminuo.

„Radio sam jedan za Dragana Pavlovića, dugogodišnjeg direktora motela 'Predejane' kod Leskovca, koji je preminuo 2020. godine", navodi Kolosov za BBC na srpskom.

Cena jednog murala, kaže, zavisi od dimenzije, materijala i kvaliteta, ali se kreće „od oko 400 do više od 4.000 evra".

'Živeti i umreti u Beogradu'

Po toplom letnjem danu u centru Bloka 1, poznatom kao Fontana, jednom od prvih modernih novobeogradskih naselja, prilično je živo.

Dok se neki šetaju i guraju bebe u kolicima, na jednom od velikih stolova u parku je proslava dečijeg rođendana, praćena zveketom lopte sa obližnjeg terena za fudbal.

Ivan više ne živi tu, ali sa suprugom Bojanom često svraća, a mural preminulog prijatelja im je obavezna stanica.

„Često dođem ispred grafita i puštam muziku koju smo slušali, a Daki se baš dosta ložio na rep i Tupaka pre svega", navodi Ivan, dok u blizini odzvanja škripa ljuljaške.

Tupak Šakur je američki reper koji se smatra jednim od najboljih u istoriji hip-hop muzike, a ubijen je 1996. godine u Las Vegasu, sa samo 25 godina.

„U njegovoj pesmi To Live and Die in LA (Živeti i umreti u Los Anđelesu), Daki je uvek pevao To Live and Die in BG (Živeti i umreti u Beogradu)...

„Uvek je to radio, ubacivao nešto svoje u pesme", dodaje Ivan uz osmeh i tračak sete u glasu.

Taj natpis danas se nalazi na Damirovom muralu, a pre nekoliko meseci objavljena je i rep pesma sa sličnim stihovima:

„To live and die in BG (živeti i umreti u Beogradu), tu smo ja i ti / ko da i dalje u bloku čuju ti se koraci

„To live and die in BG, tu smo ja i ti / u ovom ovde životu vreme brzo prolazi"

„Sećam se kad smo bili klinci, po betonu i stomaku smo crtali tetovaže kao što je imao Tupak", nastavlja Ivan prisećanje.

Nakon što je Damir preminuo, razmišljali su „kako da dodatnim činom naprave nešto što će predstavljati sećanje na njega".

„Nikada ni o kome ništa loše nije pričao, sve mu je bilo super, baš je bio pozitivna osoba i za takve ljude vredi to napraviti."

Dobri ljudi šire dobro, pa „makar sada bili i na nekom drugom svetu", dodaje.

Jedna od ideja je bio i sportski turnir u njegovu čast, ali je na kraju dogovor pao da urade mural, kao podsećanje „da je on i dalje tu negde".

Damirovi najbliži prijatelji su brzo skupili novac i platili sve, ali su i drugi želeli da učestvuju, pa su sve što je prikupljeno dali njegovoj sestri za školovanje.

Tokom izrade murala komšije se nisu mešale, a i Damirovi roditelji su bili saglasni.

„Jedino su rekli da ne bi voleli da se vidi direktno sa njihovog prozora, što razumem.

„Svako u sebi nosi ogromnu tugu, ne mora sad i to da bude prst u oku."

Na pitanje kako su reagovali kada je sve bilo gotovo, Ivan odgovara kratko: „Veoma emotivno".

„Bio sam malo skeptičan, da ne bude kao Novak Đoković u onom voštanom muzeju u Jagodini, bilo bi sramota, ali ovo je zaista on.

„Kao u ogledalu, kao da ga gledaš u oči."

Murali kao savremeni spomenici

Džin koji jede drvo, Gospa Beograda (La santa de Beograd) i Student koji gleda u zid samo su neki od beogradskih murala koji su u međuvremenu stekli kultni status.

Rečnik Univerziteta u Kembridžu ih definiše kao „velike slike na zidovima", u čemu se upravo vidi njihova razlika u odnosu na grafite, iako su granice tanke.

Za grafite Kembridž navodi da su „reči i ili crteži na javnim mestima, a koji mogu biti duhoviti, nepristojni ili politički" i mahom su spontaniji od murala.

Tea Šabić u radu „Vizuelna antropologija urbanog prostora: Murali kao agensi sećanja", objavljenom na Filozofskom fakultetu u Rijeci, piše da se istorija murala proteže od praistorije do danas.

Tokom 20. i 21. veka napredovali su u „kompleksnu interdisciplinarnu formu umetničkog izražavanja", smatra kulturološkinja koja murale naziva i „jednim od važnijih izvora vizuelne kulture" grada.

Pogledajte video: „Nikada ne prestajemo da učimo" - seniori u Beogradu crtaju grafite

Jana Danilović, koja je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu doktorirala na temi „Grad i slika - značaj i funkcija slikarskih intervencija u javnom prostoru", smatra da su murali preminulih ljudi u mejnstrim došli iz navijačkog sveta.

„Inicijalno su takve murale dobijale nastradale vođe navijača, kojima se njihova ekipa oduživala i memorijalizovala ih u okviru njihove supkulture i kulture tog kraja", navodi Danilović.

To znači da se tragedija „meri količinom tragova na zidu", što smatra „neobičnim i bizarnim", pre svega zato što se „čin žalosti sa ličnog nivoa, što pripada porodici i prijateljima, prenosi u sferu javnog".

„To je vid memorijalizacije oko kog ne postoji širi konsenzus javnosti ili zajednice, ali se to prećutkuje zbog stava o pokojniku sve najlepše, posebno u slučaju tragične smrti i to smrti nekog mladog", smatra Danilović.

„Zato ti radovi uvek izbegavaju krečenje i precrtavanje, što nam govori da se izgubila linija između onoga što je slika i onoga što ona predstavlja."

Krečenje u tom smislu, dodaje, više nije „sređivanje zajedničkog komunalnog prostora, već neobična kulturološka zona nepoštovanja prema pokojnicima".

„Slika je u tom kontekstu jednako pokojnik, dakle vrsta spomenika i on se naravno ne sme uklanjati, a što ostavlja trajne posledice po komšiluk", kaže Danilović.

Iako smatra da je zbog „nametnute lične žalosti", što naziva i „emocionalnom ucenom" ljudi koji koriste taj javni prostor, pogrešno na taj način memorijalizovati smrt pojedinca, ona ističe i da je to složen problem.

„Smrt, a posebno smrt mlade osobe, veliki je šok i za pojedinca i za grupu, posebno za mlade, kao prvi susret sa konačnošću, koji može da bude traumatičan.

„Ako to preklopimo sa ovim trendom, raširi se stav 'da li smo prijatelja manje voleli ako mu na taj način nismo odali počast?'"

Šabić ukazuje na to da je crtanje takvih murala uglavnom kolektivna aktivnost.

„Najčešće ljudi angažuju prijatelja koji crta i onda svi zajedno učestvuju u tom oslikavanju, a sve na osnovu emocionalne povezanosti prema toj poznatoj ličnosti ili osobi koja je preminula."

Sociolog Hvid Jakobsen ističe da sve zavisi od onih koji su tražili izradu murala, ali i toga ko se na njima nalazi.

„Ukoliko je sve išlo zvaničnim putem, namera može biti javno obeležavanje konkretne ličnosti zbog njenih dela ili statusa u društvu, a koji bi trebalo da budu upamćeni u lokalnoj ili nacionalnoj zajednici.

„Međutim, ako su ovi murali više alternativni fenomeni, onda mogu služiti umetničkoj ili čak političkoj svrsi, sve u zavisnosti ko je prikazan, gde i ko je autor, jer osobe sa murala uglavnom predstavljaju određene ideale ili vrednosti toj zajednici."

Krečenje ili čuvanje

Na pitanje kako će se trend murala kao modernih spomenika u budućnosti razvijati, Jana Danilović odgovara da će verovatno sve nastaviti da funkcioniše u istom pravcu.

„Jedino što bi to moglo da obustavi jeste reset koji bi bio sproveden bez izuzetka, da se uništi sve što se na nelegalan način našlo na zidovima, iako tu ima stvari za koje smatram da su dragocene i treba da postanu kulturna baština.

„Komšiluci svakako neće imati snage da prekreče murale posvećene kriminalcima kojima niko za života ništa nije smeo, pa tako ni njihovim slikama posle smrti."

Ivan i Bojana sa klupice u Bloku 1 za to vreme kažu da će mural njihovog prijatelja „stajati tu koliko god da stoji".

„Pored su ljudi okrečili zgradu, ali su ostavili grafit, što govori da je to nešto što ili podržavaju ili im barem ne smeta - znaju da je bio dobar momak", kaže Ivan.

Od Damirove smrti prošle su dve godine i njihov život se od tada znatno promenio.

„Sada kad pričamo gde da se nađemo to uvek bude - kod grafita", navodi Ivan.

„Zamišljao sam ranije da ću sesti na klupu, popiti pivo, ali ispred murala je parking, pa je malo glupo da sedim na parkingu", dodaje uz blagi osmeh.

Govoreći o prijatelju, kaže da „ne postoji opcija da vreme umanji sećanje na njega".

„Mural mi ne stvara bol, ona svakako postoji, više me obraduje kad god ga vidim.

„Kao kada nekoga dugo ne vidiš pa bude 'ej, de si'... Tako i nas dvojica."

Pogledajte video: Kako izgleda život strit art umetnice na Balkanu

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 09.22.2023)