Уметност: Мурали као модерни споменици, зашто нас преминули гледају са све више зидова

Иван и Дамир са Новог Београда били су најбољи пријатељи од седме године, када су у првом разреду сели у исту школску клупу.

„То је друг за ког сам знао да ћемо се сигурно целог живота дружити, заједно проћи све, на истим клупицама као кад смо били деца седети и кад будемо матори&qуот;, каже 32-годишњи Иван Ивановић за ББЦ на српском.

„Једноставно, да ћемо бити другари од клупе до гроба.&qуот;

Међутим, Дамир је пре две године преминуо, а његови пријатељи одали су му почаст тако што су направили мурал са његовим ликом.

„Кад год прођем поред, подсети ме на Дакија - наравно да он никада неће изаћи из нашег сећања и да ће увек бити ту, али сад је као да си заиста прошао поред њега&qуот;, наводи Иван.

„Махнемо му, јавимо му се, саопштимо му неку лепу вест... Верујем да он то гледа од негде.&qуот;

• Улична уметност и графити - Београд на који (не) обраћамо пажњу
• Мурали на зградама - решење за београдске фасаде
• „Бол, опроштај, братство или издаја&qуот;: Како је дошло до „пољупца&qуот; Александра Вучића и Аљбина Куртија
• Ортика - кварт у Милану у којем је историја нацртана на зидовима

Слични мурали у протеклом периоду никли су широм Србије.

Добили су их, између осталог, убијени у масовној пуцњави почетком маја у селима око Младеновца, прослављени фудбалер и бивши селектор Синиша Михајловић, као и деветогодишњи дечак Стефан Балић, који је 2021. погинуо у београдском насељу Карабурма.

„У последњих десет година то се, од нечега што је било на граници инцидента, заиста претворило у тренд&qуот;, сматра Јана Даниловић, сликарка и муралисткиња, за ББЦ на српском.

„Такви мурали са ликовима преминулих су свуда, има их на малтене сваком ћошку и сада је то вид дивље меморијализације&qуот;.

Теа Шабић, културолошкиња из Пуле, која је истраживала однос мурала и културе сећања, назива их „на неки начин модернијим верзијама споменика&qуот;.

„То је углавном квартовски, на оближњој згради у крају, у ком се одређена група људи дружила, а мурал има већи сентимент него обична умрлица у новинама&qуот;, каже Шабић.

Мурали у том смислу, додаје Мајкл Хвид Јакобсен, професор социологије на Универзитету у данском Алборгу и аутор књиге „Истраживање жалости: Прича о социологији туге&qуот;, представљају „средство за изражавање јаке и моћне емоције као што је туга&qуот;.

„Све то кроз симболичко или графичко представљање, подсећајући све да је особа приказана на муралу од значаја за заједницу, неко ко заслужује да буде оплакиван&qуот;, наводи он за ББЦ.

Све је довело до тога да руски муралиста Андреј Колосов, који од 2015. године живи у Београду, месечно има и по неколико захтева за таквим ангажманима.

„Траже их породице, пријатељи преминулих, па чак и фирме за директора који је преминуо.

„Радио сам један за Драгана Павловића, дугогодишњег директора мотела 'Предејане' код Лесковца, који је преминуо 2020. године&qуот;, наводи Колосов за ББЦ на српском.

Цена једног мурала, каже, зависи од димензије, материјала и квалитета, али се креће „од око 400 до више од 4.000 евра&qуот;.

'Живети и умрети у Београду'

По топлом летњем дану у центру Блока 1, познатом као Фонтана, једном од првих модерних новобеоградских насеља, прилично је живо.

Док се неки шетају и гурају бебе у колицима, на једном од великих столова у парку је прослава дечијег рођендана, праћена звекетом лопте са оближњег терена за фудбал.

Иван више не живи ту, али са супругом Бојаном често свраћа, а мурал преминулог пријатеља им је обавезна станица.

„Често дођем испред графита и пуштам музику коју смо слушали, а Даки се баш доста ложио на реп и Тупака пре свега&qуот;, наводи Иван, док у близини одзвања шкрипа љуљашке.

Тупак Шакур је амерички репер који се сматра једним од најбољих у историји хип-хоп музике, а убијен је 1996. године у Лас Вегасу, са само 25 година.

„У његовој песми То Ливе анд Дие ин ЛА (Живети и умрети у Лос Анђелесу), Даки је увек певао То Ливе анд Дие ин БГ (Живети и умрети у Београду)...

„Увек је то радио, убацивао нешто своје у песме&qуот;, додаје Иван уз осмех и трачак сете у гласу.

Тај натпис данас се налази на Дамировом муралу, а пре неколико месеци објављена је и реп песма са сличним стиховима:

„То ливе анд дие ин БГ (живети и умрети у Београду), ту смо ја и ти / ко да и даље у блоку чују ти се кораци

„То ливе анд дие ин БГ, ту смо ја и ти / у овом овде животу време брзо пролази&qуот;

„Сећам се кад смо били клинци, по бетону и стомаку смо цртали тетоваже као што је имао Тупак&qуот;, наставља Иван присећање.

Након што је Дамир преминуо, размишљали су „како да додатним чином направе нешто што ће представљати сећање на њега&qуот;.

„Никада ни о коме ништа лоше није причао, све му је било супер, баш је био позитивна особа и за такве људе вреди то направити.&qуот;

Добри људи шире добро, па „макар сада били и на неком другом свету&qуот;, додаје.

Једна од идеја је био и спортски турнир у његову част, али је на крају договор пао да ураде мурал, као подсећање „да је он и даље ту негде&qуот;.

Дамирови најближи пријатељи су брзо скупили новац и платили све, али су и други желели да учествују, па су све што је прикупљено дали његовој сестри за школовање.

Током израде мурала комшије се нису мешале, а и Дамирови родитељи су били сагласни.

„Једино су рекли да не би волели да се види директно са њиховог прозора, што разумем.

„Свако у себи носи огромну тугу, не мора сад и то да буде прст у оку.&qуот;

На питање како су реаговали када је све било готово, Иван одговара кратко: „Веома емотивно&qуот;.

„Био сам мало скептичан, да не буде као Новак Ђоковић у оном воштаном музеју у Јагодини, било би срамота, али ово је заиста он.

„Као у огледалу, као да га гледаш у очи.&qуот;

Мурали као савремени споменици

Џин који једе дрво, Госпа Београда (Ла санта де Београд) и Студент који гледа у зид само су неки од београдских мурала који су у међувремену стекли култни статус.

Речник Универзитета у Кембриџу их дефинише као „велике слике на зидовима&qуот;, у чему се управо види њихова разлика у односу на графите, иако су границе танке.

За графите Кембриџ наводи да су „речи и или цртежи на јавним местима, а који могу бити духовити, непристојни или политички&qуот; и махом су спонтанији од мурала.

Теа Шабић у раду „Визуелна антропологија урбаног простора: Мурали као агенси сећања&qуот;, објављеном на Филозофском факултету у Ријеци, пише да се историја мурала протеже од праисторије до данас.

Током 20. и 21. века напредовали су у „комплексну интердисциплинарну форму уметничког изражавања&qуот;, сматра културолошкиња која мурале назива и „једним од важнијих извора визуелне културе&qуот; града.

Погледајте видео: „Никада не престајемо да учимо&qуот; - сениори у Београду цртају графите

Јана Даниловић, која је на Факултету примењених уметности у Београду докторирала на теми „Град и слика - значај и функција сликарских интервенција у јавном простору&qуот;, сматра да су мурали преминулих људи у мејнстрим дошли из навијачког света.

„Иницијално су такве мурале добијале настрадале вође навијача, којима се њихова екипа одуживала и меморијализовала их у оквиру њихове супкултуре и културе тог краја&qуот;, наводи Даниловић.

То значи да се трагедија „мери количином трагова на зиду&qуот;, што сматра „необичним и бизарним&qуот;, пре свега зато што се „чин жалости са личног нивоа, што припада породици и пријатељима, преноси у сферу јавног&qуот;.

„То је вид меморијализације око ког не постоји шири консензус јавности или заједнице, али се то прећуткује због става о покојнику све најлепше, посебно у случају трагичне смрти и то смрти неког младог&qуот;, сматра Даниловић.

„Зато ти радови увек избегавају кречење и прецртавање, што нам говори да се изгубила линија између онога што је слика и онога што она представља.&qуот;

Кречење у том смислу, додаје, више није „сређивање заједничког комуналног простора, већ необична културолошка зона непоштовања према покојницима&qуот;.

„Слика је у том контексту једнако покојник, дакле врста споменика и он се наравно не сме уклањати, а што оставља трајне последице по комшилук&qуот;, каже Даниловић.

Иако сматра да је због „наметнуте личне жалости&qуот;, што назива и „емоционалном уценом&qуот; људи који користе тај јавни простор, погрешно на тај начин меморијализовати смрт појединца, она истиче и да је то сложен проблем.

„Смрт, а посебно смрт младе особе, велики је шок и за појединца и за групу, посебно за младе, као први сусрет са коначношћу, који може да буде трауматичан.

„Ако то преклопимо са овим трендом, рашири се став 'да ли смо пријатеља мање волели ако му на тај начин нисмо одали почаст?'&qуот;

Шабић указује на то да је цртање таквих мурала углавном колективна активност.

„Најчешће људи ангажују пријатеља који црта и онда сви заједно учествују у том осликавању, а све на основу емоционалне повезаности према тој познатој личности или особи која је преминула.&qуот;

Социолог Хвид Јакобсен истиче да све зависи од оних који су тражили израду мурала, али и тога ко се на њима налази.

„Уколико је све ишло званичним путем, намера може бити јавно обележавање конкретне личности због њених дела или статуса у друштву, а који би требало да буду упамћени у локалној или националној заједници.

„Међутим, ако су ови мурали више алтернативни феномени, онда могу служити уметничкој или чак политичкој сврси, све у зависности ко је приказан, где и ко је аутор, јер особе са мурала углавном представљају одређене идеале или вредности тој заједници.&qуот;

Кречење или чување

На питање како ће се тренд мурала као модерних споменика у будућности развијати, Јана Даниловић одговара да ће вероватно све наставити да функционише у истом правцу.

„Једино што би то могло да обустави јесте ресет који би био спроведен без изузетка, да се уништи све што се на нелегалан начин нашло на зидовима, иако ту има ствари за које сматрам да су драгоцене и треба да постану културна баштина.

„Комшилуци свакако неће имати снаге да прекрече мурале посвећене криминалцима којима нико за живота ништа није смео, па тако ни њиховим сликама после смрти.&qуот;

Иван и Бојана са клупице у Блоку 1 за то време кажу да ће мурал њиховог пријатеља „стајати ту колико год да стоји&qуот;.

„Поред су људи окречили зграду, али су оставили графит, што говори да је то нешто што или подржавају или им барем не смета - знају да је био добар момак&qуот;, каже Иван.

Од Дамирове смрти прошле су две године и њихов живот се од тада знатно променио.

„Сада кад причамо где да се нађемо то увек буде - код графита&qуот;, наводи Иван.

„Замишљао сам раније да ћу сести на клупу, попити пиво, али испред мурала је паркинг, па је мало глупо да седим на паркингу&qуот;, додаје уз благи осмех.

Говорећи о пријатељу, каже да „не постоји опција да време умањи сећање на њега&qуот;.

„Мурал ми не ствара бол, она свакако постоји, више ме обрадује кад год га видим.

„Као када некога дуго не видиш па буде 'еј, де си'... Тако и нас двојица.&qуот;

Погледајте видео: Како изгледа живот стрит арт уметнице на Балкану

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 09.22.2023)