Психологија: Како учимо из сопствених неуспеха

У данашњој мотивационој литератури, неуспех се често сагледава као нешто што би требало славити.

Разочарања су есенцијални замајац на путу ка успеху; прекретница у нашој животној причи која ће се ултимативно окончати тријумфом.

Уместо да паднемо у очај, охрабрујемо се да ,,посрнемо унапред&qуот;.

Још кад би то било тако једноставно.

• Зашто су нам неки људи на први поглед досадни
• Када сме да се верује инстинкту
• Мисао која нас плаши: Зашто умиремо

У последњих 10 година највећи број психолошких истраживања показује да већина људи има проблем да се конструктивно ухвати у коштац са неуспесима.

Уместо тога, проналазимо начине да обезвредимо циљ до којег нисмо досегли, што води ка томе да ћемо бити мање мотивисани да будемо истрајни и остваримо наше намере.

Овај феномен је познат и као ,,ефекат киселог грожђа&qуот;.

Исто тако, можда једноставно не успевамо да увидимо сопствене грешке и безбрижно настављамо као да се ништа није догодило, нешто што нас спречава да пронађемо бољу стратегију за унапређење нашег учинка у будућности.

Инспиративни говорници често цитирају речи писца Семјуела Бекета:

,,Падни поново. Падни мало боље&qуот;.

Али истина је да многи од нас падају поново и да падају на исти начин.

Недавна истраживања показују да постоје начини да избегнете овакве замке.

Решења су најчешће контраинтиутивна: један од најбољих начина да учите из својих грешака је, на пример, да понудите савет некој другој особи која се суочава са сличним проблемима.

Помажући некоме да избегне неуспех, показало се, појачава и ваше изгледе за успехом.

Ефекат 'киселог грожђа'

Испитајмо, за почетак, ефекат киселог грожђа који је открио Халгир Сјастад, професор психологије и предводник Норвешке школе за економију, са колегама.

Он каже да је био заинтригиран настојањима људи да пре времена одбаце своје снове.

,,Истраживање је било покушај да схватимо зашто понекада лако одустајемо, и да бисмо успели да смо били мало стрпљивији и одлучнији да покушамо још једном&qуот;, каже он.

У првом експерименту Сјастад је тражио од учесника да се укључе у тест који мери прецизност њихове интуиције.

Од њих је затражено да процене колика је тежина 20 јабука, на пример, а речено им је и да ће сваки одговор који не излази из оквира грешке од 10 одсто, бити сматран знаком снажне интуиције.

Прецизни одговори на неколицину питања, речено им је, у великој су кореалцији са ,,позитивним исходима у животу, као што су изузетна достигнућа на послу и функционалан друштвени живот&qуот; - како је гласила порука скројена да би појачала њихову жељу за успехом.

• Зашто неки људи не разликују леву и десну страну
• Који сте тип родитеља: „орхидеја&qуот; или „маслачак&qуот;
• Три начина да будете рационалнији ове године

Након што им је постављено неколико питања за загревање, учесницима је дата лажна повратна информација - било изузетно позитивна или изузетно негативна.

Затим је од њих тражено да предвиде колико би тешко било да постигну добре резултате на правом тесту и колико би срећни били када би на крају имали стоодстотан скор.

Сјастад је претпоставио да ће људи којима је дата негативна повратна информација у вези резултата њиховог теста потценити важност будућег учинка на тесту за њихово емоционално стање.

И управо се то и догодило.

Они који су мислили да су били неуспешни на пробном тесту су предвидели да ни савршен резултат неће много утицати на њихову тренутну срећу.

Кључно је то да се ово није испоставило као тачна предикција; када су решавали други тест и када им је било речено да су добили највише оцене, та добра вест их је заиста усрећила.

Потпуно су погрешили предвиђајући да их добар резултат неће учинити поносним.

Сјастад каже да се овде ради о самозаштити.

,,Многи од нас желе да мисле о себи као о компетентним и способним особама, па када повратна информација наговести другачији исход, то представља озбиљну претњу по слику о нама самима&qуот;, каже он.

,,Најједноставнији начин изласка из овакве ситуације је негирање или објашњавање сигнала који је стигао споља, тако да је могуће смањити непостојаност и очувати позитиван однос према себи.

,,Мислим да ми то константно радимо, чак и када то не примећујемо&qуот;.

Требало би напоменути да је Сјастад након сваког од ових експеримената обавио разговоре са учесницима и да их није оставио са лажним утиском о њиховим интуитивним способностима.

У накнадним експериментима, Сјастад је истраживао начин на који је неуспех у пробним тестовима утицао на учеснике и њихове остале процене у вези са важношћу резултата са теста на њихов живот.

И поново је видео јасне знаке киселог грожђа: након што су учесници добили негативан фидбек, више нису сматрали да тест одражава ,,то што они представљају, као особе&qуот;, нити су веровали да би њихова интуитивна интелигенција могла да одреди успешност њихових живота.

Он је ефекат киселог грожђа тестирао и у правом животу, међу студентима Норвешког универзитета.

Открио је да је чак и најједноставније подсећање студената на тренутно низак просек оцена, њих наводи да у значајној мери обезвреде предвиђене бенефите за оне који дипломирају са највишом оценом.

Сјастад верује да би ефекат киселог грожђа могао да утиче на мотивацију у многим животним областима.

Уколико сте лоше прошли на интервјуу за посао снова, могуће је да ћете да одлучите да у ствари и не желите да радите у тој области и да престанете да конкуришете за сличне позиције.

Исто важи и у ситуацијама када не успете да се покажете на спортским такмичењима, или уколико издавач одбије ваш први рукопис.

,,Објашњавање таквог неуспеха и кривљење некога или нешто друго, може да буде примамљиво, баш као и покушај да себе убедите да је 'План Ц у ствари све време био План А&qуот;, каже он.

Сјастад не тврди да би требало да остајемо истрајни у остваривању циљева све време; стављање амбиција у одређену перспективу може бити здраво, баш као и промена курса, уколико нас процес више не чини срећним.

Али ефекат киселог грожђа може довести и до доношења преурањених одлука, каже он, уместо сагледавања од којег бисмо нешто могли да научимо или унапредимо.

Ефекат ,,ноја&qуот;

Обезвређивање извора вашег разочарања је само још један од начина на који се ваша свест конструктивно обрачунава са неуспехом; још један од начина би био да забијете главу у песак, скренете пажњу са неугодне ситуације и избегнете процесуирање те ситуације.

Научници још одавно знају да често умемо да зажмуримо на лоше вести и да се правимо као да се нису ни десиле.

Економисти су, рецимо, открили да инвеститори не проверавају свој финансијски статус када су шансе веће да је он у опадању.

Овај феномен се назива ,,ефектом ноја&qуот; и могао би да буде добар пример много шире тенденције за превиђањем негативних информација, према серији недавно објављених студија Лорин Екрис-Винклер, професорке асистенткиње менаџмента и организационих наука на Нортвестерн универзитету у САД-у и Ајелет Фишбах, професорке бихевијоралних наука и маркетинга на Универзитету у Чикагу.

Највећи део овог истраживања се заснива на експерименталној поставци под именом ,,Игра суочавања са неуспехом&qуот; у којој се учесницима поставља серија или-или питања.

У игри се учесницима приказују симболи налик на хијероглифе и од њих се тражи да, на пример, погоде који симбол представља животињу.

• Како победити парализу у раду као Ернест Хемингвеј
• Зашто је заборавност добра за памћење
• Зашто критика траје дуже од похвале

Учесницима се након њихових пружених одговора саопштава да ли су били у праву или не.

Пошто су у оптицају била само два одговора, свака форма одговора - позитивна или негативна - ће им помоћи да науче прави одговор, да би касније могли боље да решавају наредни тест.

У све је укључен и мали финансијски подстицај - за сваки научени симбол они ће добити по 1,5 долара.

Највећи број учесника је успешно памтио исправне одговоре.

Запањујуће је било то што они нису, ипак, успевали да било шта науче из погрешно датих одговора и њихови резултати су опет у тим случајевима зависили од чисте среће.

,,Најчешће људи ништа нису били у стању да науче&qуот;, каже Фишбах.

У истраживању овог феномена, научници су следећој групи учесника Игре суочавања са неуспехом задали да прво проуче туђе одговоре.

У оваквим случајевима ,,посматрачи&qуот; су били савршени у откривању исправних решења из нетачних одговора, а били су и у стању да их се касније сете.

,,Ово нам сугерише да задатак није био тако тежак на спознајном нивоу&qуот;, каже Фишбах.

Уместо тога, чини се да су повређена осећања услед нетачно датих одговора деловала као баријера за учење код људи који су играли игру.

Уместо да се суоче са грешкама, учесници са погрешним одговорима су дозволили да им попусти концентрација и тако су пропуштали да запамте тачан одговор.

Екрис-Винклер и Фишбах су Игру суочавања са неуспехом поновили у много различитих наратива, међу њима и групи ТВ продаваца којима је пружена шанса да науче неке корисне ствари о њиховој професији.

У сваком случају, учесници су били савршени у памћењу њихових успеха, али скоро ништа нису били у стању да науче из грешака.

Фишбах је веома опуштена док коментарише ове резултате, али верује да они представљају озбиљан изазов сопственом усавршавању.

,,Смејем се јер већ извесно време обављам ова истраживања, а резултати су депримирајући&qуот;, признаје она.

Прагматични неуспеси

Срећом, истраживања Фишбах и Екрис-Винклер наводе да постоје стратегије уз помоћ којих можемо да превазиђемо емоционалне баријере и да се суочимо са неуспехом.

Прва се зове ,,самодистанцирање&qуот; и уз њену помоћ усвајамо гледиште треће особе.

Уместо да се упитам: ,,Зашто сам омануо?&qуот;, можда бих могао да се упитам ,,Зашто је Дејвид омануо?&qуот;, на пример.

Бројне студије психолога Итана Кроса са Универзитета у Мичигену показују да самодистанцирање помаже у ублажавању наших негативних емоционалних реакција, помажући нам да узнемирујуће догађаје сагледавамо објективније.

У овом случају, то значи да је неуспех у мањој мери опасан по его, па због тога можемо боље да анализирамо узроке нашег разочарања - а да притом не окусимо кисело грожђе или сакривамо главу у песак.

Друга стратегија подразумева нуђење савета другима који су се евентуално нашли у истој позицији као и ви.

Екрис-Винклер и Фишбах су ову стратегију разрадиле са Анђелом Дакворт, професорком психологије са Универзитета у Пенсилванији.

Оне су откриле да задовољство које проистиче из помоћи другој особи обезбеђује подршку сопственом егу, па се због тога људи осећају много самоувереније у суочавању са сопственим неуспесима.

,,То тера људе да се ухвате у коштац са њиховим искуствима и оним што су имали прилике на науче&qуот;, каже Фишбах.

Људи који се боре са сопственом прекомерном тежином су, рецимо, нудили савете другим особама које су отпочињале дијете, базиране на њиховим неуспесима.

Након тога су се осећали мотивисанијим да наставе да следе сопствене зацртане цилејве.

Од средњошколаца је, у међувремену, тражено да опишу на које би начине могао да се превазиђе недостатак академске мотивације код неког другог, млађег ученика; у наредне четири недеље они су успели да преброде сопствено отезање и ураде много већу количину домаћих задатака у поређењу са ученицима који су уместо тога добили савет писменим путем.

Сјастад напомиње да су неуспеси неизбежан део живота.

,,Уколико никада не бележите неуспехе, то значи да вероватно немате високе циљеве&qуот;, каже он.

Учењем како да се суочите са разочарањем и како да нешто научите из тих лекција, можда ћете успети да на лакши начин дођете до стазе успеха.

---

Погледајте и ову причу:

---

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 10.10.2023)