Стадионска грозница: Изборна кампања између штрајкова и фудбалских снова – Анализа Зорана Пановића
Недељник 22.11.2023
То што десничарска опозиција није послушала своје идеологе – Матију Бећковића, Мила Ломпара и Милоша Ковића – и ујединила се на једну изборну листу, још један је доказ о нереалним мистификацијама о утицају интелектуалаца у политици.
Добрица Ћосић је дуго важио за интелектуалца огромне политичке моћи, а кад је коначно тобоже дошао на власт као председник оног Милошевићевог несрећног провизоријума – Савезне Републике Југославије – видело се колико је тај Ћосићев наводни утицај на реалну политику празна љуштура, да би на крају Ћосића са „власти“ понижавајуће најурио Војислав Шешељ. Може се у исто време бити и „отац нације“ и реални владар, као у случају Фрање Туђмана, као што то не мора бити
