Књижевности и филм: Због чега језик „Паклене поморанџе” и данас делује шокантно

Већ на првим странама „Паклене поморанџе&qуот;, романа Ентонија Барџиса из 1962, читалац урања у свет обавијен тамом надомак нашег, као и у необично снажан нови језик.

Петнаестогодишњи Алекс, ултранасилни антихерој и „скрушени наратор&qуот;, обраћа се нама, небројеним стравински словосима (хоррорсхов словос - односно, сулудим, изузетним речима тинтрања (Надсат): омладинског сленга који је осмислио аутор-полиглота.

Сама реч Надсат изведена је из руског суфикса за тинејџерске године (буквално „наест&qуот; у српском - прим. прев.), а језик Паклене поморанџе представља живописни спој енглеских и руских речи (&qуот;хоррорсхов&qуот; води порекло од руског „кхоросхо&qуот;, што значи добро) уз различите додатке: елизабетански кићени стил („тхоу&qуот;; „тхее анд тхине&qуот;; „верили&qуот;); затим арапске и немачке игре речима.

• Четири разлога зашто треба гледати „Паклену поморанџу&qуот; (и један зашто не)
• Сценарио за филм који Кјубрик никад није снимио
• Сузе на киши: Како је Рој Бети ипак добио вечни живот

Шездесет година од објављивања књиге (и више од пола века након озлоглашене Кјубрикове филмске адаптацие), њено заумње је преплавило поп културу, од музике (имена бендова, нпр. Молоко, Цампаг Велоцет и Хеавен 17; затим песама, нпр. песме Нев Ордер и Лане Дел Реи; албума - бразилски металци Сепултура су 2009. објавили концептуални албум А-Лекс; најзад, књига је послужила као инспирација и за стихове - нпр. Гирл Ловес Ме Дејвида Боувија, која се нашла на његовом опроштајном албуму Блацкстар из 2016); преко уметности (скорашња велика изложба у Енглеској носи наслов „Тхе Хоррор Схов!&qуот;) и ноћног провода (од легендарног клуба Паклена поморанџа на Ибици до НАДСАТ компилације објављене 2021. која садржи песме младих музичара ЛГБТQ оријентације).

Тинтрање је моћни креативни сок, разлог неупитности култног статуса Паклене поморанџе током више од пола века.

У својој аутобиографији Имали сте свој тренутак (Иоу'ве Хад Иоур Тиме,1990) Барџис објашњава да је „било неопходно&qуот; да Паклену поморанџу „исприповеда млади насилник из будућности, и то управо посредством његове верзије енглеског језика... Било је бесмислено написати књигу у сленгу који се користио раних 60-их: био је кратког даха попут сваког сленга и деловао би носталгично већ у тренутку уласка рукописа у штампу.&qуот;

Таквог плесњивог миомириса оцвалог цвећа у роману нема ни у назнакама.

Тинтрање непрестано напада читаочева чула феромонском љутином; метализираним задахом.

Оштар, конспиративан сленг омогућава Алексу да пренесе сцене друштвених ритуала (тинејџерски „последњи крик моде&qуот;, којим се размећу он и његова банда „дрОгара&qуот; или пријатеља, у шта спадају и „чизмаци стравински лагани за шутирање&qуот;), као и ужасе агресија које они механички спроводе.

Све делује истовремено страно и присно - због чега ће гореописана мешавина намах изазвати опречне реакције критичара.

Критичар Тајмс литерари саплемента је описао Паклену поморанџу као „гнусно мало саблажњавачко дело&qуот;.

Кингсли Ејмис из Обзервера је био благонаклонији, иако је приметио да тинтрање намеће изазов: „читалац несклон авантури, и који, усто, планира да остави пушење, озбиљно ће пожелети да одустане од читања овог романа.&qуот;

Неколико деценија након тога, била сам „малодој дјевочка&qуот; или млада девојка, имала сам 14 година, и прелиставала примерак Паклене поморанџе у локалној књижари у општини Вонсворт у јужном Лондону; тинтрајући текст ме је узнемиравао, али исто тако и привлачио (такође, опседала ме је чувена илустрација Дејвида Пелхама на корицама - младић разгораченог „ока-зупчаника&qуот;).

Током наредних читања враћала бих се уводној сцени, у којој Алекс и његови дрОгари пијуцкају бодљикаво млеканце („молоко&qуот;) у млечном бару Корова; најзад сам потрошила сву кешерицу на књигу.

Субверзивно дешифровање кода

„Проваљивање&qуот; кода тинтрања - заумља заснованог на непрестаном мењању кода адолесцентског ћаскања, створеног ради потискивања одраслих, као и ауторитета - представља посебну драж за читаоца.

Наравно, младу особу попут мене је то дешифровање посебно привлачило, као и разумевање опсега значења (прикривене псовке); речи дешифрујемо помоћу контекста или Алексових алузија, а читалац се осећа као да љушти неколико слојева љуски са забрањеног воћа; шкрабала сам реченице тинтрања по школским књигама; у комуникацији са најбољим дрОгом сам користила тај вокабулар, и видирала („виддиед&qуот;) тајни језик који је израњао посвуда око нас: у музици, на клупским флајерима и принтовима на мајицама.

Барџис, који је преминуо 1993, мрзовољно и огорчено је прокоментарисао успех Паклене поморанџе, нарочито након појаве Кјубриковог филма.

Одбацио је свој роман, називајући га „срачунатим тривијалним штивом за плаћање рачуна&qуот; (у есеју из 1973. који је касније објавио Њујоркер), па ипак, сваки аспект језика романа пренатрпан је значењем: чак и име Алекс (иронично, име значи „заштитник људи&qуот;) упућује на грчку реч лекс (закон).

У извесној мери, тинтрање као англо-руско ћеретање одсликава доба у ком је поникло: хладноратовске тензије раних 60-их година прошлог века, као и страх естаблишмента од надируће омладинске културе.

Суштински, међутим, језик је безвремен, баш како се Барџис надао; може се чак рећи да његов глобализовани сленг одлично пристаје дигиталном добу.

Такође, тинтрање се читаоцу лако подвлачи под кожу; због њега осећамо као да смо тик уз Алекса, чак и у тренуцима када чини гнусне злочине.

Оно нас приморава да се суочимо са најважнијим питањем које роман поставља - добро и зло као саставни делови људске природе, као и слободна воља.

Барџис је тврдио да је у једном лондонском пабу чуо изреку „уврнут (квир) као навијена поморанџа&qуот; (чиме се жели указати на нечије чудно понашање, а не на сексуалну склоност), али „Паклена поморанџа&qуот; (у оригиналу - Цлоцкворк Оранге, прим. прев.) заправо се односи на самог Алекса.

С пуно потенцијала, а ипак ограничен.

• Због чега је Федерико Фелини маестро италијанске кинематографије
• Таксиста - филм у који нико није веровао, а постао је класик
• Породична посла: Пола века филма Кум

Када се касније нађе у затвору, бива подвргнут Лудовико техници: званичној државној терапији одвраћања осмишњеној ради отклањања насилних порива у њему.

Током тог процеса, доктор на следећи начин описује тинтрање: „Чудни фрагменти старог римованог сленга... Ту и тамо има ромских речи, такође. Али углавном су словенског порекла. Пропаганда. Сублиминална пенетрација.&qуот;

Била сам мало старија од Алекса када сам први пут гледала Кјубрикову екранизацију романа - на похабаној видео касети (ВХС), што је допринело осећању да радим нешто незаконито.

Након напада у медијима због „фалсификата&qуот;, филм је 1973, на Кјубрикову иницијативу, повучен из дистрибуције у Британији; поново ће бити доступан за приказивање у тој земљи тек након смрти редитеља, 1999, а забрана ће се одразити на репутацију романа (преотевши му, притом, статус шокантног дела).

И тада као и данас, била сам потпуно равнодушна према филму, иако сам волела музику Вендија Карлоса, односно спој електронске и класичне музике, затим тинтрање које које прожима дијалоге Малкома Макдауела (Алекса), па чак и дизајн сета - на пример, називи дрога („веллоцет&qуот;, „синтхемесц&qуот;, „дренцром&qуот;) вртоглаво су исписани по зидовима млечног бара Корова.

Ипак, на папиру тинтрање поседује мелодијски ток због чега он постиже складно сазвучје са Алексовим изливима дивљења према класичним мајсторима, као и са Барџисовим композиторским и песничким тежњама (из дубине душе је презирао поп музику).

На екрану, насиље и мизогинија делују пренаглашено, и притом су поједине сцене, које у роману највише узнемирују читоаца, преиначене тако да изазивају гледаоца на приземан смех.

Алекс нам преноси догађаје језиком тинтрања све до последње реченице романа - мада се тај закључак током година појављивао у различитим верзијама у Америци, где је Паклена поморанџа оригинално објављена без двадесет првог и последњег поглавља, који су означени као „нетржишни&qуот; (и уз појашњење термина сленга, на Барџисово ужасавање).

У том завршном делу налазимо назнаке промене услед сазревања (посредством Алексовог гласа, језиком тинтрања, а исто важи и за његове животне изборе), што изазива изненађујуће емотивно повезивање читаоца са ликом; као тинејџерка сам заплакала након што сам прочитала тај део, и данас, у зрелој (прастарој) доби, потресем се кад га прочитам; Кјубриков филм је базиран на америчкој верзији романа; сматрао је да је оригиналан завршетак „придодато поглавље&qуот;, а у интервјуу Мајклу Цементу из 1981. рекао је: „оно је, што се мене тиче, неубедљиво и недоследно у односу на стил и идеју романа... Засигурно никада нисам озбиљно разимишљао о томе да треба да га искористим за филм.&qуот;

• Зашто је 1971. била изузетна година за филм
• Како је филм из Северне Македоније ушао у историју Оскара
• Рецензија филма „Ирац&qуот;: Скорсезе подмладио Де Нира, Паћина и Пешија ★★★★☆

Тинтрање још увек звучи као сленг из недалеке будућности.

У читаоцу изазива језу попут најоштрије бритве; речи нас пренеражавају, а познате су нам; приморани смо да се суочимо са мноштвом значњеа.

Језик романа данас одушевљава и изазива нове читаоце једнако колико и преводиоце; пројекат „Прокљувити Словосе&qуот; (односно, разумети речи) покренут је на универзитету Ковентри 2015, с циљем прикупљања тумачења тинтрања које су понудили бројни професора широм света.

Наравно, никада нећемо сазнати колико главобоље роман задао свом аутору; Барџисов нацрт за његов „наставак&qуот;, насловљен као Паклено стање, откривен је 2019. и, како показује његов (постхумно објављени) „Сонет за Институт Емери Колиџијет&qуот;, он никада није престао да се бави својим култним остварењем: „Савет: не читати / Паклену поморанџу - то је муљава смеса / измишљених речи које заскачу и гризу и крваре. / Написао сам боље књиге... А и многи други, несумњиво.&qуот;

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 12.19.2023)