Чувар тајни Ватикана по нешто открива у интервјуу пред пензију

Ватикан годинама покушава да потисне идеју да је његов хваљени Тајни архив баш толико тајновит: отворио је научницима досијее контроверзног папе Пија Дванаестог из Другог светског рата и променио званичан назива архива уклонивши реч "Тајни".

Али аура мита и мистерије је опстала, мада се сада смањила јер дугогодишњи управитељ "Ватиканског апостолског архива", надбискуп Серђо Пагано, први пут говори отворено, откривајуц́и неке од тајни које је нашао за 45 година колико је радио у једном од најстаријих, најважнијих светских спремишта докумената и једном од најнеобичнијих.

У новом интервјуу дужине књиге, под називом "Сецретум" (латински: тајна) који ц́е бити објављен данас, Пагано открива неке од непознатих, мање познатих и закулисних детаља добро познатих сага Свете Столице и њених односа са спољним светом током 12 векова.

У интервјуу којег чине разговори током годину дана са италијанским новинаром Масимом Франком, Пагано улази у много шта: од Наполеонове пљачке Архива 1810, до случаја Галилеја и необичне конклаве - скупштине кардинала за избор папе 1922, једва плаћене донацијом америчких римокатолика.

"Ово је први пут да то радим, а биц́е и последњи јер се спремам да одем", рекао је Пагано (75) у интервјуу за Асошиејтед прес у својој архивској канцеларији уочи пензионисања ове године.

Папа Лео Тринаести је за научнике 1881. године први пут отворио Архив, до тада коришц́ен још од 8. века искључиво за потребе папе лично и за чување документације папства, екуменских сабора и ватиканских канцеларија.

Са 85 километара полица, великим делом под земљом у двоспратном армирано-бетонском бункеру који може да одоли пожару, Архив садржи и документацију из амбасада Ватикана широм света, као и посебне збирке докумената аристократских породица и верских редова.

Иако је често извор теорија завера у стилу романа-мистерија Дена Брауна, аутора "Да Винчијевог кода" који је разгневио Католичку цркву, Архив ипак функционише као било која државна или приватна установа те врсте: истраживачи траже дозволу да га посете, а затим да виде конкретне документе које прегледају у наменским читаоницама.

Пагано их помно прати преко огромног телевизијског екрана интерног видео-система, постављеног крај његовог писаћег стола, који му омогуц́ава уживо видео-праћење читаоница.

У последње време научници су хрлили у Архив да прочитају документе сада обустављеног проглашења за свеца папе Пија Дванаестог, "ратног папе", критикованог да није довољно говорио о Холокаусту.

Садашњи папа Фрања наредио је да се документи Пијевог понтификата отворе 2020. године - пре рока, да би научници коначно могли да имају пуну слику о Пију.

Ватикан је дуго бранио Пија од критика да је ц́утао док се одвијао Холокауст, говорећи да је он користио "тиху дипломатију" да спасаве животе и да није јавно говорио о нацистичким злочинима јер се плашио одмазде, не само против себе, него и против самог Ватикана.

Изасланик председника САД Харија Трумана Мајрон Тејлор био је код папе Пија Дванаестог у Кастелгандолфу код Рима 26. августа 1947. и верује се да су разговарали управо о тој теми. Пулицеровом награђени писац Дејвид Керцер за књигу "Папа у рату", која је објављена 2022. у САД, цитирајуц́и недавно отворене ватиканске архиве, сугерише да је Ватикан најтеже радио да од нациста спасе Јевреје који су прешли у католичанство или су била деца из католичко-јеврејских "мешовитих бракова".

Новооткривена преписка сугерише да је папа Пије Дванаести током Другог светског рата имао детаљне информације од немачког језуите од поверења да је до 6.000 Јевреја и Пољака свакодневно гушено у Пољској коју је окупирала Немачка. То поткопава аргумент Свете Столице да није могла да потврди дипломатске извештаје о нацистичким злочинима и да их осуди. Документација из Ватиканског архива објављена је и у италијанском дневнику "Коријере дела сера", подстичуц́и дебату о Пијевом наслеђу и обустављеној кампањи за његову беатификацију.

Али, шеф Архива Пагано није Пијев апологета и међу ватиканским свештеницима се истиче по спремности да Пију замери ц́утање. Пагано каже да не може да се помири с Пијевом сталном невољношћу да јавно осуди нацистичке злочине, чак и после завршетка рата.

"Знамо да је папа током рата направио избор: није могао и није хтео да говори. Био је убеђен да би се догодио још гори масакр", рекао је Пагано. "Али, после рата, очекивао бих реч више за све ове људе који су отишли ​​у гасне коморе" - рекао је он.

Пијево стално послератно ц́утање Пагано објашњава његовом забринутошћу због стварања јеврејске државе - Израела. Ватикан је имао дугу традицију подршке палестинском народу и био је забринут за судбину хришц́анских верских објеката у Светој земљи ако се територије предају новоствореној држави Израел.

Било која Пијева осуда Холокауста, чак и после рата, "могла би да се чита у политичком смислу као подршка оснивању нове државе" - Израела, тумнаши Пагано папин резон.

У књизи-интервјуу Пагано се не уздржава од презира према непотпуном истраживању Пија ради проглашења за свеца, што је сада на чекању док научници разматрају новодоступну документацију.

Два језуитска истраживача која су саставила досије о Пију за беатификацију - свештеници Петер Гумпел и Паоло Молинари, ослањала су се само на делимичну компилацију папских докумената од 11 томова која је објављена 1965. - открио је Пагано и у интервјуу додао да "никада нису ни крочили у Апостолски архив" јер су "хтели да га заобиђу". Рекао је да сматра да је проглашење Пија Дванаестог за свеца требало да сачека док се каталогизује комплетна архива његовог понтификата и буде доступна и да верски научници добију времена да донесу закључке.

Поред добро познатих прича о ватиканским интригама, књига открива и неке нове, укључујуц́и порекло важног финансијског односа Католичке цркве у САД и Ватикана који се наставља и данас, а датира од конклаве 1922. године.

Пагано је рекао да је после смрти папе Бенедикта Петнаестог коморник - кардинал задужен за папску ризницу и рачуне, отишао до папиног сефа и открио да је "буквално празан: није било папира, новчаница или новчиц́а". Испоставило се да Бенедикт није био фискално одговоран и оставио је Свету столицу у минусу када је умро 22. јануара те године.

Папина каса је увек коришц́ена за финансирање конклаве за избор новог папе, а Света столица је била у тешком финансијском стању у време када је Европа још била скрхана Првим светским ратом.

У књизи - интервјуу су први пут објављени шифровани телеграми у којима је државни секретар Ватикана тражио од свог амбасадора у Вашингтону да хитно пошаље "шта год има у сефу" да би могло да се одржи гласање о новом папи.

По телеграмима, амбасада Ватикана је послала оно што су њене америчке цркве прикупиле од верника, све до последњег цента: 210.400,09 долара, те је тако омогућено гласање у којем је на крају изабран папа Пије Дванаести.

Пагано сугерише да је одлука папе Фрање из 2019. да реч "Тајна" уклони из назива Архива и назове га "Ватикански апостолски архив"‚ била можда још један финансијски сигнал усмерен ка богатој Католичкој цркви у САД - "ребрендирање" да би се уклониле све негативне старе конотације и подстакле потенцијалне нове донације, првенствено преко нове фондације "Треасурес оф Хистори", са седиштем у САД, која финансијски подржава Архив.

На крају интервјуа за АП, Пагано је посетиоцима поносно показао једну од драгоцености из Архива, коју чува у неупадљивом дрвеном ормару код улаза у своју канцеларију. Тамо је, иза стаклене плоче и осветљено посебним светлима, оригинално писмо британских племиц́а из 1530. године у којем позивају папу Клемента Седмог да одобри развод краља Хенрија Осмог од Катарине од Арагона да би могао да се ожени Аном Болејн.

Папа је то одбио, а краљ Хенри Осми се оженио, раскинуо с Римом и себе поставио за поглавара своје цркве, с могуц́ношц́у да се разводи и жени с ким год и кад год пожели.

"Може се рец́и да је то родни лист Англиканске цркве", рекао је Пагано показујући печате од црвеног воска неких од потписника.

Пагано са задовољством открива како је тај документ преживео: Када је Наполеон Бонапарта неславно запленио ватиканске архиве 1810. и однео их у Париз, Паганов претходник - главни архивиста смотао је то писмо из 1530. године и сакрио га у тајну фијоку у једној столици у предсобљу Архива.

"Французи га никада нису нашли", поносно је рекао Пагано и истакао да је главни посао архивисте да чува Архив.

(Бета, 20.02.2024)